U istoriji je zapisano da je knjazu Milošu Obrenoviću 1835. godine palo naum da u prestoni Kragujevac dovede vodu sa Zapadne Morave iz pravca Kraljeva. Mudri vladar hteo je tako da u večno žedni grad dođe voda, jer Kragujevac je sa njom od vajkada kuburio, što zbog male količine padavina (otud je i nastala izreka o kiši koja nas obilazi), što zbog slabe izdašnosti izvora i vodotoka u Kragujevačkoj kotlini.
Miloševa zamisao ostvarena je 130 godina kasnije, ali voda nije stigla sa Zapadne, već sa Velike Morave, tačnije iz reni bunara koji su iskopani u blizini ove reke u selu Brzan. Tako je nastao Moravski vodovodni sistem, posle Grošničkog, a pre Gružanskog, pa je Kragujevac jedinstveni grad u Srbiji koji vodu za piće istovremeno dobija sa tri vodoizvorišta.
Nezagađene podzemne vode
Ideje da se iskoriste podzemne vode iz aluvijalne ravni pored Velike Morave rodile su se još pedesetih godina prošlog veka, kada akumulacija Grošnica (završena i počela da radi 1938.) više nije mogla da zadovolji potrebe Kragujevca. Grad se brzo demografski širio, industrija je imala dinamičan razvoj, a uz to su dolazili izuzetno sušni periodi, pa je potrošnja vode prevazilazila kapacitete Vodojaže.
Moravski sistem građen je u dve faze, od 1964. do 1969. i od 1972. do 1975. godine, i obuhvatao je reni bunare, 28 kilometara cevovoda, crpnu stanicu u Žirovnici, postrojenja za prečišćavanje na Košutnjaku i rezervoar na Metinom brdu (više o tome uz tekst uz ovaj).
Uz tehničke inovacije Moravski vodovodni sistem i danas je u funkciji. Prema podacima koje nam je dao Goran Gavrilović, koordinator za proizvodnju i distribuciju vode u kragujevačkom „Vodovodu“, prošle godine reni bunari davali su 12 posto ukupne potrošnje vode grada i bliže okoline, odnosno maksimalno 140, a najmanje 80 litara u sekundi, u letnjem ili sušnom periodu. Inače, zvanično postoji 14 reni bunara, međutim aktivno je devet, jedan je zatvoren zbog male količine i lošeg kvaliteta vode, a četiri nikada nisu ni proradila i zato im je ostao žargonski naziv „politički bunari“.
„Bunari su dubine od deset do dvanaest metara, svaki ima po sedam-osam drenova, to su cevi prečnika 200 milimetara sa dosta otvora, one su horizontalno postavljene od zidova bunara i prikupljaju vodu koja se pumpama sprovodi do glavnom cevovoda“, na popularan način objašnjava Goran Gavrilović način rada.
Bilo je nezvaničnih priča da je voda u reni bunarima sve goreg kvaliteta jer je i Velika Morava sve zagađenija, pa štetne materije prodiru i do bunara. Međutim, Gavrilović to demantuje.
„Podzemne vode koje koristimo apsolutno su nezagađene jer prolaze kroz velike slojeve peska i zemlje. Zbog toga je proizvodnja pijaće vode iz Moravskog sistema najjeftinija, zato što se koristi najmanje hlora i drugih sredstava, ali njenu cenu znatno povećava velika potrošnja struje za rad pumpi i crpnih stanica jer je visinska razlika između bunara i rezervoara na Metinom brdu oko 150 metara“, kaže Gavrilović.
O „teranju vode uzbrdo“ kasnije ćemo. Važnije je pitanje njene kontrole na celom putu od izvorišta do potrošača.
Kontrola na više nivoa
„Veoma je bitno da su svi reni bunari zaštićeni, celokupna površina oko njih je ograđena i nema pristupa ni za koga, osim za zaposlene, tamo je neprestano prisutna čuvarska služba, tako je isključeno zagađivanje podzemnih voda od uticaja sa površine. Što se toga tiče sto posto su bezbedni. Kad je reč o kontroli, ona se vrši na više nivoa. Prvo, uveli smo daljinsko elektronsko, odnosno automatizovano merenje koje se vrši na svakih deset-dvadeset sekundi u Batočini, Žirovnici i na Košutnjaku i ako se pojavi mutnoća vode ili bilo koje drugo „iskakanje“ – uključuju se alarmi i mi odmah reagujemo. Na istim mernim mestima svakog sata uzimaju se uzorci za analizu „ručno“, odnosno to rade naši ljudi“, objašnjava Goran Gavrilović.
On zatim navodi da je u kontrolu kvaliteta vode uključen i kragujevački Institut za javno zdravlje. Za njihove laboratorije uzimaju se jednom ili dva puta nedeljno uzorci sa Košutnjaka, a kvartalno i u Žirovnici.
Pošto se jedan krak cevovoda odvaja za snabdevanje vodom Batočine, tu se uredno radi hlorisanje, kao i u Žirovnici, gde se meri mutnoća, upravlja pumpama, prati pritisak… Iz Žirovnice vodu dobijaju stanovnici same Žirovnice, ali i okolnih sela – Cvetojevac, Badnjevac, Botunje, Jovanovac… Voda koja stiže do njih ispravna je za piće, jer ranije je bilo glasina da se njima „pušta“ takozvana tehnička voda.
Za kontrolu kvaliteta veoma je bitno što „Vodovod“ ima svoju akreditovanu laboratoriju na Košutnjaku, gde se jednom nedeljno rade analize vode iz reni bunara, Batočine, Žirovnice i Košutnjaka. Ista laboratorija svakodnevno, osim srede i nedelje, kada je angažovan Institut za javno zdravlje, radi analize uzoraka sa 18 „tačaka“ širom grada, dakle kontroliše kvalitet vode iz sva tri sistema. Reč je o hemijskim, biološkim i mikrobiološkim analizama i zato u „Vodovodu“ tvrde da Kragujevčani uvek imaju ispravnu vodu za piće.
Akreditovana laboratorija kontroliše vodu i na poziv građana koji primete neke promene u boji, ukusu ili mirisu, a za to je stalno otvoren telefon 330-540. O svim rezultatima analiza Kragujevčani mogu da se upoznaju na sajtu „Vodovoda“, a oni se objavljuju jednom nedeljno.
Najskuplja voda u zemlji
Najveća mana Moravskog sistema je što je veliki potrošač struje. Goran Gavrilović objašnjava da su na pumpe u reni bunarima ugrađeni takozvani frekventni regulatori koji prilagođavaju rad količini vode koju treba da potisnu, pa se time delimično smanjuje utrošak električne energije.
Međutim, svakog minuta treba „izgurati“ stotinak litara vode iz bunara sa dubine oko deset metara, zatim se mora dovesti do glavnog cevovoda, pa „prevesti“ preko brda Turčin i Nikšićkog brda, dok ne stigne do „prve stanice“ u Žirovnici. Bunari su na nadmorskoj visini od 95 metara, Žirovnica na 136, što znači da je visinska razlika 41 metar.
Pumpama u Žirovnici voda zatim treba da se „digne“ još 86 metara do postrojenja za prečišćavanje na Košutnjaku. Na kraju, prerađena voda odlazi u rezervoar na Metinom brdu koje je na 250 metara nadmorske visine, znači da je razlika od Morave do rezervoara oko 165 metara.
Svoje ocene o Moravskom sistemu kvalifikovano je dao doktor geografskih nauka Živadin Stepanović u studiji „Hidrološke karakteristike Kragujevačke kotline – sa posebnim osvrtom na snabdevanje Kragujevca vodom“. O izgradnji prve faze koja je završena 1969. godine napisano je: „Sa manje sredstava uloženih u Moravski sistem, koji sa tri reni bunara obezbeđuje manje od tri miliona kubika godišnje, mogla je da se podigne neka od akumulacija koja bi obezbeđivala veću količinu vode nego što trenutno daje ovaj sistem“.
Potom je dr Stepanović, inače ugledni profesor Kragujevačke gimnazije, kada se privodila kraju druga faza Morave, konstatovao: „Iako ne raspolažemo podacima o cenama proizvodnje vode u svim drugim vodovodima u Jugoslaviji, smatramo da Moravski vodovodni sistem proizvodi najskuplju vodu u zemlji“.
Inače, kapacitet reni bunara danas je manji nego posle izgradnje, delom i zbog toga što je Velika Morava u delu kroz Brzan donekle promenila tok zbog velike eksploatacije peska iz njenog korita i priobalja. Dokle će Moravski vodovod moći da se koristi – danas se niko ne usuđuje da prognozira.
Piše: Miroslav Jovanović kragujevacke.rs
Foto: kragujevacke.rs