Dva oficira Vermahta koja su neposrednim postupcima zavila Kragujevac u crno, sprovodeći u delo naredbu generala Franca Bemea od 10. oktobra 1941., bili su majori Paul Kenig (komandant Prvog bataljona 724 puka, 704 divizije) i Oto Deš (komandant 749 puka iz sastava 717 divizije) koji je izdao naređenje za streljanje u Kragujevcu. Deš je iz Kraljeva, gde mu je bilo sedište, naredio streljanje talaca i u tom gradu. Ta dužnost mu je „formacijski pripadala“ jer su „odmazdu“ 100:1 mogli da naređuju samo komadanti pukova ili većih jedinica. Kapetan Fric Fidler (komandant Trećeg bataljona 749 puka 717 divizije), čiji su vojnici napadnuti na putu Kragujevac – Gornji Milanovac bio je podređen Kenigu jer je ovaj zbog višeg čina imao status komandanta mesta.
Sudbina majora Keniga, profesora državne gimnazije „Robert Šuman“ iz grada Cvikau, dugo nije bila poznata (nagađalo se da je poginuo u borbi sa partizanima krajem 1941.) i rasvetljena je tek prošle godine. Kragujevački antropolog i stručnjak za forenzičku analizu Viktor Bejatović je, istražujući nemačke arhive i dokumenta, utvrdio da je Kenig dočekao kraj rata u činu pukovnika, ali je nedugo potom preminuo – bez izvodđenja na sud. Bejatović je još utvrdio da je i Oto Deš, stomatolog iz Ašafenburga na Majni, preživo rat u činu pukovnika i umro kao penzioner krajem šesdesetih godina – bez suočenja sa pravdom. (Bejatovićev rad pod nazivom „Pešadijska 342. divizija, komandni kadar i ratna kretanja pešadijskih pukova i bataljona odgovornih za ratne zločine u zoni Jadra” objavljen je 2023. godine u zborniku “ Genocid nad Srbima u NDH i ustanak – Kozara 1942-2022″ )
Sudbina Kapetana Frica Fidlera – ako mu je to tačno ime i prezime, u nekim domaćim dokumentima se navodi i kao Fielder(!) nije poznata. Kao što nije pozanta ni sudbina krajskomandanta kapetana Frajhora fon Bišofshauzena koji je tražio da se umesto Kragujevčana streljaju taoci iz okolnih sela koja su po njem bila „zaražena komunizmom“.
Po hijerarhiji komandne odgovornosti sudbina aktera onoga što bi se danas zvalo udruženi zločinački poduhvat je ovakva: Komandant 724. puka, prvi neposredno nadređeni Kenigu, general Adelbert Lončar zarobljen je od strane partizanana i posle procesa u Beogradu pred Vojnim sudom treće armije osuđen je na smrt i obešen 27. feruara 1947. Njegov nadređeni, general major Hajnrih Borovski, komandant 704 divizije, nije odgovarao pred sudom i umro je 1963. godine.
Komandant 717 divizije Vermahta, Oto Hofman, u čijem sastavu su bili Fidler i Deš, nije se suočio sa pravdom i preminuo je 1991. godine. Pripadnici ove divizije, pod drugim komandantom, počinilu su zločin i u grčakom gradu Kalavriti ubivši 700 nevinih meštana decembra 1943.
General Franc Beme, koji je u Srbiji sprovodio zloglasnu Kajtelovu naredbu o streljanju talaca, zarobljen je od strane saveznika na kraju Drugog svetkoga rata i interniran u logor u Velikoj Britaniji. Optužen je na tzv. Talačkom procesu za masovna ubistva civila i druge ratne zločine, ali je pred početak suđenja izvršio samoubistvo 29. maja 1947. godine.
Na istom procesu prvi čovek Komade za jugoistok feldmaršal Vilhelm List osuđen je na doživotni zatvor, ali je 1952. pušten na slobodu zbog medicinskih razloga. Umro je devetnaest godina kasnije. Slične sudine su bili i ostali osuđenici u tom procesu provodeći u zatvoru po tri-četiri godine.
Autor naredbe broj 888 od 16. septembra 1941. godine, kojom je uveden princip odmazde sto talaca za jednog vojnik Vermahta, komandant nemačkog generalštaba feldmaršal Vilhelm Kajtel, izveden je pred Međunarodni vojni sud u Nirbergu i osuđen na smrt. Obešen je, sa još devetoricom osuđenika iz vrha nacističke države, 16. oktobra 1946. godine.