Zaključani zajedno - Rusija: Kako žive žrtve porodičnog nasilja u uslovima karantina

U Rusiji su zabeleženi prvi slučajevi porodičnog nasilja u uslovima prinudne izolacije. O jednom od njih za BBC pričala je žena na koju je muž nasrnuo 25. marta nakon obraćanja predsednika Vladimira Putina. Pri tom deo Savetovališta protiv nasilja, u Moskvi je u karantinu, a uobičajene preporuke koje se daju žrtvama nasilja, kao što su otići u bolnicu, slikati udarce, otići u policiju, sada je nije moguće izvesti.

„Ćerka je vikala: mama hajdemo u ulaz“

Nervni slom Marijinog muža (ime je promenjeno iz bezbednosnih razloga) počeo je u toku noći, između četvrtka i petka, 27. marta.

Kap koja je prelila čašu, kako kaže, bila je ranija izjava predsednik Vladimira Putina da će naredna sedmica biti neradna.

„Muž radi u privatnom sektoru i svi ti neradni dani se ne plaćaju“, priča Marija.

„Nije da je on odmah ostao bez posla, ali su počeli problemi. Ljudi su prestali da poručuju, poslodavac je odmah smanjio plate, a zatim je rekao da se radi još u subotu i to je to, posle toga ne smeju zato što se bave direktnim pružanjem usluga.

„To očigledno nije bilo uobičajeno i planirano ostajanje kod kuće. Nije to godišnji odmor za koji štediš novac. Ušteđevine nije bilo“, navodi ona.

Par je živeo u Podmoskovlju, u Ružzkom okrugu, zajedno sa Marijino dvoje dece iz prvog braka. Žena se bavila decom i domaćinstvom, novac u porodicu donosio je samo muž (u razgovoru za BBC žena ni jednom nije spomenula njegovo ime).

„Ne opravdavam ga ali sam u početku pokušala da ga razumem i umirim, da ćemo se snaći, negde ćemo da skratimo troškove, da prištedimo“, priča Marija.

„Ali kada su objavili da u skorije vreme neće biti posla, da će dugo da potraje, on je postao veoma nervozan. Naravno da niko nije ukinuo plaćanje komunalija.

„Nisu nam valjda zaustavili merače za potrošnju vode? Oni rade kao ludi zato što smo svi kod kuće. Da li su zaustavili brojila za struju? Kako smo plaćali, tako ćemo i plaćati. I deci nećeš da kažeš: začepi usta. Prvo je razgovarao sa mnom, a zatim se odao alkoholu. Kako se muškarac oslobađa stresa?“

Slom živaca doživeo je pola sata posle ponoći i nastavio se do šest sati uveče narednog dana.

„Prvo je vređao, zatim je zamahnuo cvećem i razbio ga. Počeo je da udara po stvarima, da ih baca na nas. Ja ne pijem, probala sam sa njim da popričam, na trenutke se smirivao a zatim je ponovo bivao van sebe.

„Po kući je sve bilo razbijeno, od akvarijuma do frižidera. Nismo imali gde da odemo, deca su bila preplašena toliko da je ćerkica vikala – mama hajdemo u ulaz“.

Kasnije su lekari kod Marije utvrdili povrede mekog tkiva i tupu abdominalnu traumu.

Savetovališta protiv nasilja u karantinu

Marija i njena deca su jedna od prvih žrtava porodičnog nasilja u Rusiji u uslovima prinudne izolacije zbog korona virusa.

Zaštitnici za ljudska prava u celom svetu upozoravaju na porast porodičnog nasilja dok traje karantin. Ljudi u zatvorenom prostoru istresaju nervozu na bližnje, pre svega na žene, decu i starce.

U kineskoj provinciji Hubej broj prijava policiji bio je tri puta veći za vreme karantina. U Francuskoj samo u toku jedne nedelje karantina broj slučajeva porodičnog nasilja poraslo je za 32%.

U Australiji ljudi pretražuju po Guglu šta da rade u situaciji porodičnog nasilja za 75% više. U Brazilu za 50%. U Danskoj, Španiji i na Kipru žene su takođe počele češće da traže pomoć.

U Rusiji je i u normalnim okolnostima zaštita od nasilja u porodici bila prilično loša, napominje advokat „Zone zakona“ Valentina Frolova.

U zemlji ne postoji zabrana prilaska (sistem kada policija brani da se agresor približava žrtvi), nema dovoljno savetovališta i sigurnih kuća.

Trenutna situacija je potpuno bez presedana, dodaje kolega Frolove, Bulat Muhamedžanov. On je kordinator SOS linije za pomoć žrtvama porodičnog nasilja koju je otvorila „Zone zakona“.

„Ako smo u regularnim okolnostima savetovali da se odmah ide u bolnicu da bi se registrovale telesne povrede, zatim u policiju, a potom da se obratite advokatu, sada ova treća stavka nije moguća zato što su svi u režimu samoizolacije, objašnjava on“, kaže on.

Mnoge uprave su prekinule prijem građana.

Policajci i pre korone nisu bili baš orijentisani na istraživanje takvih događaja, a sada mogu uvek da se pozovu na to da je svo ljudstvo usmereno na blokiranje ulaza i izlaza iz grada i patroliranje ulicama“.

Najefikasniji način zaštite žrtava od nasilja je fizička separacija.

„Ali gde da se ode? Rođaci i prijatelji sada možda ne budu u stanju da prime ženu i njenu decu. Sigurnih kuća i pre krize nije bilo u svim oblastima“, priča stručnjak.

Kako je BBC uspeo da sazna u Moskvi i moskovskoj oblasti najmanje dva Savetovališta za rad sa žrtvama porodičnog nasilja je u karantinu, a to je trećina.

O karantinu je na Fejsbuku pričala i direktorka centra „Kitež“ Aljona Jeljcova, precizirajući da je fond doneo to rešenje bez bilo kakvih naredbi od strane vlasti, na svoju inicijativu zbog opasnosti od korona virusa.

Jeljcova je rekla za BBC da osim glavnog prihvatilišta koji je u karantinu fond poseduje i stan za krizne situacije, gde oni teoretski mogu da prime nove ljude, ipak to mogu samo na osnovu preporuke advokata fonda ili pravnika saradnika.

Osim toga, nije jasna ni logistika u uslovima ograničenog kretanja ljudi po gradu.

„Poslednjih nekoliko dana razmišljamo kako da tu dovedemo žene i kako uopšte da funkcionišemo u ovoj situaciji izolacije“, priča Jeljcova.

Žene koje se već nalaze u „Kitežu“ ostaju tamo i sada im je zabranjeno da izlaze u grad, mogu samo u okviru centra.

Trenutno je zatvoren centar „Kuća nade“ u podmoskovskom naselju Žukovski. Saradnica centra je objasnila dopisniku BBC-ja preko telefona: „Bilo bi nerazumno sa naše strane da izlažemo riziku one koji žive kod nas“.

Kao i ranije rade opštinski centri „Krizni centar na Timirjazevskoj“ i centar „Nada“. Međutim oni su dostupni samo ženama čije je prebivalište Moskva.

Da bi ušle u centar „Nada“ osim pasoša, broja osiguranja i zdravstvene polise žene moraju da donesu potvrdu, koja je izdata na dan javljanja u centar, da nisu imale kontakt sa zaraženom osobom.

Izgleda da u uslovima karantina, žrtve koje pokušavaju da se spasu od batina, moraju prvo da idu pravo u bolnicu da dobiju potvrdu.

Stručnjaci napominju da je u karantinu teže obratiti se za pomoć zbog same činjenice da je agresor sve vreme prisutan.

„Mi još ni jednom nismo radili u situaciji kada žena nijedan minut nije sama. Obično se molbe za pomoć traže kada ona ostaje sama, i kada joj se ukaže prilika da nas pozove telefonom ili ode,“ priča direktorka centra „Kitež“ Aljona Jeljcova.

Zaposleni u „Zoni zakona“ naročito napominju da na njihovu SOS liniju može da se pošalje poruka preko mesindžera ili da zamolite da pozovu nekog bliskog.

„Situacija je kao da se kuvaš u kazanu“

Kada je u petak oko šest sati uveče muž ponovo otišao u prodavnicu da kupi pivo, Marija i deca su, prema njenim rečima, pokušali da se zaključaju, ali je muž počeo da provaljuje vrata.

„A gde bi on pa otišao? Lomio je vrata, urlao je da će sa balkona da baci sina. Isekao nam je brojilo, da bismo sedeli bez struje. Kada je policija ponovo došla rekli su nam: ne možemo da ga isteramo iz kuće, stan je njegov, hajde da vas povedemo dok se on ne smiri“, seća se ona.

Dežurni policajac predložio je Mariji da sa decom prenoći u stanici. Tamo su ženu ispitali i uzeli izjavu. Baš u policijskoj stanici Marija je preko interneta počela da traži kuda bi mogla da ode sa decom i našla je kontakt „Kuće nade“ u Žukovskom.

Iz centra su joj rekli da su u karantinu, da ne primaju nove ljude ali su joj dali broj stana za krizne situacije koji se nalazi u Ružskom okrugu.

Direktorka centra Irina Rudnickaja rekla je za BBC da su ovo prihvatilište pri Asocijaciji hraniteljskih porodica moskovske oblasti uspeli da otvore na devet mesta dve nedelje pre uvođenja karantina, 14. marta.

Na otvaranju je bila zamenica predsednika odbora Državne dume za pitanja porodice, žena i dece i koautor projekta Zakona o prevenciji nasilja u porodici Oksana Puškina.

„Nije verovala da ćemo joj pomoći“, seća se telefonskog razgovora sa Marijom, Irina Rudnickaja. Nakon nekoliko sati direktorka fonda došla je kolima po ženu i decu u policijsku stanicu i pokupila ih.

Marija je rekla da kada se sa decom našla na sigurnom svi su odahnuli i počeli da se tresu: „Moja mlađa ćerka samo što joj nije ljubila ruke, zato što smo mogli ili da prespavamo u hodniku, ili da se negde, ne znam gde, sakrijemo. Strah je bio takav, da ćeš se tamo vratiti, a situacija se neće promeniti, sutra neće ići na posao, neće otići nigde. Deca će ostati tamo u uništenom stanu“.

Prema Marijinim rečima živela je sa mužem nekoliko godina, nikada svoju porodicu nije smatrala disfunkcionalnom i nije ni pretpostavila da će je to snaći.

Jedinu „eksploziju emocija“ muž je imao poslednje Nove godine, priča žena, i tada „nije ništa uništio po kući, nikoga nije pretukao, zalupio je vrata otišao kod drugara, malo posedeo i normalno se vratio kući“.

U krizi žena krivi ekstremnu situaciju prouzrokovanu izolacijom: „Situacija je takva kao da se kuvaš u kazanu. Ne smeju ljudi da se nalaze stalno u zatvorenom prostoru.

„Deca nemaju gde da idu, besne, dosađuju jedan drugom, buka, galama i previše se uzbude. Ja sam se naravno trudila da budem sa njima, da im odvučem pažnju. A muškarci se umore od dece kada su sa njima 24 sata“.

„Mi imamo jedan televizor“, nastavlja Marija. „Možda je drugim ljudima koji imaju televizor u svakoj sobi i još u kuhinji, lakše, mogu da se razdvoje. Ćerka neprekidno gleda crtaće, a mi šta mi da radimo?

„Ja ću naći čime da se bavim, kaže žena, pletem, pečem kolače. Žena uvek nađe čime će da se bavi, pere veš, da pegla. A šta muškarac da radi? On se šeta unaokolo i nervira se, nervira se i nervira. Tapete su nam odavno stajale, i evo zalepili smo ih i šta dalje? Da li su nas pripremili za ovo? „

Nevidljiva pretnja u kojoj smo se našli je takođe izazivala nervozu, objašnjava ona.

„Sve to što se priča, da je to strašno ljudi ipak ne razumeju sasvim, ni mi nismo shvatili. Nemamo nikakve poznanike koji su oboleli, zaraza nije dostigla takav nivo da ljudi padaju po ulici.

„I mnogi ne razumeju zašto sedimo kod kuće, zašto ne smemo da se družimo? Zašto? Ne znam. Takođe niko zaista ne priča koji su simptomi tog virusa, koliko god da smo gledali na internetu, moj muž kaže: kako da znam ako je čovek kinuo na mene, da li je to korona virus ili nešto drugo?

„Takođe sam bila na ivici nerava zato što je on radio sa ljudima, dolazio je kući, a kod kuće su deca. A ja kažem: koji je smisao toga da mi sedimo u kući a ti i dalje ideš unaokolo. To je bilo negde na početku“.

Psiholog centra „Nasilju.net“ Tatjana Orlova na Fejsbuku je objavila preporuke za ljude u situacijama kada je nemoguće pobeći od pritiska:

„Zapamtite da napadi agresora, zanovetanje i gnev nisu rezultat konflikta između vas, već njegova reakcija na brigu. On pokušava da izađe na kraj sa svojom panikom tako što usmerava agresiju prema vama“.

Psihoterapeut objašnjava da je beskorisno pravdati se i da je najbolja strategija za žrtvu „da preuzme na sebe roditeljsku ulogu i umiri [agresora] uspaničeno dete u njemu“.

Na primer, „da mu pričate o njegovim vrlinama i kvalitetima, zbog kojih ga poštujete, setite se njegovih uspeha, setite se aktivnosti koje su vam dostupne da mu smanje brigu.

„Neko igra igrice na kompjuteru, neko gleda serije, neko se bavi sportom, i predložite da se time bavi“, navodi.

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=10157372490919682&id=751904681

Tom prilikom Orlova ističe da ukoliko agresor pribegava nasilju potrebno je pozvati policiju i iskoristiti svaku mogućnost da odete na bezbedno mesto. Niko ne zabranjuje žrtvi da napusti mesto stanovanja ukoliko su joj život i zdravlje ugroženi. Za to vam ne treba nikakav QR-kod“, napominje Muhamedžanov.

„Nasilju.net“, „Zona zakona“, „Kitež“ i još šest ruskih neprofitnih organizacija koje rade sa žrtvama, 2. aprila zatražile su od vlade da preduzme hitne mere da se obezbedi sigurnost ranjivih grupa.

Posebno aktivisti za ljudska prava predlažu vlastima da plaćaju sobe u praznim hotelima i hostelima kako bi žene, deca i stariji ljudi tamo mogli da se sklone ukoliko je potrebno. Tako su već postupile francuske vlasti, tamo će vlada platiti za 20.000 mesta za žrtve porodičnog nasilja. Ruske vlasti još uvek nisu reagovale na predlog.

Koliko će porasti nivo porodičnog nasilja u Rusiji, prema rečima stručnjaka koji su pričali za BBC, još uvek nije moguće proceniti.

Prema rečima Muhamedžanova iz „Zone zakona“ njihova telefonska linija primila je 25 poziva (otvorena je 30.marta).

Na primer, zvala je žena koja je sa detetom pobegla iz kuće 27. marta i tražila je savet kako da najbolje postupi, kako bi ušla u stan i uzela makar dokumenta.

Takođe su zvali ljudi čiji bližnji trpe nasilje: „Sin živi u Kazanju, a u drugom regionu živi njegova majka sa partnerom koji je bije. Sin pita kako najbolje da postupi, pošto mama nije sada u stanju da nešto preduzme“.

Osmoro ljudi je ostavilo svoje kontakte zbog daljih konsultacija njihovih advokata. Ostali pozivi su bili anonimni. Javljaju se ljudi iz Kazanja, Serpuhova, Petrograda, Saratova, Odincova, Sevastopolja.

„I koga da krivim? Pa ne državu“

U stanovima za krizne situacije pri Asociaciji hraniteljskih porodica moskovske oblasti može da se živi tri meseca, u iznimnim slučajevima do šest.

Mariju i decu tri puta dnevno posećuju koordinatori centra, donose namirnice i potrebne stvari, psiholozi rade sa decom, oni su zajedno sa pravnicima napravili plan za rehabilitaciju žrtava i dalje korake.

Marija je diplomirala pravo, a pre nego što je postala domaćica radila je u državnoj službi i sada će da traži posao i da brine o deci.

Kako kaže, muž joj je prva dva dana slao poruke i izvinjavao se, govorio je da uopšte ne razume šta ga je spopalo, molio je da se vrate, obećao je da će se popraviti i naći dodatni posao.

„Ali već danas na kraju razgovora, u vreme ručka, opet je krenuo sa izjavama pod dejstvom alkohola, shvatila sam da je opet pijan“, priča.

„Pa šta još mogu da radim, sedim sam kod kuće. Opet pretnje i uvrede. U početku sam pokušala da razgovaram, a zatim sam ga stavila na crnu listu, pošto sam sad ja ispala kriva što ga ne podržavam u ovakvoj situaciji. I koga da krivim. Pa ne državu“.

Marija ne planira de se vraća kući.

„Gledam situaciju u zemlji kako pričaju: ostanite kod kuće, ostanite kod kuće. Koliko je samo takvih žena kao ja, koje se nalaze u kući? Alkohol, e to niko nije zabranio da se prodaje“.

Ilustracije Olesi Volkovoi