Vuk Jeremić: Sve što se dešavalo u Beloj kući je vinjeta u predizbornoj kampanji Donalda Trampa

Predsednik Narodne stranke i iskusni diplomata Vuk Jeremić govorio je u Kragujevcu na tribini posvećenoj Jovanu Ristiću, Kragujevčaninu, intelektualcu,  čije vreme se ocenjuje kao zlatno doba srpske diplomatije. Pa razgovor počinjemo pitanjem – da li su dva istorijska trenutka – Berlinski kongres i uloga Jovana Ristića i potpisivanje sporazuma u Vašingtonu i uloga Aleksandra Vučića – za poređenje?

• Ne! Jovan Ristić je veliki čovek, veliko ime srpske istorije, srpske pogotovu srpske diplomatije. I ono što je on ostavio srpskoj istoriji, srpskoj diplomatiji ne može se porediti sa onim što se pre nekoliko dana dešavalo u Vašingtonu.
• U Vašingtonu je Srbija ponižena i to kao retko kada do sada na srpskoj pozornici. Pitanje je koliko je velika i koliko je trajna šteta napravljena našim nacionalnim interesima onim što se dešavalo u Vašingtonu poslednjih nekoliko dana. Ceo svet je bio, ili zapanjen, ili se smejao onome što se dešavalo u Vašingtonu i načinu na koji je Srbija tamo predstavljena.

Jeste li Vi razumeli izjavu predsednika Vučića o tome da je vodio računa da se ne zamene fascikle? Može li da se dogodi da diplomate na tako važnim događajima podmeću jedni drugima fascikle?

• To je samo jedna u nizu bizarnih izjava koje je Aleksandar Vučić davao tih dana, uključujući se sa onog pešačkog ostrva kada je u travi do kolena, zajedno za ostatkom delegacije, davao izjave. Pa priča o olovkama, pa priča o tome kako, kada on počne da govori u sali zavlada muk. Mi smo navikli. On još češće takve izjave daje ovde, kada je na Pinku ili nekoj drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.
• Kada je reč o diplomatskom protokolu, jedna od najosnovnijih stvari kada idete negde da predstavljate zemlju, jeste da imate ljude koji su vični diplomatskom protokolu. Koji bi proverili, pročitali, noć pre nego što idete na neku lokaciju, uključujući i Ovalni kabinet u Beloj kući, otišli da sa, konkretno, američkim protokolom prodiskutuju ko će gde da sedi, na kakvoj stolici… To su normalne stvari u diplomatiji. Delegacija Srbije nije imala nikoga ko bilo šta zna o međunarodnoj diplomatiji, ko ima bilo kakvo iskustvo. Čak nisu dozvolili da osoblje ambasade Srbije u Vašingtonu bude angažovano. Da je ono bilo angažovano, tada bi oni dan ranije sa protokolom Bele kuće razgovarali o tome gde ko sedi, pa bi, možda, bilo izbegnuto ponižavajuće sedenje na hoklici ispred Trampa, dok se svi ostali nalaze okolo. Ali i to ko daje fascikle, ko potpisuje, kako se razmenjuju…
• Da ne govorim o tome šta piše u tekstu koji se potpisuje, ko je stručan za engleski, međunarodno pravo, diplomatiju… Pa da skrene pažnju delegaciji da se u tom sporazumu nalaze tačke koje bi mogle biti izuzetno problematične u odnosima Srbije prema ostalim državama sveta, prema važnim otvorenim međunarodnim pitanjima.
• Naša delegacija je bila sastavljena tako da je uz Vučića samo jedan bio sa adekvatnim obrazovanjem, a samo jedan znao engleski.

Kako biste ocenili sastav tima koji je u delegaciji Srbije sa predsednikom Vučićem putovao u Vašington?

• Jedini stručan u tom timu je bio Siniša Mali. Doduše, ne za međunarodne odnose i diplomatiju, već za finasijske malverzacije za koje je jedan od najkometentnijih ljudi ne samo u Srbiji, već regionu, a i šire. Ali, ovde nije reč o finansijskim malverzacijama, već izuzetno ozbiljnim temama, koje se ne tiču samo Beograda i Prištine, već i mnogo širih međunarodnih pitanja, uključujući i decenijske sukobe na Bliskom istoku. Oni nisu bili dovoljno stručni da ukažu šefu delegacije da se u tom dokumentu nalaze i stvari koje su duboko problematične.
• Uveren sam da dobar deo onoga što se nalazi u tom dokumentu nije predočen srpskoj delegaciji pre čina potpisivanja, inače bi, bar se nadam, srpska delegacija reagovala drugačije.

Znate li Vi šta sadrži potpisani sporazum?

• Sporazum je objavljen. Ali ga ne bih nazvao sporazumom. Reč je o dokumentu bez presedana u međunarodnim odnosima. Nemam stručni izraz za tako nešto, jer tako nešto niko do sada nije potpisao. To je papir koji nema zaglavlje. Ispod njega, na kraju papira, potpisana je verzija na engleskom koja je stavljena na potpis srpskoj delegaciji. Potpisana je od strane predsednika Aleksandra Vučića. Ali se ne kaže čega je predsednik. Lovačkog drušva? Sportskog kluba? Bez ikakvog zaglavlja i reference.
• Teško je definisati šta je taj dokument. Nema izraza u stručnom domenu o tome. Ali ono što se u njemu nalazi je jedan gulaš svega i svačega: malo odnosa Beograda i Prištine, malo pitanja vezanih za Bliski Istok, premeštanja ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, dezignacije Hezbollaha kao terorističke organizacije, i to ne na naivan način. Onaj ko ne poznaje odnose na Bliskom Istoku možda ne zna da Hezbollah ima svoje vojno i političko krilo. Samo Amerika smatra i jedno i drugo krilo terorističkom organizacijom. Za ostatak sveta političko krilo Hezbollaha je legitiman sagovornik. Srbija više ne zbog potpisivanja tog sporazuma.
• Bila je tu i 5G mreža, energetsko snabdevanje, diversifikacija snabdevanja energentima, prava globalne gej zajednice… To pas s maslom ne bi pojeo.

Kakve su političke, a kakve ekonomske posledice potpisanog akta?

• Ekonomske nisu nikakve. Tu nema ničega što bi poboljšalo ekonomske odnose u regionu. Srednjoškolski sročene želje bez ikakve garancije. Nije predviđeno ko je zadužen ukoliko jedna od strana potpisnica odluči da ga ne sprovodi, ili se ogluši o jednu odredbu, pod navodnicima – sporazuma.
• Političke konsekvence su značajne i bez izuzetka negativne. Činjenica da je delegacija Srbije otišla u Vašington da bilateralno pregovara sa prištinskom delegacijom u Beloj kući stvara ozbiljan diplomatski presedan u vezi s tim gde će se u budućnosti rešavati pitanje Kosova i Metohije. Ovaj sastanak u Beloj kući ne bi morao da bude poslednji na toj lokaciji, nezavisno od toga ko će da pobedi u novembru na izborima u Americi.
• Zatim, da je bilo ko u delegaciji Srbije znao nešto o međunarodnim odnosima, ukazao bi predsedniku Srbije da postoji Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 478 iz 1980. godine, koja obavezuje sve članice UN da ne otvaraju ambasade u Jerusalimu, a one koje ih već imaju u tom gradu, da ih povuku. Svaka rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija je deo međunarodnog prava. Kršenjem te rezolucije je kršenje međunarodnog prava. I kao zemlja koja kosovsku politiku bazira na apelima da se poštuje međunarodno pravo, pre svega Rezolucija 1244, narušila je svoj kredibilitet.
• Srbija se obavezala da više ne lobira protiv priznanja Kosova bilateralno, dok se Kosovo obavezala samo da godinu dana ne aplicira za članstvo u međunarodnim organizacijama.

Ima, međutim, mišljenja i da Aleksandar Vučić, sporazumom potpisanim u Vašingtonu, nije dobio samo ključeve Bele kuće, nego i ključeve Balkana. Da li Vučić ovim aktom postaje ključni partner zapada na Balkanu?

• Ne bih mogao s tim da se složim. On je izašao u susret Donaldu Trampu. Sve što se dešavalo u Beloj kući je jedna vinjeta, ne naročito bitna, u predizbornoj kampanji Donalda Trampa. Tramp može, ali i ne mora biti izabran na američkim izborima u novembru. Ukoliko ne bude izabran, ovo će, ukoliko dođe do promene administracije, biti „pucanje u nogu“.
• Ali čak i ako ne dođe do promene administracije, ako Tramp i ostane predsednik SAD, način na koji je Srbija postupila oštetio je naše odnose sa mnogim drugim međunarodnim akterima: i Evropskom unijom i Rusijom i Kinom…

Utisak je i da se opozicija skandalizuje na društvenim mrežama proteklim događajima, a da predsednik Srbije, kako i sam često ističe, radi.

• U Srbiji su društvene mreže su jedno od retkih mesta na kojima možete da kritikujete aktuelnu vlast. Ne možete, kao u nekoj normalnoj zemlji, stavove da iznosite u medijima, već morate da obilazite Srbiju, razgovarate sa građanima, što činim celo leto…

U poslednje vreme radite na formiranju lokalnih odbora Narodne stranke u Srbiji, obilazite Srbiju. Mislite li da građani znaju ko je ovog trenutka opozicija aktuelnom režimu?

• Mislim da su takozvani izbori 21. juna bili važna vododelnica po tom pitanju i posle tih izbora jasno je ko je prava opozicija u Srbiji. Narodna stranka je prva donela odluka o bojkotu, ni jednog trenutka nismo doveli u pitanje tu odluku. I kao posledicu bojkota imamo i čistu situaciju ko je opozicija, a ko nije. U opoziciji su oni koji su ostali van institucija, koji su pokazali da u Srbiji ne postoji demokratija i da je režim zarobio institucije. Razgovaram sa ljudima, ne samo simpatizerima i članovima Narodne stranke, i to se primećuje.
• Narodna stranka je danas jedina opoziciona organizacija koja radi na terenu. Ima mnogo lokalnih grupa građana koje rade na terenu, koje su vezane za mesta u kojima žive, obavljaju izuzetno važan i plemenit posao. Ali, neće doći do promena u Srbiji dok se ne uspostavi politička organizacija koja je u stanju da na nivou države iznese izborni proces, odbrani kutiju i, što je još važnije, ima kapacitet da preuzme odgovornost. Dok ne bude jasno ko dolazi posle, neće se promeniti ovaj režim.
• Ako nisam bio dovoljno jasan, skrenuo bih pažnju na ono što se dešava u Belorusiji: Lukašenko je prošao lošije nego što je očekivao na tim izborima, pokušao je da falsifikuje rezultate izbora, ljudi su izašli u velikom broju na ulice i Lukašenko je bio „zreo“ da padne još prvo veče. Posle toga bunt je rastao, a Lukašenko nije pao. Jedan od razloga je taj što se sve dogodilo suviše naglo i nije bilo jasno šta dolazi posle. Međunarodni faktor je izuzetno osetljiv na pitanje – šta dolazi posle. Oni ne vole neizvesnost. Tu je više aktera – i Rusija i Zapad, ali je zajedničko da ne vole neizvesnost.
• I to nije nešto što nema kapcitet da preuzme odgvornost od Subotice do Vranja. I to nije konfederacija, ma koliko dobronamernih, poštenih i časnih lokalnih grupa građana. Mora postojati politička stranka. I mislim da smo jedini u Srbiji na opozicionom polu koji na taj način razumeju zadatke koji su pred nama.

Kakvi su odnosi između stranka koje su činile takozvanu bojkot opoziciju?

• Nemamo mnogo zajedničkih aktivnosti, niti za tako nešto ima potrebe. Za Narodnu stranku je danas prioritet jačanje infrastrukture, a mislim da bi i drugi trebalo da porade na sebi. Jer, kada dođe vreme za izbornu utakmicu, bilo bi dobro da učestvuje što više jačih aktera. Danas, kada izbori nisu na vidiku, nema potrebe za zajedničkim provođenjem vremena. Trebalo bi da u skladu sa svojim politikama, ideologijama koje su različite, približimo što više ljudi našim organizacijama. I kada dođe vreme da sarađujemo, a doći će, jer bi na izborima trebalo da učestvujemo zajedno, uz jednu ili više kolona, ali punu koordinaciju, da se prebrojimo i vidimo ko je u stanju da to uradi.

Nakon izbora u Crnoj Gori hit je, ako tako može da se kaže, mladi Dritan Abazović, lider građanskog pokreta URA koji govori o pomirenju, borbi protiv korupcije, jezikom koji razume običan čovek. Da li bi u Srbiji mogao da se pojavi neko sličan i da li bi lideri opozicionih partija mogli da potisnu sujete u drugi plan i podrže nekoga ko bi bio prihvatljiv i za građaniste i za nacionaliste?

• Dritan Abazović je jedno veliko i dobro osveženje za politiku u celom regionu. On je tas na vagi i učiniće razliku između pobede i poraza Đukanovićevog režima koji traje tri decenije. Svaka čast i sve pohvale i za njegov rad i retoriku i nadam se da će ostati i opstati na tom kursu.
• Narodna stranka baštini i nacionalne i građanske vrednosti. Uspostavili smo se na ideologiji koja smatra da građanske slobode i ljudska prava nisu suprotstavljene borbi za nacionalne interese i doživljaju identiteta kao važnog i vezivnog tkiva za narod i državu. U smislu sujeta, više puta sam rekao – kao lider Narodne stranke i jedan od lidera opozicije, ne plediram na obavljanje bilo kakve državne funkcije. Tu sam da se izborimo za promene u zemlji, da režim ode u prošlost. Nakon toga – izgradnja jednog drugačijeg društva.

Piše: Zoran Mišić

Fotografija: Aleksandra Petrović

Snimatelj: Mirko Pantić