Zlatni olimpijac Strahinja Rašović, koji je u Tokio otputovao posle fantastične sezone u Radničkom, sa kojim je osvojio Regionalnu ligu i naslov prvaka Srbije, juče je boravio u Kragujevcu kako bi mladim nadama, ali i bivšim saigračima i članovima kluba, preneo utiske sa Olimpijskih igara.
Strahinja je imao tu (ne)sreću da se rodi u zemlji vaterpola i da igra u vreme najtrofejnije srpske generacije, koja je i po više puta osvajala sve što se može osvojiti, pa je na debi u najjačem sastavu na velikom takmičenju čekao do svoje 29. godine. Daleko od toga da je bio „van radara“, zabeležio je skoro 100 nastupa, postigao više od 150 golova, osvajao Svetsku ligu i Svetski kup i gotovo pred svako veliko takmičenje bio u najužem izboru selektora, a u Tokiju mu se ispunio dečački san i stigla nagrada za predan rad i veliko strpljenje.
- Isplatilo se dugo čekanje, ali nije bilo nimalo lako. Ispred sebe sam imao najveće šampione i u bazenu i van njega, bio sam svestan sa kim treniram i čekao sam svoju šansu. Na kraju sam je dočekao i izuzetno mi je drago što sam baš sa tim šampionima odigrao njihovo poslednje takmičenje i moje prve Olimpijske igre. Već osam godina sam sa njima trenirao i želeo sam da odigramo jedno veliko takmičenje pre nego što se povuku. Hvala svima što su mi to omogućili, rekao je Rašović.
Sam nastup u najjačem sastavu na Olimpijskim igrama Strahinji je doneo veliku radost, a zlatna medalja odlazak u večnost.
- Od momenta kada sam saznao da idem u Tokio, do samog ulaska u selo sam uživao, dok je drugi deo mene bio pod stresom. Mešala su se osećanja tokom samog takmičenja, ali je na kraju preovladao ponos, jer je osvajanje olimpijskog zlata stvar za večnost. Za jednog sportistu ne postoji veći uspeh od olimpijske medalje, kazao je Rašović.
Popularni Straja dodao je da mu je sezona u Radničkom umnogome pomogla da konačno dođe do A tima.
- Došao sam danas u Kragujevac jer želim da se zahvalim mojim bivšim saigračima, treneru Urošu Stevanoviću i Jugoslavu Vasoviću što su me primili u Radnički u trenutku kada sam ostao bez kluba u Mađarskoj i celoj toj teškoj situaciji tokom korone. Oni su deo mog zlata, jer smatram da je sve ovo bio jedan put i da su za krajnji uspeh zaslužni svi ljudi koji su se na njemu našli. Veliko hvala Radničkom što me je prihvatio, imao sam vrhunskog trenera, dobre ljude u klubu i sjajne saigrače i sve ih stavljam u deo moje medalje, istakao je Rašović.
On je dodao da je Radnički klub na zdravim nogama, na koji bi svi trebalo da se ugledaju.
- Ima dosta talentovanih igrača u Radničkom koji bi jednog dana mogli da postanu reprezentativci. Videli smo to i tokom osvajanja Svetskog prvenstva za juniore. Ima dosta kandidata, ali treneri su ti koji će na kraju odlučiti. Radnički pratim još od kada mi je gostovao u Egeru i bio sam pozitivno iznenađen organizacijom. Stvari u klubu su postavljene na pravi način, svako radi svoj posao i predan mu je 100 odsto. Zato je taj klub danas prvak države i regiona. Od mene čista desetka, Radnički je model po kome svi u Srbiji treba svi da se vodimo, podvukao je Rašović.
Rašović je dugo razgovarao sa najmlađim dečacima iz Radničkog koji su tek na početku svog puta i delio im savete kako da ostvare svoje snove. Mladi vaterpolisti posebno su bili srećni što su u svojim rukama mogli da drže zlatnu olimpijsku medalju, a na kraju su za uspomenu ostale zajedničke fotografije i autogrami.
- Moraju da imaju ljubav prema sportu, motiv ispred sebe i da nikada ne budu umorni. Poručio bih im da treniraju vredno, da ne klonu duhom i da uče školu. Treninzi i škola su trenutno dve najbitnije stvari u njihovim životima, time sam se ja vodio. Dao bih im taj svoj recept – trening do besvesti i da se škola ne zapostavi, a oni će naučiti da sport donosi određene žrtve, gde će biti lišeni nekih žurki, ekskurzija i rođendana, ali će na kraju i oni osvojiti neku ovakvu medalju i radovati se koliko su veliki – zaključio je Rašović.