23. marta u 20 časova na repertoaru Knjaževsko-srpskog teatra je predstava ILDA GERŠNER.
Delimo 3×2 karte, učesnici su svi koji ovu objavu na fejsbuku komentarišu i taguju osobu sa kojom bi išli u pozorište. Pobednike objavljujemo sutra (četvrtak, 23. mart) u 12 časova.
Režija: Stevan Bodroža
ULOGE:
MARIJA VAJCMAN – Ana Colangeli
ILDA GERŠNER – Nadežda Jakovljević
TOMAS MILNER, pisac – Nikola Milojević
KOLJA, zarobljenik – Mladen Knežević / Rifat Rifatović
RITA, bolničarka – Jasmina Dimitrijević
EDVARD RIHTE, direktor štamparije – Čedomir Štajn
ELZA RIHTE, Edvardova supruga – Marija Rakočević
HANS, vojni bolničar – Nenad Vulević
POLICAJAC, SLUŽBENIK, ČINOVNIK – Mladen Knežević / Rifat Rifatović
REČ REDITELJA
Ilda Geršner Jelene Kajgo je drama o preživljavanju uprkos velikom i nesagledivom zlu, drama o intimnom suprotstavljanju tom zlu i borbi protiv njega. Često se postavlja pitanje ima li pojedinac ikakvu moć pred licem velikih istorijskih dešavanja, poput ratova, ili je njegova egzistencija osuđena da nestane kao prah pod žrvnjem kolektivne sudbine. Jelena Kajgo ovom dramom dokazuje ono što nas odavno uče razne religije i duhovne discipline – da je čovekova snaga u njegovom umu, u njegovoj veri da će život ipak pobediti besmisao i smrt i da tanka ivica po kojoj čovek hoda nije ona između života i smrti već između vere u bolje sutra i sunovrata u ambis beznađa. Heroina ove drame, bečka Jevrejka Marija Vajcman, ne gubi nadu i veru u svoj opstanak, ni kada joj čitavu porodicu odvedu u logor smrti, ni kada pod lažnim identitetom, koji joj je pružila prijateljica Austrijanka, odlazi u samo srce tame, nacistički Minhen, ne bi li se baš tamo, gde je niko ne zna, sakrila zarađujući za život kao bolničarka, pod lažnim, arijevskim imenom Ilda Geršner.
Kajgo piše jezgrovitu, gustu, neraspričanu dramu i time u potpunosti izbegava zamku sentimentalnosti. Režiji to omogućava stvaranje forme u kojoj postoji konstantan saspens, život glavne junakinje je potrošna roba u univerzumu ratne okrutnosti i svaki sledeći događaj, svaki novi lik, svaki novi obrt donosi potencijalnu životnu opasnost. Domišljatost kojom se Marija Vajcman, alias Ilda Geršner, nosi sa tim nedaćama daje mogućnost za trilersku inscenaciju. S druge strane ovaj tekst evocira drame nemačkog ekspresionizma jer u sebi nosi osnovni sukob koji su pomenute drame obrađivale – sukob između krhkog pojedinca i dijabolične, košmarnom snu slične stvarnosti koja pokušava tog pojedinca da „proguta”, „smrvi”. Kako dramski dinamizam Ilde Geršner izvire iz brze smene situacija i likova tako poetičnost izvire iz pomenutog metasukoba. Pokušao sam da ta ekspresionistička poetičnost ove drame bude okosnica moje rediteljske inscenacije.
U ovom komadu postoji još jedna heroina i to je prava Ilda Geršner. Na neki način ovo je drama o dve Ilde, onoj pravoj i onoj kojoj je lažno predstavljanje pod tim imenom spasilo život. Prateći povremeno, kroz dramske monologe, priču i te „prave“ Ilde dobijamo uvid u onu posebno bitnu sudbinu – sudbinu dobrog čoveka u vremenu zla. Iako je Ilda na početku naivna idealistkinja, koja sa lakoćom odlučuje da pomogne drugarici Jevrejki, kroz tok komada dočarano je sazrevanje ove idealistične mladosti u zrelu odlučnost da se otpor kolektivnom zlu mora nastaviti. Iza idealizma i ishitrenosti jedne čiste duše pomalja se jasna svest o bitnosti čina koji je učinjen ali i o njegovoj nedovoljnosti u kontekstu zla koje je počinjeno tolikim ljudima samo zato što su Jevreji. Kroz ovo intimno sazrevanje mi zapravo posmatramo genezu jedne duhovne i intelektualne opredeljenosti za dobro koje je u tolikoj meri pomoglo u denacifikaciji posleratne Nemačke i Austrije. U svetlu sudbine eks-jugoslovenskih prostora, i nasleđa ratova devedesetih, ova naizgled sporedna priča drame Ilda Geršner daje komadu posebnu dubinu.