Rekao bi čovek da su proteklih dana na društvenim mrežama, a povodom parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, uspostavljena pravila koja inače važe u poštenim bosanskohercegovačkim kafanama – posebno ona važna regula koja se na parčetu hartije počesto zakači iznad šanka, na vidljivom mestu.
Ne, nije to klauzula da nema veresije, jer od veresije mnoge kafane žive, već ona legendarna obaveštajna rečenica: Zabranjeno sjedit nako!
I vala ovih postizbornih dana, od one nedelje pa do danas, niko, čini mi se, nije sedeo nako, svako je dao svoj intelektualni, a pre svega emotivno nabujali doprinos raspravi šta će biti sada kada je Milo po prvi put u istoriji moderne civilizacije izgubio izbore.
Sreća moja pa me je tih dana, po izborima, nahvatala nekakva bolest i mala snaga, pa sam ćutke, i u čudu, čitao sve ono što se nahodilo po društvenim mrežama.
Ponekad nisam mogao da razlikujem napise od mora koje sam u imao u mokrim noćima visoke temperature.
Kažem, sreća moja, te nisam ništa zapisao i što sam sedeo nako – šta god bih rekao, hladno bih najebao!
Temperatura na fejzbuku i tviteru je prešla četrdeset stupnjeva, i mnogi bi me „anfrendovali“: neki bi me optužili da „podržavam diktatora“, a neki drugi da sam se „pročetničio“ i da mi samo fali šubara, brada i kama.
Kako rekoh, svi su se – čast retkim izuzecima – uključili u drečeću kakofoniju: jedni su sa oduševljenjem pozdravljali pobedu demokratije i „Milov pad“, uzneseni do nebesa kao da je Nole božemeprosti lopticom pogodio Avdulaha Hotija a ne onu jadnu sutkinju, dok su drugi – poraz DPS-a na izborima predstavljali kao svojevrsni smak sveta, uvod u nove ratove na Balkanu i dolazak zlih vanzemaljaca.
Bilo je i onih – ali te iz razloga higijenske prirode ne pratim odveć – koji su rezultate izbora u Crnoj Gori doživeli kao pobedu srBske, večno mlade, velikodržavne politike, odnosno kao priliku da se Srblji ponovo dokopaju izlaza na more, kako bi u njemu mogli bezbrižno da se praćakaju kao svoji na svome. I kao priliku da se Crnogorci vrate Srbstvu, pokajavši se zbog bludničenja sa crnogorskim identitetom, a posebno zbog toga što priznaše Kosovo.
Te prenaglašene emocije – svih onih koji su preko noći postali eksperti za unutrašnjopolitička pitanja Crne Gore – koje se odašilju prevashodno iz Srbije, ali i iz drugih delova Balkana, samo dogrevaju ulje koje ionako vrelo klizi po ulicama ove male, debelo podeljene države, i na koje je se lako okliznuti ili opeći.
Nekako bi Crnoj Gori, čini mi se, umesto toga mnogo više značile nekakve racionalne analize onoga što se desilo i onoga što bi moglo da se desi, a svakako joj ne bi ništa falilo ako bi u ovu nezavisnu državu prestali da učitavamo vlastite frustracije. A najpametnije od svega bi, mnim, bilo da možda ostavimo građanima ove države da sami kreiraju svoju budućnost, onako kako to žele.
Da im budemo mentori i da im delimo savete, pogotovo nemamo prava mi koji živimo u prčvarnicama od država – da smo nekakvi vajni stručnjaci za politiku, ne bismo dozvolili da živimo u zemlji koja je pojela sopstvenu opoziciju i kojom vlada neko ko se zove Aleksandar Vučić.
Da nisam bio bolestan, evo kako bih se zeznuo i šta bih zapisao na društvenim mrežama. Recimo, rekao bih da rezultati izbora zapravo kazuju da su crnogorske, da ne kažem independističke stranke, u ogromnoj većini, i da sam siguran da se nekakvo pitanje zajedničke države Srbije i Crne Gore neće, ni u najvećem ludilu, otvarati.
Rekao bih i to da će Crna Gora ostati na evropskom putu, a da će se (pro)srpska manjina gadno zajebati ukoliko bude insistirala na nekim značajnim zaokretima na trasiranom zapadnom putu ove države.
To će, naime, dovesti do novih izbora i prekompozicije političkih odnosa u državi, nakon koje će „troprstaši“ ponovo biti – dugogodišnja opozicija koja će imati ulogu političkog strašila.
Rekao bih i da će oni koji mlataraju srpskim zastavama ovih dana biti iznenađeni kada uvide da će spoljna politika Crne Gore biti slična pređašnjoj, što su već potvrdili lideri koalicija za koje se očekuju da formiraju novu vlast.
Rekao bih i da se Đukanović, koji je decenijama opstajao upravo zahvaljujući svom umeću da drži otvorenim mnoga vrata, prevario što je igrao na kartu podeljenog društva i što je počeo da sluša svoje „jastrebove“.
Da sam na njegovom mestu, ja bih recimo odmah uručio otkaz Bebi Popoviću, majstoru da uništi sve čega se dohvati.
Rekao bih i da je smenjivost vlasti preduslov demokratije, i da možda nije loše da DPS ode malo u opoziciju, da se pročisti i da na sledeće parlamentarne izbore, koje realno mogu brzo uslediti, izađe kao drugačija stranka.
I kazao bih da u Crnoj Gori ima mnogo razumnih i hrabrih ljudi koji mogu da mudro isplove iz sadašnjih političkih turbulencija. Oni znaju da je država kao brod, i da nagli zaokreti mogu da je potope.
I ponovio bih sto puta da je, u odnosu na Vučićevu Srbiju, Milova Crna Gora u demokratskom i institucionalnom smislu – zapadna Evropa!