U online anketi koju je Glas Šumadije sproveo na portalu tokom jula ove godine od sedamnaest odgovora koje su dale Kragujevčanke, samo jedna od njih je odgovorila da je pretrpljeno nasilje prijavila.
Na pitanje zašto nisu prijavile nasilje žene su davale različite odgovore – od izražavanja nepoverenja u institucije koje se bave zaštitom žena do osećaja stida i sramote. One su kazale da osećaju strah od neshvatanja i mislile su da će prijavljivanjem nasilja produbiti problem – samim tim da će biti u goroj poziciji. Plašile su se da ne poremete porodične odnose, a čak su razmišljale o tome da će im oduzeti decu. Vreme takođe igra važnu ulogu, jer ukoliko se nasilje dešavalo u prošlosti, misle da nemaju dokaza i da je nemoguće dokazati da se išta događalo. Žrtve nasilja su svesne stanja u pravosuđu, odnosno dužine sudskog procesa, a često nemaju smeštaj ili dovoljno prihoda.
Psihoterapeutkinja i profesorka pedagogije na Filološko-umetničkom fakultetu, Tamara Stojanović objašnjava da je u osnovi svih ovih odgovora strah.
- Psihološki gledano, u osnovi svih ovih odgovora je strah koji žene imaju. Strah ih parališe da razumno donose odluke, pa ostaju u odnosu koji je loš i za njih i za decu, kaže Stojanović.
Psihičko stanje žrtava
Jedna žena je u odgovoru na pitanje zašto nije prijavila nasilje napisala da to nije učinila „iz ljubavi“. Neretko su nasilnici osobe koje su nam bliske – partneri, rođaci, nastavnici, odnosno neko ko nam predstavlja autoritet ili neko sa kime ostvarujemo kontakt na dnevnom nivou. Tamara Stojanović objašnjava da se, kao i kod naše učesnice ankete, često dešava da žrtve nasilja mešaju ljubav i patnju. Već imaju razvijen odnos sa nasilnikom, ali sada postaju zavisne od njih. Trauma ih još čvršće vezuje i ne razmišljaju o svojoj patnji, već to vide kao osećanje ljubavi.
Odnos između osećanja ljubavi, kao pozitivnog osećanja, i nekih negativnih, kao što su bes i ljutnja, psihoterapeutkinja Stojanović tumači na sledeći način: „Terapeutski se to objašnjava da ispod svakog besa stoji ljutnja, a ispod ljutnje ljubav. Njima je zapravo žao što je osoba koju oni vole takva kakva jeste, traže opravdanje za njeno ponašanje. Ispod emocije besa uvek stoji neka druga emocija. Ne ispoljava se bes odmah, već je u pitanju dugotrajna ljutnja koja je prekrila ljubav. Ljutnja je zdrava emocija, dok razlikujemo zdrav i nezdrav bes. Žrtve nasilja imaju nezdrav bes koji se ispoljava bacanjem, lomljenjem i nekontrolisanim vikanjem. Zato je važno da naučimo da bes ispoljavamo na zdrav način, što postižemo asertivnom komunikacijom. To znači da uvek treba da kažemo šta osećamo, a ne da povređujemo osobu“.
U svetu pomešanih emocija, straha i besa, kako žive žene koje trpe nasilje? Tamara Stojanović kaže da iako žive u strahu, uspevaju da ga sakriju pred drugima.
- Psihološki, bezvoljne su, bez radosti za životom. Žive i rade mehanički. Uglavnom ćute pred drugima. Pred nasilnikom povremeno pokazuju bes, ali ubrzo bes prelazi u očajanje i začarani krug ne prestaje. Ove žene ne veruju sebi, nemaju samopoštovanje. Ne vole sebe, krive sebe za sve što im se dešava. U razgovoru sa ženama koje trpe nasilje, primetno je da su se pomirile sa svojom sudbinom i da je svrha njihovog života jedino to što su potrebne deci. Na terapijama žene pričaju da ne žive, da ne vide svrhu života, navodi ona.
Iako depresivne, Stojanović dodaje da nastoje da pobegnu u rad i obavljanje teških fizičkih poslova, kao i da se javlja opterećenje čistoćom i pripremom hrane.
- Kulturološki, žene su naviknute da trpe sve što ih zadesi. Druge beg od stvarnosti pronalaze u spavanju, što postaje bolest. Njihovo i fizičko i psihičko stanje se narušava. Drugi misle da one umišljaju, da je to samo u njihvoj glavi, a one sve manje imaju želju da se nekome povere, zaključuje psihoterapeutkinja Tamara Stojanović.
Zašto žrtve ne prijavljuju nasilje
Sudeći prema odgovorima u anketi Glasa Šumadije, žrtve se teško odluče da prijave zlostavljanje. Postoje razlozi koji ih mogu naterati da to učine. Jedan je strah za zdravlje i budućnost deteta, smatra Vera Simić, advokatica. Psihoterapeutkinja, Tamara Stojanović smatra da i teška fizička povreda, kao i pokušaj ubistva mogu biti prelomni da se žena odluči na ovakav korak.
Čak nakon prijavljivanja i početka procesa protiv nasilnika, mali broj žena ostaje pri odluci da sudski tereti nasilnika. Žrtva nasilja poveruje da će nasilnik promeniti, ali oni najčešće ne menjanju ponašanje, kaže Stojanović.
- Jedan od glavnih razloga zašto žene odustaju od sudskog procesa je direktno povezano sa načinom kako muškarci uspevaju da dugotrajno vrše nasilje nad ženama. Oni u tome uspevaju jer utiču na nipodaštavanje žene kao ličnosti, ona gubi realnu sliku o sebi, gubi svoj identitet, postaje nestabilna, a samim tim i podložnija trpljenju nasilnog ponašanja, dodaje naša sagovornica psihoterapeutkinja.
Kada se odluče da odu u Policijsku upravu i Centar za socijalni rad, žrtve moraju više puta da pričaju o traumatičnom događaju koji im se dogodio. Tamara Stojanović objašnjava koliko je za njih traumatično to što moraju da ponavljaju istu priču veliki broj puta jer tako iznova prolaze kroz traume koje su preživljavale. Tada su duboko potresene, uznemirene i imaju grč na licu. Stojanović ima utisak da je njihov plač zapravo izraz osećaja bespomoćnosti, tuge i bola koje osećaju.
Specijalni pedagog Boris Herman govori o posebnoj vrsti nasilja, koja se događa kada žena određenu situaciju ili predmet poveže sa traumatičnim događajem, pa onda oseća fizičku i psihičku bol kao da u tom trenutku dolazi do njenog ponovnog odvijanja. Ona tada može samo govoriti o tome ili videti taj predmet pa da to pokrene određene emocije kod nje.
I posle prijave nasilnici na slobodi
Tokom prošle godine u Srbiji je, prema podacima koje je na N1 navela Dejana Stošić, vršnjačka edukatorka i autorka heštega #nisamprijavila, prijavljeno oko trideset hiljada slučajeva porodičnog nasilja. Od toga 2.667 je procesuirano, a samo 669 nasilnika je u pritvoru. Što znači da je manje od dva posto na kraju završilo pred sudom i imalo neki vid restrikcije.
Naši sagovornici kažu da žrtve sebe smatraju krivim jer su nasilnici pritvoreni, dok je tek neznatan broj njih zadovoljan kaznom koju dobijaju oni zbog kojih su patile. Psihoterapeutkinja Tamara Stojanović navodi zanimljiv podatak da je ženama koje trpe nasilje žao kada saznaju da osoba koju su prijavili dobija strogu meru, kako je to uglavnom zatvorska kazna. Mnoge od njih obilaze nasilnike u pritvoru.
Na koga žena koja trpi nasilje može da se osloni? Rezultati anonimne ankete koju su popunjavale Kragujevčanke pokazali su da žrtve najviše veruju prijateljima, kolegama sa posla, sa čim se slaže i Stojanović.
- Žene se često poveravaju prijateljicama, bliskim ali ne toliko da poznaju nasilnika-partnera. Da i on ne bi saznao da one nekome govore o onome što im se dešava. Sve što trpe one kriju, teško im je da nekome povere to što im se dešava. Zatvaraju se u sebe. Ne žele pomoć iz straha da ih neko ne shvati kao mentalno opterećene osobe, često misle da će ih zatvoriti u neku ustanovu. One traže pomoć u vidu psihijatra, čak i pre nego što priznaju porodici šta se dešava, navodi ona.
Uticaj medija i društvenih mreža
Jedna od osnivačica udruženja „Oaza sigurnosti“ iz Kragujevca, Vera Simić, kaže da najviše poziva njihovom centru bude upućeno kada žrtva gostuje u nekoj emisiji i govori o onome što je proživela. To na njih deluje podsticajno, pa se one ohrabre i ispričaju ono što im se dogodilo.
Kada izostane reakcija institucije, a žrtve se ne osećaju bezbedno i moraju nešto da preduzmu, okreću se javnosti. Jedan od načina da svi čuju jeste objavljivanje na društvenim mrežama. Društvene mreže imaju bitnu ulogu u odbrani od nasilja.
Politička aktivistkinja Nina Grbović na društvenoj mreži Tviter krajem 2021. godine objavila je priču svoje sestre, koja je u policijskoj stanici želela da prijavi dečka za nasilje, ali u tome nije uspela. U policiji su tražili konkretne fizičke dokaze, koje ona nije imala, ali su zato uz nju bili brojni svedoci. Prema Grbović, njena sestra je o tome dugo ćutala, što je dovelo do psihičkog kraha i pokušaja suicida.
Nakon što je videla tvit Nine Grbović, vršnjačka edukatorka „SOS Kutka za devojke vranje“, Dejana Stošić je objavila svoj tvit-ispovest i stavila hešteg #nisamprijavila. Na ovaj način je pokrenuta kampanja #nisamprijavila, gde je veliki broj žena žrtava pisalo o svojim razlozima zašto nisu javno govorile o nasilju koje im se desilo. Najčešće je bilo u pitanju seksualno, fizičko i psihološko nasilje.
Mediji su preneli vest da je na ovoj društvenoj mreži bilo za manje od 48 sati bilo 18 000 tvitova. Osim tvitova sa heštegom #nisamprijavila, bilo je tvitova i sa #jesamprijavila, ali su žrtve pisale o neadekvatnoj reakciji institucija koje je trebalo da ih zaštite.
Osim na Tviteru, talas se preneo i na druge društvene mreže, a naročito Instagram. Ipak, treba imati na umu ko su sve korisnice ovih društevnih mreža, odnosno koje su starosne grupe prisutne na njemu. Svakako, broj neprijavljenih slučajeva nasilja je zabrinjavajuć. Mnoge od njih su iskoristile to što je na Tviteru moguće otvoriti nalog i anonimno, samo učešća u kampanji.
Skoro deset meseci od početka kampanje #nisamprijavila, Nina Grbović za Glas Šumadije kaže da bivšem dečku njene sestre preti kazna od osamnaest meseci zatvora, s tim što je neko vreme proveo u pritvoru, pa će u skladu sa tim i kazna biti manja. Ona je svojevremeno najavila otvaranje Fejsbuk grupe u kojoj će žrtve nasilja moći da ispričaju o torturi koju su preživele. Međutim, umesto u grupi, žrtve su se javljale njoj, što je za nju postalo psihički teško.
Početkom 2021. godine i glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić sa još nekoliko devojaka za seksualno nasilje prijavile su učitelja glume Miroslava Aleksića. Nakon njih, glumice Danijela Štajnfeld i Merima Isaković su govorile o seksualnom nasilju koje su doživele od kolege Branislava Lečića.
Fonet je 12. septembra objavio da je suđenje profesoru glume Miroslavu Aleksiću odloženo zbog zdravstvenih tegoba optuženog, a Milena Radulović je za izuzetnu hrabrost koju je pokazala prošle godine dobila nagradu Osvajanje slobode Fonda „Maje Maršićević Tasić“.
Sredinom prošle godine, nakon prijavljivanja profesora glume, pet polaznica istraživačke stanice Petnica su za Vreme govorile o seksualnom nasilju koje su doživele od osobe sa inicijalom S. koji im je bio predstavljen kao autoritet i omiljena osoba u Petnici.
Osim društvenih mreža i umetnost daje svoj doprinos borbi protiv nasilja. Recimo, predstava „#NisamPrijavila”, koja je nastala u koprodukciji „Dečijeg centra” iz Zaječara i KUD-a „Šarski behar” iz Prizrena. Ova predstava je nastala u želji pružanja podrške kampanji #nisamprijavila, pri čemu je scenario predstave inspirisan ispovestima žrtava nasilja.
Ako je 2021. bila godina kada su žene progovorile o nasilju koje su preživele, u 2022. godini tu smo da pišemo i reagujemo. Jer, #nisisama čak iako #nisiprijavila.
Piše: Sofija Jevremović
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.