Režim najavljuje uvođenje obaveznog vojnog roka i bavi se računicom koliko će to da košta, ali nismo čuli objašnjenje zašto to treba: zbog popune mirnodopske vojske ili zbog generisanja ratne vojske ili zbog jednog i drugog.
Nismo čuli objašnjenje da li je to zbog toga što se bezbednosni kontekst promenio pa nam treba veća stajaća vojska. Ili se možda dogodio neki tehnološki paradoks zbog kojeg nema razloga da se vojska popunjava sa visokospecijalizovanim kadrom koji je u stanju da rukuje složenim i skupim naoružanjem, nego je dovoljno da je vojnik opremljen sa po dva para čizama, kako najavljuje ministar Vulin.
Bez obzira što je režim otvorio ovu priču da bi odvukao pažnju od nekih bolnih tema, kao što je Kosovo, problem je ogroman i postoji rizik da pristupe njegovom rešavanju na sebi svojstven nekompetentan način pa da standardno dobre stvari učine lošim, a loše još gorim.
Tačno je da postoji ogroman problem u ovako nepofesionalno profesinalizovanoj Vojsci Srbije. Najveći problem, koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka je alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Vojsku napuštaju i vojnici i oficiri, a posao profesionalnog vojnika nije više primamljiv ni u najnerazvijenijim područjima Srbije.
Drugi, ne manje opasan problem je činjenica da, jednostavnim rečima rečeno, problem generisanja ratne vojske uopšte nije rešen i ne rešava se. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorimo u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab.
Problem nije od juče. Začet je kad je profesionalizacija prebrzo i kuso izvedena. Međutim, umesto da se stvari popravljaju, usledilo je ovih šest godina naprednjačke vlasti tokom kojih je pokazana nedopustiva indolencija prema Vojsci.
Za šest godina nisu bili u stanju da postave bar jednog sposobnog ministra odbrane. Promenili su ih šest, među njima je bio i Vučić. A Vučić danas kao predsednik čak ne zna ni ko mu je ministar odbrane, koji ga inače naziva vrhovnim komandantom.
Morali su da mu organizuju specijalan igrokaz u gerontološkom centru da bi prekrio gaf kada je prozvao nenadležnog Đorđevića, a ponizio Vulina jer ni posle godinu dana nije zapazio da ministar više nije Đorđević nego Vulin. To pokazuje koliko Vučić poznaje situaciju u Vojsci. Na stranu što tvrdi kako je za jedan dan sam izračunao koliko košta uvođenje vojnog roka, a za tu računicu je prethodno Ministarstvu odbrane dao šest meseci. Naravno da je u svojoj računici pokazao nedopustiv diletantizam linearno se poigravajući brojkama, a radi se o ljudima i o državi.
Istom metodom kako su šest godina neuspešno tražili uspešnog ministra odbrane, sad bi da eksperimentišu sa služenjem vojske. Pa dok ne ubodu. Mogli bi za početak da probaju da bolje plate ove ljude koji su sada profesionalci u Vojsci. Možda to upali. A možda manje i košta nego vraćanje služenja vojnog roka po računici Đorđevića, pardon Vulina ili ipak Vučića.
Kako se ovaj režim odnosi prema odbrani Srbije vidi se i iz činjenice da Vojska Srbije već godinu i po nema zamenika načelnika Genaralštaba i komandanta Združene operativne komande, nema ni zamenika komandanta Združene operativne komande, nema ni načelnike četiri od sedam glavnih uprava Generalštaba, Vojno-obaveštajna agencija godinama nema direktora, a ni Vojnomedicinska akademija nema načelnika.
Sve je u VD stanju. Srbija je u VD stanju jer Vučiću niko ne treba sa punim ingerencijama. On sve može sam, osim da ponese odgovornost. A ko je odgovoran što danas tako rado Srbin ide u vojnike da je od 600 planiranih dobrovoljaca za služenje vojske, u prošlom uputnom roku, primljeno ukupno 140?
Piše: Zdravko Ponoš
potpredsednik Narodne stranke i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije