Životopis Ane Petrović, likovne umetnice – Satkana sam od potrebe za voljenjem

Ljubav je oduvek bila jedina prava inspiracija likovnosti Ane Petrović čiji su radovi (ne samo slikarski) zahvaljujući saradnji sa Emirom Kusturicom na Mećavniku danas prepoznatljivi širom sveta. Posle uspešne izložbe u Kragujevcu (i još uspešnije operacije) Ana planira autentičnu umetničko-pordičnu priču.

Ovaj tekst je, pošteno rečeno, trebao da bude objavljen pre više od mesec i po dana. Ali, ko što naš narod kaže „čovek planira a Bog se smeje”… Posle izuzetno uspešne i zapažene izložbe u „Kući Đure Jakšića” naša sagovornica likovna umetnica Ana Petrović je imala peh (ako se tako može nazvati trostruki prelom skočnog zgloba) ali se danas posle operacije, skidanja konca, gipsa… uspešno oporavlja i ponovo se u Grbicama bavi slikarstvom i oslikavanjem predmeta.

Sama izložba sa modnom revijom u Karađorđevoj ulici bila je prilika da ljudi ne samo pogledaju Anine najnovije slikarske i primenjene radove već i da čuju snažnu umetničinu angažovanu poruku i vapaj zbog novonastale situacije sa koronom koja po njoj samo produbljuje otuđenje u koje smo već odavno zapali i od kojeg smo po njoj „dobrano oboleli”.

Po njoj izložba slika i dizajna „Na nebu nema zvezde da sija kao ti” (po Đurinom stihu) bila je višestruko izazovna (pa i zbog toga što su se u javnosti pojavili kontradiktorni natpisi o tom prostoru) kome Ana kao pravi borac, naravno, nije odolela.

– Bio mi je veliki izazov i to što nisam dugo izlagala u Kragujevcu. Izazov ali i dupla radost jer je prvobitno trebala da bude u okviru noći muzeja koja je, nažalost, odložena. Ovako je dobro došla u trenutku zaista „osiromašene” bilo kakve „ponude” kulturnih dešavanja, smatra Ana Petrović po kojoj to bila idealna prilka da svojim Kragujevčanima pokaže posle sedam godina (i izložbe u SKC-u) dokle je stigla, koliko napredovala i šta je u međuvremenu uradila. Naravno i kada je Ana u pitanju da sa njima „podeli radost stvaranja i življenja u Kragujevcu”.

– Ideja mi je bila da okupim sve one ljude koji čine moj život od poznanstava do jakih i velikih prijateljstava dovedenih skoro do rođačkih veza. Tako da je ta revija i napravljena iz razloga da se, pored poruka koje su mi bile bitne i da o njima počnemo da razmišljamo, okupim sve te ljude na jednom mestu, kaže ona.

Ljubav kao večna i jedina isnpiracija

Iz pristojnosti i vaspitanja Ana Petrović neće da kaže (ona neće ali mi hoćemo) da od svih komplimeanta nakon izložbe, pored oduševljenja onim što je uradila velikim delom pohvale i zadovoljastvo okupljenih bile su i na „račun” toga što su posle mnogo godina ponovo videli neke ljude.

– To mi je i bila želja da se svi susretnemo jer su u pitanju ljudi koji nisu činili samo moj, već živote svih nas, onih genaracija koja su odrastala pre u ovom gradu pre više od trideset godina, emotivna je i sada posle izložbe umetnica.

Pak, ono što hoće da kaže je to da je korona promenila sve naše živote, pre svega njen.

– Definitivno promena koja se desila (da li smo je i koliko uopšte svesni) i koja se dogodila u nama i oko nas početkom pandemije mene je lično promenila i ja sam shvatila da više ništa nije isto. Pokušala sam zato da u sebi „izbrišem” sva loša osećanja prema bilo kome jer sam imala duboko saosećanja sa porodicama onih kojih više nama zbog korone. Shvatila sam da je život jedan i da moram da prestanem da da imam loša osećanja prema bilo kome iz razloga što smo toliko prolazni da moramo da „grabimo svaki sekudn života”, pojašnjava naša sagovornica.

Ona nikada nije ni krila da je ljubav večita tema i jedina inspiracija svih njenih radova.

– Tako je. Ja sam takva osoba. Mogu da radim i stvaram samo kada osećam potpunu smirenost i spremnost na emocijalno „trošenje” i „davanje”. Satkana sam od potrebe za voljenjem, obostranim u bilo kom „smeru” i prema bilo kome. Funkcionišem samo u dobroj energiji i pozitivnim vibracijama među ljudima pa je i logično da je ljubav uvek i jedina tema mojih radova, ne libi se da prizna Ana Petrović.

Po njoj to su momenti koje svi mi preživljavamo i koje pamtimo i uvek za njima „posegnemo” kada naiđu oni drugi, banalni trenuci u životu…

– Dok se bavimo trivijalnim poslovima, poput kućnih ili onda kada ugasimo svetlo i baš se „njih” sećamo u onim trenucima pre nego što zaspimo. Ti trenuci koji nas vezuju za neko voljeno biće koje je postojalo ili postoji, iskrena je ona apsolvirajući da je ljubav neiscrpna tema koja joj se „ne mili da je napustii” iz razloga što je jedino „to” čini srećnom.

Iskreno se divi kolegama čiji rad inspirišu mnoge druge stvari i tematike ali ona, jednostavno nije „ta”.

– Mene samo život inspiriše a on je ljubav. I zato su sve moje slike i ostali radovi na temu ljubavi. One su ljubav sama, tvrdi ona dok razgovaramo u njenom životnom i radnom prostoru porodičnoj kući u Grbicama, nadomak Kragujevca.

Fenomen i opšte mesto kod mnogih umetnika je taj „povratak prirodi” ali Ana kao da nikada nije iz nje ni odlazila.

– Moja situacija je specifična. U ovoj kući boravim pune 42 godine i volim je od najranijeg detinjstva. Otac nam je svima ulio ljubav prema ovom mestu, ovoj kući, dvorištu… Presudna je za naše (i sestre i brata) formiranje ličnosti. Duplo je zadovoljstvo: povratka prirodi i miru ali i radost bitisanja i rada u prostoru koji je meni lično jako bitan jer me svakim kutkom asocira na detinjstvo a kao svaki umetnik imam iskonsku potrebu da nikada ne odrastem. Ovde sam ušuškana u mir i bezbrižnost detinjstva. Ta dvostruka radost mi uliva duplo veću snagu za posao i kreativni rad, pokazuje i dokazuje ona.

Kad se „pronađeš” više s puta „ne skrećeš”

Primenjena umetnica i slikarka Ana Petrović (50) rođena je u Kragujevcu. Njen otac Borivoje Bora Petrović bio je najznačajniji kragujevački posleratni gradonačelnik (ili predsednik opštine kako se to nekad zvalo – vidi antrfile). Međunarodnu slavu i reputaciju stekla je u oblasti primenjene umetnosti godinama oslikavajući Kusturičin Drvengrad (Mećavnik) na Mokroj Gori. Iako je svestrani primenjeni umetnik čiji rad obuhvata: izradu suvenira, odevnih predmeta, nameštaj (restauracija i oslikavanje), lampe… slikarstvom je počela da se bavi baš uz Emirovo ohrabrenje i na nnjegovu inicijativu.

Umetnošću se pak, bavila oduvek.

– Od ranog detinjstva (u kome smo naučili da čitamo uz „Politiku” i „Politikin zabavnik”) kada odrastaš u gradu koji je zaista bio grad, sa četiri godine kreneš na balet (koliko god, to sada idiotski izgledalo da sam ja išla na balet) a već si u šestoj kod Slaje (Slavica Urošević) na glumu i recituješ na javnom času pesmu Oskara Daviča. Onda si se, svestan ili ne, već opredelio ka nekom umetničkom pravcu. Sve me je interesovalo, išla sam na recitatorsku sekciju, glumu, u muzičku školu (Vojna Nešić mi je predavala klavir)… ali, nekako tada najmanje likovna umetnost. No, moj je utisak da kada se neko rodi za umetnost onda se on rodi za više njenih „polja ili oblasti”, tvrdi ona naglašavajući da je imala potpunu slobodu, jer to nije bilo vreme kao sada kada se dete odmah „prepozna” za tenisera. Jednostavno je bila „bacana” na sve strane po svojoj volji.

– U školi „Svetozar Marković” mi je likovno predavao profesor Đorđe Obradović koji je na jednom času toliko pohvalio moj rad tako da mi je već tada bilo „posejano to zrno” budućeg poziva. Posle prelaska moje porodice za Beograd (vidi antrfile), negde pred kraj osnovne škole sam shvatila da me likovnost sve više privlači. Počela sam da crtam, radim sice i upisala dizajnersku školu. Posle, kada se već „prepoznaš” (a, to je najveća blagodat) sve ide „redno”. Samo me je to interesovalo i ni jednog trenutka nisam „skrenula sa tog puta” od svoje petnaeste godine, priseća se Ana svojih likovnjačkih (pra)početaka.

Prvu godinu fakulteta završila u Peruđi. Početkom „onih devedesetih” nastavlja školovanje na Fakultetu primenjenih umetnosti (Odsek dizajna tekstila) i to će joj ostati „tiha patnja” jer je po njoj tekstil „sporiji medij” koji ostavlja za kasnije životne i umetničke dane ne krijući da bi „volela da se dokaže” i u toj obasti.

Bez obzira na tadašnje „okolnosti” u zemlji (na fakultetu se radilo uz pomoć „štapa i kanapa”) završila je školovanje sa velikim zadovoljstvomi još većim uspehom.

– Nisam odavala utisak osobe koja nešto studira jer sam svako jutro ustajala sa velikim zadovoljstvom što pohađam nešto što me zanima i nisam izostala ni sa jednog časa ili predavanja, seća se ona.

Diplomirala je na dizaju tepiha i neko vreme ih dizanirala u fabrici „Dijana” u Staroj Pazovi ali priznaje da nije „tip za masovnu proizvodnju”. Nije želela da se „ukalupi” i krenula je samostalno da se bavi primenjenom umetnošću 1996. godine. Prve stolice osmislila je i oslikala po poručbini za restoran „Dača” sa Karaburme.

– Posle nekoliko dana vlasnik me je pozvao i naručio „novu turu” jer su prvih 15 gosti otkupili, i danas se kroz smeh seća Ana.

Kusturica je „navukao” na slikarstvo

Počela da oslikava nameštaj i za nekih sedam-osam godina izlagala je u kragujevačkom Malom likovnom salonu (2002. godine), beogradskom Etnografskom muzeju(2004.), Umetničkom klubu Olivera Mandića…  

I baš posle izložbe u Etnografskom muzeju Emir Kusturica je došao do kataloga njenih radova. Tome je posredovala njena starija sestra Marijana, koja je slavnom reditelju (koji je u tom trenutku već sagradio nekoliko kuća na Mećavniku) doturila katalog u avionu na letu ka Rimu. Sestra joj se javila iz Italje i rekal joj da će je Kusturica pozvati.

– Nisam verovala da bi Emir Kusturica zvao baš mene pored toliko umetnika na ovoj planeti… ali, u svakom uspehu mora da postoji i ona „čestica sreće”. Meni je zaista to bila sreća ali i veliki trening i iskustvo jer mi je ta količina oslikanog materijala, prostora i objekata dala priliku da konstatno radim. Ta osmogodišnja saradnja sa Kusturicom mnogo mi je pomogla duhovno i poslovno, ne krije Ana Petrović.

Kusturica joj je i kupio i done prva slikarska platna.

– Počela sam da slikam na njima potpuno nehajno jer smatram da je slikarstvo ozbiljna umetnost. Bili su to mali formati i Emiru su se te slike dopale, pa je poručio još za 20 soba. Radila sam kako sam znala i umela. Bio je to početak mog iskazivanja na platnu. Radovi iz oblasti primenjene umetnosti mnogo lakše „trpe” neke nejasnoće u izrazu, pa da kažem i neznanja, iskrena je ona prema svojim početnim slikarskim koracima.

Tema je bila i danas prepoznarljiva – ljubav.

– Na slikama su bili parovi a u radove sam kao i danas utkala svoja trenutna emocionalna stanja. bilo je to iskreno a ljudima od prvog momenta simpatično. To je moja, to sam ja, kaže Ana, onako „aninski baš pošteno”.

Kusturica je bio u pravu i još jednom potvrdio da ima dobro oko. Anine slike su ljudima bile jako zanimljive. Narudžbine su sam (su)stizale ali se ona pazila da ne upadne u fazu površnosti i hiper produkcije. I danas svaka njena slika ili rad iskazuje njena najdublja i prava osećanja.

Kupci njenih slika i reprodukcija su od čoveka koji je režirao otvaranje olimpijade u Pekingu (kupio na Mećavniku sve reprodukcije) do…

– Bila sam u kući kod nekih prijatelja i izašla na terasu. Pogledala sam na kuću prekoputa ulice i u očigledno studetskoj sobi momak koji je učio za kompjuterom imao je iznad stola dve moje reporudkcije, priča nam ne bez ponosa Ana Petrović.

Po njoj svi oni koji imaju njene likovne radove rekli su joj da „imaju neko svoje utočište baš u toj slici”.

Kao „primenjaš” poželela je da te slike budu i na upotrebnim predmetima. Tako je to njeno „primarno zanimanje” omogućilo ljudima „ljubav koja se nosi” kao na torbama ili novčanicima.

Život u Kragujevcu najveće zadovoljstvo

Na taj način je došla i do izrade suvenira.

– To je ozbiljan umetnički poduhvat, koji naši umetnici ne shvataju baš tako, ceni Ana, po kojoj se nažalost kod nas njima mahom bave trgovci.

U svetu je to ozbiljna privredna grana a kod nas su po njoj suveniri na nivou „vašarske priče”.

– Treba zadovoljiti savremenog turistu posebno ove milenijalce koji putuju sa rancem i rukama u džepovima a voleli bi da iz zemlje koju su posetili ponesu autentičnu uspomenu. Suvenir treba da bude jeftin, dopadljiv, praktičan, lako nosiv i nelomljiv, tvrdi ona dodajući da izradu suvenira smatra ozboljnim i važnim segmentom svog bavljenja umetnošću, dodajući uz prepoznatljiv osmeh da joj je uvek drago kad uđe u neku kuću i uoči „svoju daščicu ili magnet”.

Krenula je tako sa Mećavnika i Mokre Gore i od tada izlagala u prestižnim galerijama i prostorima širom sveta. Nizale su se izložbe slika i radova primenjene umetnosti u Dubaiju, Parizu, Čikagu, Njujorku, Rimu, Pragu,… ali i u okruženju poput prošlogodišnjeg „Barskog ljetopisa” ili od pre nekoliko godina u Prijedoru (odakle vodi poreklo njena porodica po majčinoj strani).

Planira da bude sve bolja u slikarstvu ali i specifičnu umetničku„ porodičnu priču”. Sa sestrom Marijanom i snajom Adelom (suprugom brata Vladimira) osmislila je prepoznatljivu kolkciju, porodičnu robnu marku inspirisanu, pa čim drugim nego – ljubavlju, u kojoj će biti na njen način oslikan: nameštaj, predmeti za kuću, odevni predmeti, modni asesoari…

– Svoju porodicu doživljavam kao dobro uigranu emitivnu fabriku. Svako od njih i moj suprug Dragan Jelić Boske ima jako važno mesto i funkciju pomažući mi u toj „priči”, kaže ona.

Krug je sada zatvoren. Ne samo ovom najnovijom izložbom u „Kući Đure Jakšića” već i skorašnjim povratkom u zavičajno Vašarište. Svi oni koji i makar površno poznaju Anu Petrović znaju kolika je ljubav i kakvo mesto u njenom životu ima Kragujevac.

– To će zaokružiti priču mog smirenja i vraćanja duga onom detetu koje je odvedeno iz svog grada zbog surovih porodično-životnih okolnosti u periodu kada mi je mnogo značila da budem u gradu u kome sam rođena i živela. To je „dug” koji vraćam sama sebi. Najbolje mi prija ovde i moje najveće zadovoljstvo je da živim u Kragujevcu, završava Ana Petrović.

A, ko je zna jasno mu je da u tome, ustalom kao i u svemu ostalom kada je ona u pitanju, nema ni trunke patetike. Već samo iskrenih emocija i kao uvek – puno ljubavi. Za nju je svaki trenutak van svog grada uvek bio samo „kao kampovanje u sopstvenom životu” i onaj „kamenčić što žulja”. Eto, sad više neće.

Ćerka najčuvenijeg kragujevačkog gradonačelnika – Očeva popularnost mač sa dve oštrice

Umetnica Ana Petrović je ćerka po mnogima najpoularnijeg i najznačajnijeg kragujevačkog gradonačelnika u posleratnom periodu.

– Njegova popuarnost je nama, njegovoj deci bila mač sa dve oštrice. U sadašnjem trenutku osećam veliko zadovoljstvo što je to bio moj otac ali sa druge strane baš zbog toga imam puno ožiljaka direktno izazvanih onim, lošim momentima u detinjstvu koji su vezani za to što je zbog obavez veoma retko bio kod kuće, što su postojali ljudi koji su mislili da on ne radi dobro neke stvari… Ali, tu je uvek bila majka Mirjana za koju se može reći da je bila „vrat operacije ako je on bio glava” i koja je umela da „ispegla” svaku situaciju i presudno uticala da mi ostanemo „zdravorazumske osobe” u momentima uspešnosti njegove političke karijere, kaže Ana Petrović.

Uspešnost svog oca Borivoja na čelu našeg grada tumači tako što jednostavno čovek treba najbolje i koliko može da radi svoj posao, bez obzira na to čime se bavi.

Majka (inače, naša koleginica – novinarka) joj je i dan danas najveći i najoštriji kritičar.

– Moju sestru Marijanu (rediteljka), brata Vladimira (bio ambasador u SAD) i mene vaspitavala je na principu „štapa i šargarepe” iz razloga što je znala da uvek možemo bolje i više. Po njoj „nikada nismo bili dovoljno dobri” jer je smatrala da kao zdravi i normalni ljudi moramo da što dalje postavljamo svoje ciljeve. Tako da sam ostala potpuno normalna osoba iako sam doživela i uspon i pad karijere svog oca, bukvalno u jednom danu, (pri)seća se ona.

Momenat našeg odlaska iz Kragujevca obeležio je njen karakter zauvek.

– Shvatiš da se život sastoji od oba i da moraš da ustaneš i boriš se. Samo otreseš prašinu s ramena i nastaviš dalje, iskrena je i po ovom pitanju Ana.

Iz recenzije Venka Andonovskog – Šumadijski Adam i Eva „Par koji još uvek nije počinio prvi greh”

Tekst o izložbi Ane Petrović (čije delove prenosimo) u „Kući Đure Jakšića” napisao je pisac Venko Andonovski, autor teksta za ovogodišnji Veliki školski čas.

… „Ali, sve slike Ane Petrović nas upozoravaju: moć percepcije ljudskog oka je takva (a i moć ljudskog duha je takva) da u jednom trenutku možemo percipirati samo jedan princip: ili dobro ili zlo, nikako oba istovremeno. Prema tome, odaberimo između dobra i zla, poručuje ta slikarska semiotika Ane Petrović! U tome je njihova umetnička posebnost!

U toj mreži dobra i zla postoje samo dve figure: Muškarac i Žena. Ili tačnije, to su šumadijski Adam i Eva. Time je obavljena lokalizacija univerzalnih kosmoloških pitanja koje postavljaju slike Ane Petrović. Oni, šumadijski Adam i Eva, nisu još izašli iz te mreže koja je njihov primordijalni raj, kosmički uterus harmonije dobra i zla, gde između njih postoji samo – ljubav. Ljubav ima svoje oblike i boje na Aninim slikama. Temom „ljubav”, ove slike prelaze sasvim u slikarsku antropologiju.

Kakav je taj Adam-Eva par u antropološkom smislu? To je par koji nije još uvek učinio Prvi greh; nije još napustio Edenski vrt ograđen mrežom kosmosa. To su Muškarac i Žena koji žive u pravremenu, Adam i Eva koji nisu još pali iz esencije u egzistenciju, koji nisu još pali u vreme i istoriju, ali su ipak semiotički kompoziti svih budućih vremena!”… napisao je, između ostalog u svom nadahnutom tekstu „Zbunjenost kosmosa pred čovekom na slikama Ane Petrović” inspirisanom radovima Ane Petrović književnik Venko Andonovski.

Zoran Mišić