Zoran Stanić: Strani vlasnici brzo prihvataju politiku malih plata

Zoran Stanić, novi predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“ izjavio je da je dobro organizovan sindikat moćna mora za poslodavca i da zato sindikati u Srbiji već decenijama deluju u ne baš prijateljskom okruženju.

„Ako sindikat u jednoj firmi od par hiljada radnika uspe da podigne platu za stotinak evra mesečno, to je za poslodavca izdatak od nekoliko miliona evra godišnje i za toliko se smanjuje njegov profit. Ako sindikat izbori kvalitetniju zaštitnu opremu za radnike, povećavaju se troškovi poslodavcu… Šta god da izborimo – plaća poslodavac“, rekao je Stanić u intervjuu za portal Nezavisnost.org.

Dodao je da se zato dešava da se glavni sindikalni poverenici ’potkupljuju’ kako bi potpisali ugovore koji su povoljniji za poslodavce.

„Ide se dotle da se osnivaju tzv. žuti ili kućni sindikati, koji su sve, samo ne sindikati u pravom smislu te reči, a služe poslodavcima da zbune i dezorijentišu radnike i da oslabe one ’prave’ sindikate koji se zaista bore za prava radnika“.

S druge strane, Stanić napominje da sindikat mora biti odgovoran pregovarač.

„U pregovorima ne primoravamo poslodavca da nešto potpiše na silu već gledamo da izvučema maksimum za radnike a da pritom ne ugrozimo poslovanje fabrike. Nedavno smo potpisali nove kolektivne ugovore u četiri velike kompanije i svuda smo se nametnuli kao stabilan i pouzdan partner… Svima koji sumnjaju u mogućnosti sindikata imam običaj da kažem: Nađite mi jednu državu u kojoj postoji jak sindikat a da se loše živi i obrnuto, nađite mi jednu državu gde su slabi sindikati a da se dobro živi. Do sada nisam čuo ni za jedan takav primer“.

Predsednik Granskog sindikaata metalaca “Nezavisnost” je govorio i o specifičnim problemima zaposlenih u metalskoj industriji Srbije.

„Ključni problemi su nepostojanje granskog kolektivnog ugovora i nepostojanje platnih razreda u najvećem broju kompanija. Nije toliki problem minimalna cena rada. Mnogo je veći problem što se zanemaruje činjenica da se minimalna cena rada odnosi na najjednostavnije poslove za koje ne postoji potreba ni za kakvim obrazovanjem, niti za prethodnim iskustvom, međutim, u praksi, stotine hiljada školovanih kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika obavljaju stručne poslove a primaju minimalnu zaradu“, kazao je Stanić.

Prema njegovim rečima, gotovo da nema razlika u socijalno-ekonomskom položaju radnika u domaćim preduzećima od onih u kompanijama koje su u vlasništvu stranog kapitala.

„U metalskoj industriji posluju, uglavnom, strane multinacionalne kompanije, koje dolaze sa idejom da plate više ali se brzo prilagođavaju domaćim uslovima i smanjuju plate. Ovo ću najbolje objasniti na primeru moje matične firme, Fiata. Stari Zastavini radnici su mi pričali da su po dolasku Fiata dobili ugovore na 660 eura mesečno jer Fiatova politika generalno je da plata radnika bude jednaka potrošačkoj korpi u zemlji u kojoj posluju. Na to su se pobunili opštinski moćnici sa pričom da će doći do pobune u drugim preduzećima koja imaju znatno manje plate i da će doći do nemira pa su radnicima povučeni sporni ugovori i dati drugi, upola manji“.

Stanić je dodo da strani poslodavci dolaze sa prvobitnom namerom da našim radnicima omoguće ista ona prava koja uživaju i njihove kolege u matičnim državama tih stranih kompanija.

„Ali kada shvate da to kod nas nije neophodno brzo se prilagođavaju domaćim uslovima. Zadatak našeg sindikata biće da se u saradnji sa sindikatima iz matičnih zemalja izborimo za ta prava. Mi, recimo, od Nemaca imamo veliki pritisak da se u svim nemačkim firmama koje posluju u Srbiji organizuju sindikati, da se povežu sa drugim sindikatima i aktivno učestvuju u radu kompanija“.

Stanić, koji je stalno zaposlen u kompaniji Fijat Krajsler automobili (FCA) u Kragujevcu kazao je da su česti zastoji u proizvodnji modela Fiat 500L poslednjih godina negativno uticali na materijalni status radnika.

„Ako je neko na plaćenom odsustvu to ne znači da će kiriju plaćati 65 %, da će mu rata kredita biti 65 % ili da deci može uzeti 65 % patika ili doručka. Ogromna većina radnika ima velike rate kredita koje su fiksne, pa kada se plata smanji za 35 % dešava se da radnici odnesu kući vrlo malo novca ili baš nimalo“.

Napomenuo je da su u najgorem najgorem položaju kolege koje su, „na nagovor pretpostavljenih“, sreću potražili u Pežoovoj fabrici u Slovačkoj.

„Potpisali su ugovore na godinu dana za rad u toj fabrici za neku pristojnu platu, za puno radno vreme. U međuvremenu je nastupio problem sa mikročipovima pa fabrika više ne radi nego što radi. Plata je značajno smanjena a troškovi smeštaja i hrane su ostali isti, te radnici preživljavaju tako što im familije šelju pare iz Šumadije u Slovačku“.

Ipak, Stanić je optimista kada govori o perspektivama Fiatove kompanije u Srbiji.

„Lično mislim da kompanija FCA u Srbiji ima svetlu budućnost. Jedini problem koji to može pomračiti je odlazak stručne radne snage koji traje godinama. Svi željno očekujemo novi model automobila, ali treba imati na umu da je to investicija od nekoliko stotina miliona eura a u toku je velika ekonomska kriza, koju je pandemija samo pojačala… Često su kompanije u poziciji da između dva zla, biraju ono manje. To se upravo dešava u Fiatu. Poslodavac je odlučio da je bolje ići sa malom prodajom modela koji se pravi već 10 godina nego uložiti stotine miliona eura u neizvesnu budućnost. Ipak, verujem da će bolji dani doći, ako ne ove godine, ono bar dogodine“, rekao je predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost“ Zoran Stanić u razgovoru za portal Nezavisnost.org.