Politički vrh Srbije poigrava se sistemom odbrane i bezbednosti, a da za to „nema ni profesionalnih, ni moralnih kompetencija“, izjavio je u intervjuu FoNetu nekadašnji načelnik Generalšaba Vojske Srbije, general Zdravko Ponoš.
On je, gostujući serijalu Kvaka 23, novinarki Danici Vučenić rekao da su, u kontekstu modernizacije Vojske, važni „i kvalitet puške i Mandušić Vuk, ali da je najvažnije ko Mandušića Vuka usmerava“.
Prema rečima Ponoša, to „poigravanje odbranom“ se vidi na primeru raketnog sistema S-400 koji u „vojničkom smislu Srbiji nije potreban“, ali ta priča „nosi političu poruku“, koja se manifestuje „kroz demonstarciju sile i prijateljstva sa Rusijom“.
- Prisutvo S-400 na nedavnoj vežbi „Slovenski štit 2019“ Ponoš je uporedio sa „vožnjom Rols Rojsa po našem prašnjavom dvorištu, kako bismo se posle hvalili komšijama ko nam je bio“.
On tumači da Rusija ovakvim vežbama i dovoženjem makete S-400 u političkom smislu „poručuje Zapadu da drži nogu u vratima Srbije, dok je Vučiću to potrebno kako bi biračkom telu odvukao pažnju i prekrio ono što se sprema da uradi u vezi sa Kosovom“.
- On se sprema da ‘alali’ Kosovo i to pokriva pričom o jačanju vojne moći Srbije i nikad većem prijateljstvu sa Rusijom, uveren je Ponoš, koji u tom kontekstu vidi i „crkvena odlikovanja, aplauze i dremanje na podu u Briselu“.
U tom je kontekstu, tvrdi general, „bila i manifestacija kojoj su prisustvovali preživeli i porodice poginulih vojnika na Košarama, koje je Vučić okupio da mu aplaudiraju, u momentu kada se on sprema da preda ono zbog čega su se oni žrtvovali, poginuli, izgubili zdravlje, zbog čega su ratovali“.
Upitan da li se Srbija ubrzano naoružava ili želi da kreira percepciju da se ubrzano naoružava, Ponoš je odgovorio da je „sve stvar percepcije“, ali da fakti ipak govore „da su napravljeni neki iskoraci oko opremanja vojske“.
Budući da je i potpredsednik Narodne stranke Vuka Jeremića, on za sebe kaže da je „oštar kritičar režima“, ali da mora da prizna da su, posle „dužeg niza godina, zaostajanja Srbije u naoružavanju, napravljeni neki pomaci u avijaciji“.
- To je možda moglo bolje i jeftinije, ali se ipak pomerilo i to treba pozdraviti, istakao je Ponoš, koji ne misli da je „opremanje avijacije pretnja po susede, jer nije reč o toliko ofanzivnom naoružanju, već više o obezbeđivanju patroliranja nebom“.
Na drugoj strani, kako je ukazao, ako je reč o kopnenoj vojsci, nabavljene su stvari „poput tenkova za koje niti imamo dovoljno vozača, niti su nam potrebni, jer smo ih prethodno povlačili, s obzirom na činjenicu da je ta oprema stara“.
Ponoš primećuje da u regionu „postoji trka u naoružanju“, ali je opisuje kao „trku puževa“, koja je u funkciji unutrašnje politike.
Kako je rekao, to se dešava u celom regionu, nije to Vučić izmislio, „samo je doveo do apsurda, u kome nema veze što nam je plata 500 evra, kada imamo S-400“.
- U ovakvim regionalnim političkim sistemima gde postoji ozbiljan deficit demokratije, sve je za unutrašnju upotrebu, predočio je Ponoš.
On je ocenio da „vojni eksperti znaju da nivo i kvalitet naoružavanja Vojske Srbije ne može da proizvede regionalni disbalans“.
Ponoš ne isključuje mogućnost da su mentori na Zapadu primili objašnjenje da zbog javnog mnjenja u Srbiji, koje ima percepciju da su Rusi iza nas i da čuvaju Kosovo, mora da se igra na tu kartu, kako bi istovremeno završio Kosovo.
To je, prema njegovom tumačenju, razlog što, „posle šetnje ruskog oružja po Srbiji, nema velike drame u ozbiljnim zapadnim krugovima u Vašingtonu i Briselu“.
Na pitanje o vojnoj neutralnosti Srbije i „protiv koga“ je Srbija vojno neutralna, Ponoš je odgovorio da je „Srbija vojno neutralna protiv sebe na način na koji sprovodi tu vojnu neutralnost“, jer ona nije zaživela ni normativno, ni u praksi.
- Posle rezolucije iz 2007. godine, neutralnost se sada pominje u Nacrtu strategije nacionalne bezbednosti na nekoliko mesta, kao i koncept totalne odbrane, ali je veliki korak od toga da se nešto pomene, do toga da se primeni, objasnio je Ponoš.
Prema njegovom stavu, „nije Vučić u pravu kada kaže da se neutralnost čuva tako što se vežba i sa jednima i sa drugima“, jer je to samo „igra dopadljivosti u kojoj se svim stranama daje ono što traže“.
Kada je reč o Rusima, „sem što rade sa energetikom šta žele“, Ponoš ukazuje da su, istovremeno, „stavili nogu u vrata da Srbije ne ode ka NATO, dok Zapadu treba da se završi puzeća državnost Kosova i njima ne smeta to što nam Vučić zavrće ruku u izbornoj i medijskoj sferi“.
On smatra da u Srbiji i na Zapadnom Balkanu ima odmeravanja snaga Istoka i Zapada, „ali da smo mi mali i slab poligon, sa slabom vojskom“.
Kako je ocenio, pitanje da li se vežba sa Rusima ili NATO za vojnike nije pitanje emotivne opredeljenosti, „već je bitno kakva je politička odluka i da li postoji jasan kurs kuda ide država, naročito zato što je u 21.veku neutralnost delikatna stvar“.
Podsetio je na „evoluciju od evroatlasnkih integracija, i izvesnog popravljanja imidža NATO u zemlji, do evrointegracija, na čemu smo završili, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, koju su priznale vodeće NATO zemlje“.
Stalo se kod Partnerstva za mir sa ozbiljnom distancom prema NATO i na konceptu neutralnosti, što je većinsko raspoloženje u zemlji, rekao je Ponoš, koji smatra da je u zabludi svako ko misli da to može da promeni socijalnim inženjeringom.
Upitan da li se vojne strategije i politike mogu zasnivati na mišljenju naroda, on je odgovorio da je i to pitanje demokratije i da „stavovi stanovništva ne mogu da se zanemare“.
Čak i da razgovaramo u „racionalnim kategorijama, nije dokazano da bi članstvo u NATO trebalo da bude naš racionalan izbor“, jer „to košta, kao i neutralnost, a mi nemamo dovoljnu ekonomsku potentnost“, ukazao je Ponoš.
Povodom izjave aktuelnog načelnika Generalštaba, generala Milana Mojsilovića, tokom avgustovske posete Moskvi, da Srbija „ima podršku ruske vojske za izazove na Kosovu“, Ponoš misli „da bi jedno tuširanje mnogo hladnom vodom pomoglo načelniku Generalštaba da to ne kaže“.
Prema njegovom mišljenju, to su „loše poruke Zapadu sa kojim mnoge stvari zajednički radimo u procesu evrointegracija, a vojno rešenje za Kosovo praktično ne postoji“.
Pominjući otimanje Kosova, on je napomenuo da su „vojni kapaciteti na strani jačeg i mi vojno ne možemo da završimo ništa, naročito ne da vratimo istoriju unazad“.
Odgovarajući na pitanje o bezbednosnim izazovima i činjenici da vlast kao najveći izazov vidi situaciju oko Kosova, dok građani kao pretnju bezbednosti više vide korupciju, Ponoš je rekao da je „na strani građana“.
- Bezbednosne pretnje u regionu zapravo su posledica političke retorike, koja dolazi pre svega iz Beograda, ali ne samo iz Beograda, tvrdi Ponoš.
Kao primer, pominje odnose sa Hrvatskom koji su politički pogoršani, „zahvaljujući i retorici ministra odbrane, koji je referent za Hrvatsku“, ali ističe da „građani nisu glupi da poveruju da će nas Hrvatska napasti“.
Komentarišući aktuelna zbivanja u namenskoj industriji i potencijalni koruptivni lanac, Ponoš je ocenio da se sada kreira situacija „u skladu sa Šešeljevim sistemom u kome imamo pretnju, stranog plaćenika i domaćeg izdajnika“.
Time se, kako je protumačio, pokušava da pokrije činjenica „da se čerupa demografska i ekonomska supstanca i pljačka vojna industrija“, koja je oduvek bila eksportno usmerena.
Zamena je teza kada Vučić kaže da nije prodao ni jedan metak, jer ga niko za to nije ni optužio, problem je što se ovde ništa ne dešava bez njegovog amina, zaključio je Ponoš.