Konačno će početi obnova dela Vojnotehničkog zavoda (VTZ), koji je najznačajniji brend Kragujevca, sada zapušten i prepušten propadanju. Garancija da „nešto kreće” jeste finansijsko učešće evropskih fondova u ovom složenom, dugom i skupom procesu.
Konkretno, Kragujevac je prošao na dva međunarodna konkursa Evropske unije koji se sprovode u saradnji sa Ministarstvom za evropske integracije preko programa EU PRO Plus. Prvi prihvaćeni projekat je obnova nekadašnje Vojnozanatlijske škole, kasnije zgrada Prve tehničke škole. Ukupna vrednost revitalizacije objekta i njegovog opremanja za nove namene procenjena je na 1,8 miliona dolara, od čega će Evropljani pokriti 1,28 miliona, a ostatak treba da se obezbedi iz domaćih sredstava – iz budžeta grada i države. Rok da se kompletan posao završi je 15. decembar 2025. godine.
Drugi finansijski grant iz programa EU PRO Plus znatno je manji, 136 hiljada dolara, i njegova prevashodna namena je izrada prethodne studije opravdanosti za revitalizaciju nekadašnje Mašinske radionice. Pošto su ukupni troškovi ovog posla oko 170 hiljada dolara, opet je potrebno i domaće učešće u finansiranju.
Za razliku od projekta Vojnozanatlijske škole, gde će biti urađena kompletna obnova, u priči o Mašinskoj radionici reč je samo o prvom koraku. Ovih dana treba da se raspiše tender za izbor izrađivača predstudije opravdanosti, a tek potom bi trebalo da se pravi potrebna planska dokumentacija, određivanje buduće namene, što znači da je neizvesno kada bi nešto konkretno moglo da se radi.
Prva, težišna zona VTZ-a
Oba navedena objekta kategorizovani su kao spomenici kulture, Vojnozanatlijska škola ima posebnu spomeničku vrednost, a Mašinska radionica izuzetnu spomeničku vrednost, a oba su deo Vojnotehničkog zavoda kao prostorne kulturno-istorijske celine od izuzetnog značaja. Taj status verifikovali su Vlada i Skupština Srbije i kao takav VTZ je registrovan u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije. Po još bližoj odrednici, i škola i Radionica pripadaju takozvanoj prvoj ili težišnoj zoni VTZ-a koja nosi zvanični naziv Knežev arsenal.
Ovaj kompleks Vojnotehničkog zavoda predstavlja njegov najvredniji i najatraktivniji deo i od njega treba da počne dalekosežan i sveobuhvatan proces urbane obnove i rehabilitacije celokupnog prostora. Težišna ili prva zona, koja je površine oko šest hektara, valorizovana je kao prostor izuzetne spomeničke vrednosti, unutar koga su spomenici kulture od izuzetne ili velike spomeničke vrednosti. Prema zamisli planera, ovde bi, kada objekti budu obnovljeni i ceo prostor uređen kao jedinstvena celina, trebalo da budu sadržaji kulture, zabave, obrazovanja i poslovanja, uz zadržavanje postojećih zelenih površina i slobodnih prostora za posetioce – pešake.
Osim Vojnozanatlijske škole i Tehničke radionice Kneževom arsenalu pripadaju i drugi objekti. Sa aspekta istorijskog i graditeljskog nasleđa najznačajniji u celom kompleksu je sadašnji Muzej „Stara livnica”, zgrada podignuta 1882. godine u blizini stare Topolivnice u kojoj su 1853. izliveni prvi topovi u Srbiji. Muzej danas pripada fabrici „Zastava oružje”. Nedaleko je i stari dimnjak koji je podzemnom vezom fizički povezan sa starom Livnicom i na njemu je urezano vreme gradnje: „Sazidano pod Vladom kralja Milana 188 (2-9) god.”.
U kompleksu Arsenala je i Stara čaurnica, građena od 1909. do 1911. godine prema projektima francuskih inženjera, a namena joj je bila proizvodnja čaura. Zgrada je danas prazna i zapuštena, a proglašena je za spomenik kulture od veliko značaja. Tu su još i stara Upravna zgrada koja ima izuzetnu spomeničku vrednost, sagrađena je 1926. godine, i stan upravnika Zavoda, građen 1928. i 1929, popularno „Zastavino podrumče”.
Kneževom arsenalu pridodat je i deo Miloševog venca uz desnu obalu Lepenice. To su Stara Skupština i Stara Miloševa crkva sa zvonikom. Objekti imaju veliku spomeničku vrednost zbog svog istorijskog značaja. U porti crkve postavljen je temelj moderne Srbije, održana prva Skupština novooslobođene države i donet prvi Ustav. Tako ovaj objedinjeni prostor čuva istorijske korene nove državnosti Srbije i začetak industrije u njoj.
Za godinu dana „novaˮ škola
O obnavljanju Vojnotehničkog zavoda kao najvrednijeg industrijskog nasleđa na celom Balkanu (pa i šire) dugo se već priča, ali sve je na pričama i ostajalo. Stručnjaci su „snimili” ceo ovaj prostor koji obuhvata preko pedeset hektara i na kome se nalazi 151 objekat, pojedinačno su ocenili njihovu istorijsku i arhitektonsku vrednost, međutim do skoro se od toga nije maklo. Formirana su neka radna tela, pravljeni planovi, sve bez konkretnih rezultata.
Grad Kragujevac je posebno od 2021. intenzivirao napore da se neiskorišćeni potencijal VTZ-a u narednim godinama revitalizuje, kaže arhitekta Ivan Radulović, glavni gradski urbanista, i objašnjava:
- Ti napori u ovom trenutku još nisu fizički vidljivi, ali su rezultirali aktiviranjem više projekata i programa u vezi sa urbanom obnovom i regeneracijom kompleksa VTZ, sa ciljem da se obezbedi ekonomski opravdan, socijalno prihvatljiv i ekološki održiv razvoj ovog prostora od izuzetnog kulturno-istorijskog značaja. Za to nam je svakako potrebna pomoć, kako međunarodnih, tako i institucija na nacionalnom nivou, ali nam je veoma važno i mišljenje građana, javnog, poslovnog i civilnog sektora, kako bismo što bolje uvažili potrebe svih zaiteresovanih strana, kaže Radulović.
Prvi rezultat tog novog angažovanja biće vidljiv, ako sve bude po planu, krajem 2025. godine, kada bude obnovljen objekat škole koja se u vreme izgradnje zvala Srpska kraljevska vojnozanatlijska škola. Pravljena je u dve faze, prvo je 1913. podignuta prizemna zgrada građena opekom, slično brojnim drugim objektima u Zavodu. Objekat ima dominantno izvučene bočne ispuste sa posebno obrađenim pervazima prozorskih otvora, soklom i krovnom gredom. Druga faza izgradnje usledila je 1922. godine, posle Prvog svetskog rata, kada su narasle potrebe za stručnom radnom snagom. Tada je dograđen sprat, pri čemu je ispoštovana osnovna zamisao prethodne fasade sa još izvučenijim bočnim ispustima.
Zgrada je napuštena, gledano spolja u relativno je dobrom stranju, bar prema izgledu fasade, ali školsko dvorište koje je mahom u zelenilu govori da ovde nema domaćina – dominra korov. U divljem rastinju je i spomen bista Đura Salaja, narodnog heroja iz Drugog svetskog rata, čije je ime nosila škola u jednom poratnom periodu. Ceo ovaj prostor je u žičanoj ogradi, koja je takođe dosta propala.
Inače, Zanatska škola osnovana je još 1854, godinu dana posle početka rada Topolivnice i izlivanja prvih topova, a njena tradicija nastavljena je u novoj zgradi podignutoj početkom 20. veka. Do nedavno ovde je bila smeštena Druga tehnička škola.
Prema programu EU PRO Plus, objekat će biti revitalizovan i opremljen, a predviđeno je i uređenje platoa, odnosno školskog dvorišta, pri čemu će verovatno biti uklonjena i dotrajala ograda, jer su u neposrednoj blizini i drugi zaštićeni objekti Kneževog arsenala.
U ovom obnovljenog prostoru prema projektu trebalo bi da zaživi Kreativno-obrazovni centar za inovativne i kreativne radionice, a moguće je da će se udomiti i smerovi umetnosti, dizajna i unutrašnje arhitekture Filološko-umetničkog fakulteta (FILUM).
Urušena Mašinska radionica
Projekat koji je nazvan „U čast prošlosti, oblikovanje budućnosti” predviđa, kao što je već rečeno, izradu prethodne studije izvodljivosti za revitalizaciju Mašinske/mehaničke radionice. To je, dakle, tek prva faza u obnovi ovog spomenika kulture, a ako posao dobro krene, sledi izrada obimne planske dokumentacije, uz definisanje nove namene objekta, osiguranje njegove samoodrživosti…
Ovaj objekat građen je fazno u periodu od kraja 19. veka. Prema zapisima Feliksa Kanica iz 1897. godine, ovde su bile fabrike pušaka i čaura, a zgrada je rađena po projektima Todora Seleskovića i mašinskog inženjera Mirosavljevića. Zidana je opekom, koja je primenjena i kod dekorativne obrade fasade. Posebnu arhitektonsku vrednost objektu davao je zupčasti krovni venac koji prati liniju testerastih krovova. Glavna čeona fasada zgrade, okrenuta prema prostranom trgu, najupečatljiviji je elemenat zgrade.
Objekat ima izuzetnu spomeničku vrednost, međutim deo Mašinske radionice dograđen je posle Drugog svetskog rata, prema mišljenju stručnjaka on je istorijski i arhitektonski bezbedan i može biti uklonjen, odnosno porušen. Time se stvara mogućnost za remodelaciju kompleksa – izgradnju novih objekata, koji bi morali da budu usklađeni sa starim u pogledu dimenzija, tipa gradnje i oblikovanja. Ali, o tom – potom.
U Mašinskoj radionici odavno se ništa ne radi, nema ni mašina ni ljudi, a kako danas izgleda – to je za „bogu plakati”. Spolja gledano, nigde nema ni prozora ni vrata, na prozorska okna stavljena je neka plastika, a zupčasti krovni venac – skroz je urušen. To lepo može da se vidi na fotografijama uz ovaj tekst – jedna je iz nekog prošlog vremena, a druga je aktuelna.
Pravi haos zatiče se kada se uđe u nekadašnju fabriku. To nije zgrada, to je ruševina. Bar trećina krova je urušena, oburvane grede su na gomilama po podu, a one koje još nisu pale vise odozgo, pa je rizično i na kratko zaći u ovaj prostor. Fotoreporter je na brzinu napravio nekoliko snimaka, strepeći da ga ne „poklopi” ostatak krova. Zidovi sa bočne strane objekta su oburvani, a oni koji se još drže – memljivi su, išarani grafitima i, takođe, skloni padu. Što bi se reklo – jad i čemer.
Veliki trg između Mašinske radionice i Muzeja „Stara livnica” pretvoren je u parking prostor za zaposlene u okolnim fabrikama, jedino je prošle godine popravljen stari dimnjak, jer se nakrivio i bio je sklon padu.
Dakle, sve to govori da će obnova Mašinske radionice biti složena, duga i skupa, pod uslovom da se obezbede finansije ili kroz partnerske odnose nađe investitor.
Nažalost, od 2006. godine vlasnik Mašinske radionice i stare Čaurnice je grad Kragujevac, pošto ih je kupio od ondašnje fabrike „Zastava kamioni”, a kakav je „gazda” bio u protekle dve decenije – vidi se iz priloženog. Čaurnica je, doduše, u nešto boljem stanju jer je sačuvala krov, ali je i ona napuštena i zapuštena ruina.
Pre godinu dana činilo se veoma izvesnim da će Čaurnica biti obnovljena i pretvorena u pivnicu. Takav predlog dala je firma „Milanović industries Grup doo”, a Skupština grada donela je odluku o stupanju u javno-privatno partnerstvo sa ovim investitorom. On u pismu gradskoj vlasti navodi da bi „finansirao neophodne radove na renoviranju i rekonstrukciji zgrade Stare čaurnice, kao i upravljanje i održavanje buduće pivnice. Ovom inicijativom želimo da zaustavimo urušavanje kulturno-istorijskog nasleđa i zgrade Čaurnice”, napisali su oni.
Milanovićeva kompanija još je navela da u ovaj posao želi da uloži dva miliona evra, predlaže da ugovor bude zaključen na 25 godina i da „budući objekat bude stavljen na korišćenje gradu za potrebe kulturnih manifestacija određeni broj dana koji će biti definisan u daljem postupku.”
U daljem postupku trebalo je i da Gradsko veće napravi tim koji će uraditi projekat ovog javno-privatnog parterstva, ali prošlo je godinu dana, a nema ničeg konkretnog. Jedino su dva stara topa izlivena u VTZ-u, koji su stajali ispred ulaza u Čaurnicu, po zvaničnim vestima odneti na čišćenje u Vojnu fabriku. Rečeno je da će biti ubrzo vraćeni, samo dvadesetak metara dalje – pred Muzej „Stara livnica”, ali još ih nema ni na starom ni na novom mestu.
Potrebno celovito rešenje
Državni „starateljˮ nad VTZ-om kao kulturno-istorijskoj celini je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Ova institucija je prethodnih godina prilično iskompromitovana jer je olako prihvatila političke pritiske, pa su neke vredne građevine gubile državnu zaštitu i prepuštane interesima probranih investitora. To se posebno videlo na primeru Beograda, a kada je reč o Kragujevcu mogla bi se primeniti izreka „daleko od očiju – daleko od srcaˮ. Na primer, Zavod ni prstom nije maknuo kada su neki objekti VTZ-a prodavani kroz stečajnu masu propalih firmi.
Da li Kragujevac može da bude uporniji i zahtevniji prema ovoj republičkoj ustanovi u zaštiti gradskih spomeničkih vrednosti, to je, čini se, pre svega pitanje za političare. Grad je pokazao inicijativu za početak obnove VTZ-a, pa je pre dve godine, u saradnji sa Udruženjem urbanista Srbije, sproveo međunarodni konkurs za izbor urbanističko-arhitektonskih rešenja za rehabilitaciju prve zone VTZ-a. Cilj je bio da se dobije što više predloga kako bi trebalo da izgleda obnovljen i prenamenovan Knežev arsenal. Međunarodni žiri bio je zadovoljan i odzivom i vizijama, pa je nagrađeno i otkupljeno šest konkurskih rešenja.
Glavni urbanista Ivan Radulović kaže da će se ova rešenja uzeti u obzir prilikom nastavka izrade Plana detaljne regulacije kompleksa VTZ, zona jedan, da bi se konačno došlo do kompletne planske i tehničke dokumentacije.
- Treba pokrenuti inicijativu da projekat urbane obnove i regeneracije prostorne kulturno-istorijske celine VTZ dobije status projekta od nacionalnog značaja. To bi trebalo da olakša pregovore sa državnim institucijama o različitim aspektima revitalizacije ovog prostora – rešavanje imovinskih odnosa, izmeštanje odbrambene industrije, finansiranje, upravljanje projektom, kaže Radulović.
Svakako da nije najsrećnije rešenje da urbana obnova kreće „na parčeˮ, od pojedinačnih objekata, pre nego što je osmišljen budući izgled Kneževog arsenala kao celovitog kompleksa, ali bolje išta nego ništa. Međutim, da bi ovaj proces bio uspešniji valjalo bi napraviti i neke organizacione promene i uspostaviti efikasniji sistem upravljanja.
O čemu je reč? Stručnjaci upućeni u slična iskustva brojnih evropskih gradova koji su uspešno obnovili svoje industrijsko nasleđe i dali mu nove – moderne, korisne i atraktivne namene, tvrde da za VTZ, bar za zonu Kneževog arsenala, mora da se „postavi domaćinˮ. Da se napravi institucionalna forma, ustanova ili kakav drugi organizacioni oblik koji će na stručan i efikasan način voditi ove poslove. Sada se time sporadično bave ljudi iz gradskih uprava, ne zna se tačno koje, a njima je to – em uzgredan rad, em za njega nisu stručni, a zadaci su izuzetno zahtevni.
Treba urediti šarenolike imovinske odnose u VTZ-u, treba se starati o kvalitetnoj izradi urbanističkih i drugih plansko-tehničkih dokumenata i to poveravati najstručnijima, potom treba nalaziti pare i potencijalne investitore, jer se ne može računati na bogzna kakvu izdašnost ni gradskog ni republičkog budžeta, treba se nametnuti evropskim investicionim fondovima, što se može samo dobrim projektima, treba sve to koordinisati, osmišljavati, realizovati…
Takvog stava je i Ivan Radulović.
- Smatram da je neophodno formiranje jednog ili više međusobno koordiniranih timova po oblastima, po mogućstvu i u formi posebnog pravnog lica koje bi sinhronizovano rešavalo sva pitanja za realizaciju ovog sveobuhvatnog projekta i za to bilo direktno odgovorno, kaže glavni urbanista.
Za šta se pitaju urbanisti, istoričari, etnolozi, i drugi stručnjaci, a šta o svemu odlučuju političari – dobro je znano. Obnova VTZ-a svakako traje znatno duže od jednog ili dva mandata vlasti, ali bio bi veliki greh pred istorijom ako bi industrijsko nasleđe VTZ-a i dalje bilo zapušteno ili ako bi se, daleko bilo, prepustilo investitorskom urbanizmu.