Korona nema ljudski lik ali oni koji se protiv nje bore imaju i te kako. Ko su ljudi, zdravstveni radnici koji su zaista na „prvim linijama” od prvog dana epidemije? Sa čime se sve na poslu suočavaju? Kako izgleda njihov radni dan u pandemiji i koliko traje? Čemu su izloženi? Šta im smeta, nedostaje i gde ume da „zaškripi”… Koliko rizikuju i kada i gde su opasnostima od zaraze najviše izloženi? Kako se oni nose sa stresovima, pritiscima, rokovima, umorom i rizikom…? Da li i njihove porodice, posredno, „stradaju” zbog toga?
O svemu tome i još mnogo čemu drugom, ne manje važnom ili opasnom iz „prve ruke” saznajemo od onih „SA PRVE LINIJE” u serijalu „Glasa Šumadije”.
Naše dve sagovornice doktorka Ružica Atanasković, epidemiolog i načelnica Centra za prevenciju i kontrolu bolesti (bivša Epidemiološka služba) glavna sestra Vesna Radojević (istog Centra ne čitavog Instituta, da ne dođe do zabune) odmah na početku ističu da je njihova služba uvek na udaru svake epidemije ali da se ovakva još nije dogodila. Od prvog trenutka pojave korone kod nas zajedno su (sa kolegom, laborantom Slavkom Grujovićem) u „pandemiji do grla” ali, bore se, ne daju (i time, sve nas) i iskreno se nadaju da će izdržati do kraja.
Doktorka Ružica sa svojih punih 30 godina staža ističe da su epidemije, mada nikada ovakvog tipa, bivale i ranije, samo javnost nije toliko „obraćala panju na to”.
- Ovo je potpuna novo, ne samo za nas već za ceo svet, kaže ona i nabraja epidemije samo u ovom veku koje su nas zaobišle (na sreću) ili nisu ali javnost nije bila toliko „zainteresovana” za njih kao za kovid. A, bilo je tu: ptičijeg gripa, svinjskog, SARS-a…
- SARS je bio najsličniji tip virusa koroni i veoma sličnim simptomima ali nije bio toliko kontagiozan iako je po letalitetu smrtonosniji od kovid. Očekivali smo ga spremni ali se nije pojavio na našim prostorima, navodi ona.
Zato svinjski grip jeste.
- On se proširio i po našoj zemlji ali je što se tiče kontagioznosti bio je manje zarazan i obolevalo je manje ljudi ali je bilo smrtnosti. U našoj zemlji je kod nas u prvom naletu preminulo 167 ljudi, podseća doktorka Ružica na činjenicu koje malo ko od nas da je tada bo svestan.
Razlika je bila i u toma što je svinjski grip „napadao” mahom mlađi svet.
- Danas su od kovida kod nas stariji i zaštićeni i „stavljeni” u karantin ali tada uprkos tome da ima starijih osoba sa hroničnim i pratećim bolestima svinjski grip „kosio” je samo mlađe i zdrave. Bukvalno stariji ljudi od njega nisu obolevali (u zanemarljivom procentu). Još jedna čudna razlika je u tome što se svinjski grip se prenosio aerosolom – vazdušnim putem, a korona kapljičnim putem, pa virus „padne” i ne bi trebao da bude zarazniji od svinjskog gripa ali on jeste i to neuporedivo. Ta činjenica je još uvek nejasna… ali očigledno je da nikome u svetu ništa nije jasno u vezi sa tim. Tu su naravno, razne pretpostavke, studije, naučni radovi ali još niko nije dao odgovor na ovo pitanje, iskrena je naša prva sagovornica.
Epidemiolozi kod nas očekivali su 2012. godine i ebolu i to sasvim realno.
- Buknula je u Africi ogromna epidemija a mnogo naših ljudi tamo radi angažovanih na raznim poslovima. Imali smo kontrolu na granicama, svi putnici koji su stizali iz afričkih zemalja, bio naši ljudi ili stranci odmah su stavljani pod naš nadzor oji j trajao tri nedelje i eto, ebola nas je zaobišla, navodi doktorka Ružica.
Na početku je bilo najteže
A, onda se pojavo KOVID-19, prva epidemija u sto godina koja se proširila na ceo svet.
- Na početku je bilo nateže jer je mnogo ljudi došlo iz inostranstva. Nismo očekivali toliko broj. Priliv na granicama je bio toliki da država nije mogla da obezbedi kontrolu iz prostog razloga što nije imala dovoljan broj sanitarnih inspektora da ih rasporedi i pošalje na lice mesta. Angažovali su vojsku i policiju da kontrolišu granice. Svi ti ljudi koji su došli morali su nama da se jave, a pri ulasku u zemlju nisu dobijali, na početku, nikakva konkretna obaveštenja sem da pozovu nas. Bilo je to „masovno zvanje” i ljudu su uplašeni s razlogom, jer pošteno panika je vladala u čitavom svetu i kod nas zvali su nas za moguće i nemoguće stvari, započinje doktorka Ružica…
dr Ružica Atansković
Sestra Vesna nastavlja:
- Telefoni su se usijali a veliki deo tih „pitanja” uopšte nije bio u našoj nadležnosti: zove čovek i kaže „ja sam star i ko će meni da ide u prodavnicu” ili žena koja nam „javlja” da je njoj prodavnica udaljena i ona ne može da stigne do nje i da se vrati u predviđenom roku pa pita da li neko „može da me sprovede do nje i vrati”, iznosi Vesna Radojević samo neke od „primera” koji su im potpuno „zagušili” linije, a doktorka Ružica se nadovezuje da su tih prvih dana ambulante „slabo radile” i da su ih ljudi neprestano „okretali” i oni koji nisu mrdnuli iz kuće nedeljama a „javili su im se simptomi” kao i brojni oboleli od običnih i hroničnih bolesti koji su u odsustvu svojih lekara pa su ih pozivali da pitaju za savete „oko promene terapije” ili „koje lekove sada da uzimaju”…
Za to vreme zaposleni u Centru za prevenciju i kontrolu bolesti su bili u danonoćnim kontaktima sa svim onima koji su u zemlju pristigli iz inostranstva.
- Morali smo svakom ponaosob da objasnimo šta bi trebalo i moralo da rade. Na početku je bila kućna izolacija, pa se onda jedno vreme to promenilo i ljudu su išli u kolektivne karantini… Pa onda objašnjenja: ukoliko se pojave simptomi, koji, kakvi, kako dalje da se jave lekaru ali i prijave u policiju… Potom da se dogovorimo kako će biti transportovani na pregleda… davali smo im i instrukcije o policijskom nadzoru, a policija nam je zaista dosta pomogla jer sanitarne inspekcije bukvalno nema – dva čoveka za ceo region. Zato je policija preuzela kompletnu kontrolu izolacija, navodi doktorka Atanasković.
Obavljali su testiranje svih ljudi koji su se javili i prijavili simptome koji podsećaju i mogu da budu kovid – viša temperatura, kašalj, grebanje u grlu, pojave nekih indikacija… sprovodili ih na Infektivnu kliniku K.C.-a gde su se radila sva testiranja na početku i na licu mesta obavljala trijaža i ako su rezultati bili pozitivni ostajali su tamo dalje i tretirani odgovarajućom terapijom.
Obe naše sagovornice se sećaju da su u prvom „talasu” ljudi koji su se javljali Institutu a dolazili iz inostranstva bili mahom vozači.
- Oni su imali tu simptomatologiju: povećanu temperaturu, stalne i sitne tegobe sa grlom i sve smo ih testirali. Uglavnom su svi bili negativni, navode one.
Prvi pacijent se sam javio
A, onda je „stigao” prvi pacijent koji je bio pozitivan.
- Bio je to pacijent iz Rekovca, za nas ovde „nulti slučaj u Kragujevcu i našem regionu” i sam se javio. Radio je u hotelu u severnom delu Italije, nije imao neke tegobe i izražene simptome, samo malo povišenu temperaturu, ali je tamo radio sa rođakom iz Hrvatske. Zajedno su se vratili kućama, i rođak je testiran u Hrvatskoj i bio je pozitivan. Ni on nije imao nikakve simptome ali je zbog toga što je u kući imao bebu otišao samoinicijativno na testiranje i ispostavilo se da je zaražen. Odmah je to javio svom rođaku ovde u Rekovcu i on je smesta došao kod nas. Bio je prvi pacijent koji je legao kod nas na odeljenje i ostao, podugo, maltene mesec dana iako nije imao izražene simptome, jer mu virus nikako nije „prolazio”, podseća doktorka Ružica.
I tako je krenulo.
- Radili smo po ceo dan, nikada ispod 18 sati, plus smo imali dežurstva… Zvali su nas tokom noći kod kuća čim se pojavi pacijent u Kliničkom centru a mi smo odlazimo tamo na uzorkovanje, pričaju one naglašavajući da im nije bilo lako da po ko zna koji put „objašnjavaju ljudima koji su ih gledali sa nevericom da ne smeju da budu u kontaktu sa svojim porodicama i rođacima”…
Ionako pretežak posao i napregnutu (do prskanja agendu) otežavale su im uredbe vlade i odluke koje su se menjale bukvalno iz minuta u minut,
- Danas donesu odluku izolacija 14 dana, taman to primenite na terenu, sutradan nova odluka nije 14 već 28 dana, u redu, ali, sad, nije definisano da li oni od 14 sad moraju da „odleže” i oni punih 28… To nikako da usklade. Onda je prvo bilo 28 dana samo za ljude koji su dolazili iz zemalja sa najvećom transmisijom virusa Italija, Španija i Nemačka, pa tek posle za sve isto bez obzira odakle dolaze… Tako sve do 21. marta kada su odredili da bude 28 dana za sve. E, to nas je „ubilo”, iskrena je sestra Vesna.
Namučili su se ne samo sa potencijalnim pacijentima već i sa njihovim „kontaktima” jer je i za njih bila određena izolacija od dve nedelje, pa posle od četiri, pa da li oni koji su već „počeli” produžavaju do 28. dana ili ne, ili da…, navodi ona.
- A, sad su od pre neki dan „vratili kontakte”, opet na 14 dana, dodaje, doktorka Atanasković.
I mere su se kako kažu menjale istom brzinom i nesinhronizacijom.
- Snalazi se kako znaš i umeš, od slučaja do slučaja. Mi smo već radili 15 ili 20 dana kada smo počeli da dobijamo stručno metrološko uputsvo, taman da ga primenimo kad ono već sutradan odluka Vlade je bila da ono bukvalno „pada van snage”, navodi i ovaj problem Vesna Radojević.
Sreća u nesreći je što svi imaju veliko iskustvo u radu, doduše ne sa ovakvim tipom epidemije.
- Snašli smo se, to nam jasno „govori” broj obolelih u Kragujevcu, ko i da smo sve odradili krajnje profesionalno i ne štedeći sebe ni jednog trenutka, niko od nas, ističu one.
Ljudi i ne mogu da pretpostave koliki problem u smrtonosnoj pandemiji ima – papirologija?!
Papirologija u pandemiji neverovatna priča.
- To je tek „rudarski posao”. Počev od toga kako su nas „šetali” od laboratorije do laboratorije… Počeli smo sa „Torlakom”, pa „prešli” za Kraljevo, onda prebačeni u Direkciju u Batajnici da u poslednje vreme, od njenog otvaranja šaljemo uzorke u novu laboratoriju „Vatreno oko” u Kliničkom centru Srbije… Svaka od ovih ustanova je imala svoju, potpuno različitu metodologiju od toga kako da se uzorkuje, transportuje, popunjava prateća dokumentacija i papirologija… plus slanje izveštaja koji su išli svakodnevno u pet ujutru i tri popodne „Batutu” o broju uzetih uzoraka za taj period, onda sva to mora da se „razvede” po dokumentaciji… Pa svaki pacijent koji je uzorkovan mora lično da se obavesti da li su mu rezultati pozitivni ili ne. Dešavalo se da nam jave da moramo da ponavljamo uzorkovanje, pa ponovo pronalazimo i pozivamo te ljude i onda sve otpočetka. Uz to još štampanje svih tih rezultata, svakog ponaosob, nabraja u dahu sestra Vesna.
Po njihovom mišljenju „malo je nelogično” da lekari u Kliničkom centru nemaju pristup aplikaciji (jedinstvenoj za čitavu Srbiju) kojoj kod njih u Institutu svi mogu da pristupe svakog trenutka kako bi odmah „ušli” u bazu podataka i vidi za konkretnog pacijenta da li su njegovi rezultati gotovi ili ne, kao i kakvi su.
- Nas zovu epidemiolozi iz Kliničkog centra, izvinjavaju se i kažu: „Znate, nemamo pristup bazi. Samo sekretarica ga ima”… A, bilo bi logično da svaki lekar barem u toj Kovid ambulanti može u svakom trenutku da pristupi toj aplikaciji, jer on taj izveštaj mora da odštampa i priloži ga kao obavezan uz istoriju bolesti pacijenta… Ali to je „politika” njihove kuće, ne naša, „slažu” se obe, dodajući da se maksimalno trude sa njihove strane koliko god je moguće da im sve pronađu i odštampaju, kao i ljudima iz Gerontološkog centra i Zavoda u Pčelicama, koji sada ulaze u karantin i koji se smenju na dvonedeljnim dežurstvima.
- Pre toga moramo da testiramo svakog od njih jer moraju da budu apsolutno zdravi (i da to bude zvanično potvrđeno), naglašavaju naše sagovornice.
Sada je obavezno i testiraju bukvalno svakog ko uđe u bolnicu iz bilo kog razloga i sa bilo kojom dijagnozom, i bez obzira na tip intervencije lečenje, operacija… dok su se ranije testirali samo ljudi sa simptomima kovida. Takođe moraju da se testiraju svi zdravstveni radnici kao i zaposleni u staračkim domovima i zavodima poput Pčelica a to su smene od po 100 ljudi i na svake dve nedelje sledi „nova tura”.
Uz to radna obaveza im je svakodnevno: praćenje kontakata, pisanje dopisa inspekcijama, pisanje dopisa policiji, stavljanje i kontrolisanje izolacije…
Lekarima jedna, policiji druga priča
Posebna priča je o odnosu koji pacijenti imaju prema njima i prema policiji.
- Otkrije se da je pacijent pozitivan. Naša obaveza je da porazgovaramo sa obolelim i „uzmemo” od njega sva imena kontakata a on nama daje jedna a policiji sasvim druga, jer se od njih plaši i „ne laže ih”. Stalno smo dolazili u situacije da nas policija pozove i kaže stavili ste u „kontakte te i te ljude” ali zašto niste i „ove druge”… Nama nije nam rekao a njima jeste… na primer čovek je pozitivan i prijavio je da je tokom prethodne dve nedelje imao kontakt samo sa članovima najuže porodice. Mi i porodicu stavimo u izolaciju, posle nekog vremena stiže dopis od policajaca da je on bio na rođendanu i imena novih 15 osoba koje nije uopšte ni pomenuo, navodi doktorka Ružica još jedan aspekt problematike njihovog rada.
Danas im je lakše, jer prvo nema telefonskih poziva u tom, enormnom broju, a ljudi koji su bili u karantinu su to mahom „odradili” jer je proteklo 28 dana… Dodaju da je dosta toga preuzeo na sebe i Dom zdravlja.
Ali je sada iskrsla „nova problematika”.
- Sada pišemo rešenja i „opravdanja” za posao, ali neke od njih je u izolaciju poslala policija a ne mi, pa nemamo uopšte njihove podatke. Policija to „prebacuje” na nas, dodaju obe.
Problem su izazvali i „brzi testovi”.
- Kod nas su ih dobili i koristili u Kliničkom centru a da nas nisu ni obavestili. Oni nisu toliko merodavni jer mogu da „reaguju” i na neke „ukrštene reakcije” ili čak na drugi tip virusa, tako da oni nisu sto posto sigurni u prvom testiranju. Članovi Kriznog štaba smatraju da će tek posle brzi testovi pokazati koliko je antitela stvoreno odnosno koliko je „virus” prošao kroz populaciju i dati sliku o prokuženosti populacije. U Kliničkom centru, pošto je bila velika „zagušenost” sa rezultatima, krenuli su sa tim testovima, ali se pojavila velika pozitivnost jer nisu pouzdani u „svežim infekcijama”. Onda su morala da se ponavljaju testiranja pa se ispostavilo da su rezultati negativni, pa ponovo uzorkovanje, neki i po pet-šest puta… , objašnjava doktorka Ružica navodeći primer pacijentkinje iz Kragujevca koja je bila testirana čak šest puta a samo je brzi test pokazao da je pozitivna (ne njenu sreću pogrešno) a svi ostali rezultati iz Kraljeva, Batajnice i „Vatrenog oka” su bili negativni.
Bez hvalisavosti (preumorne su) ali i lažne skromnosti kažu da su prvih 15 dana kolege: doktorka Branka Milekić i tehničari Slavko Grujović i Goca Damjanović i njih dve bili jedini na uzorkovanju i te dve nedelje bukvalno na svojim plećima „nosili” 99 posto posla.
- Kasnije smo se reorganizovali u smene jer je to bilo neizdrživo. Tražili smo i direktor Dragan Vasiljević nam je izašao u susret i dao nam je pojačanja iz drugih službi u Institutu, iskrene su one.
Na početku je bilo problema sa opremom (samo nešto zaliha „preteklih” od svinjskog gripa) ali je direktor blagovremeno reagovao i nabavio, kupio od sopstvenih sredstava svu zaštitnu opremu još „duboko” u februara kada ostali ne da nisu imali ništa nego se to nije ni pominjalo.
- Sem naše stručnosti i koncentracije i to je jedan od razloga, što se kod nas na ovakvom mestu i izloženosti niko se nije zarazio od početka. Svi smo „negativni” i svi „na nogama” za razliku od drugih zavoda (Valjevo, Kraljevo, Čačak…) koji su „padali” samo par dana po „dolasku” korone.
Prevencija godinama „sistemski” uništavana i unižavana
Sestri Vesni Radojević najteže je na početku padao kontakt sa „Torlakom” zbog „prezagušenost” uzorcima.
- Bilo je to moje beskonačno zvanje od jutra do sutra… i već sam „nahvatala” i strah jer svi su napeti, nervozni… Popustili živci od napora i posla, jedva ih dobiješ a oni u slušalicu: „Pa, niste vi jedini u zemlji…” a ovde Klinički centar čeka na nas i zovu nas da bi čoveku odredili terapiju i uključili ga na nju… Bukvalno, između dve vatre. E, taj grč ne mogu da zaboravim, priznaje ona.
Razume ih, nemaju kadrova, zna da u „Torlaku” kao i kod njih niko nije radio manje od 15 sati… A pratila ih je velika, monstruozna papirologija. Nisu uvek bili u situaciji i da se jave. Kada su u laboratoriji onda su po 10-12 sati „pod opremom” i tada nema kontakata.
Obe smatraju da se „nesposobnost naše države” najbolje ogleda baš u „sistematskom”, višegodišnjem uništavanju Instituta „Torlak”.
- On se uništavan već godinama. Znali smo da su poslednjih sedam-osam godina ostali bez kadrova, jer je masa njih napustila taj posao i otišla na druga radna mesta ili u inostranstvo. Kod svinjskog gripa se to nije pokazalo jer smo tada uzorkovali ljude koji su već ležali u bolnicama, teške pacijente na respiratorima tako da to nije bio ogroman posao kao sada. To su tada uspeli „da iznesu” i „pokriju”, ali „ovo” sada nije imalo šanse, zbog toga je Vlada morala da angažuje veterinarske institute, zavode i njihove laboratorije, ne krije doktorka Atnasković.
Uslovi rada i kod njih su takvi kakvi su a nadaju se da će država posle ovoga konačno da obrati pažnju na preventivu i shvati da smo mi uspeli da sprečimo „strašniji scenario” i odgovore izazovima pandemije zahvaljujući „starom sistemu” zdravstvene zaštite i da će država ubuduće da ulaže i pomaže preventivne grane medicine.
Što se korone tiče uhodali su se kaže sestra Vesna „kao zombiji”, ukrtili se, samo rade, guraju, nadaju se da će da izdrže do kraja. A, njih niko ne pita kakvog su zdravstvenog stanja. Ona je pre neki dan, sama sebi, na poslu dala „deksazon” jer je imala ozbiljnih problema sa kičmom koju je operisala samo da bi mogla da nastavi rad i ne ostavlja kolege same.
- Dajemo maksimalno od sebe. Niko se ni u jednom trenutku nije požalio ili rekao da neće ili ne može… Držimo se za sada i nadamo da ćemo ostati ovako jedinstveni i složni, slažu se obe.
Pak, popuštanje mera plaši ih da se ljudi ne opuste prviše.
- Na sastanku sa Kinezima početkom nedelje oni su nas upozorili da je, po njima, još rano za relaksaciju mera jer imamo još uvek veliki broj novoobolelih, trocifren svakog dana i ne bi trebali na taj način da razmišljamo makar dok ne spadne na dvocifren. Takođe, bili su zaprepašćeni što mi kao prvu meru otvaramo vrtiće a kod njih to još nije zaživelo i biće, u Kini poslednja mera koju će „skinuti”, prenosi nam impresije sa tog susretanja doktorka Ružica.
A, kad korona prođe… Ništa, nagomilavaju se redovne radne obaveze. Epidemiologija je široka oblast a mnogo poslova su zbog kovida zapostavili: po pitanju zaraznih, nezaraznih bolesti, imunizacije, sanitarni pregledi, vakcinacije, hepatit B… Toliko stvari „čeka” tek „posle” a njih je u službi tako malo…