Kragujevac i cela Kragujevačka kotlina oduvek su bili siromašni vodom, jer je godišnja količina padavina ovde znatno ispod proseka u Srbiji. Zato su i izvori male izdašnosti, pa su i vodotoci oskudni vodom.
U istoriji je ostalo zabeleženo da je još knez Miloš 1835. godine, kada je Kragujevac bio prestoni grad, predložio da se voda „navrati“ sa Ibra ili Zapadne Morave. Potom je osamdesetih godina 19. veka izvesni inženjer M. Aleksić otišao dalje od ideje, uradio je projekat prevođenja vode kanalom iz Ibra i Zapadne Morave, preko Gruže u Lepenicu. Odgovor na ovaj projekat bio je da je jeftinije i isplativije da se Kragujevac „premesti“ na jednu od ovih dveju reka.
Zanimljivo je da je isti predlog bio u opticaju i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u Kragujevcu dugo trajalo kritično stanje u obezbeđivanju pijaće vode, ali brzo su prevladale druge varijante za vodosnabdevanje.
Trmbas – prvi planski vodovod
Dok je bio turska kasaba, Kragujevac se vodom snabdevao uglavnom sa izvora, da bi u prošlom veku izgradio četiri vodovodna sistema, od kojih su tri i sada u funkciji. To su dve veštačke akumulacije – Grošnica i Gruža – i reni bunari pored Velike Morave u selu Brzan. Po tome je jedinstven grad u Srbiji jer istovremeno koristi tri vodoizvorišta.
Najobimniju studiju o ovoj temi objavio je 1974. godine dr Živadin Stepanović, poznati profesor geografije u Kragujevačkoj gimnaziji „Hidrološke karakteristike Kragujevačke kotline – sa posebnim osvrtom na snabdevanje Kragujevca vodom“.
Dr Stepanović navodi da su za vreme turske vladavine postojala tri primitivna vodovoda sa cevima od pečene gline i cigle kojima je voda dovođena do izvora Bubanj, zatim sa Suve česme (to je bio izvor koji se nalazio na uglu sadašnjih ulica Nikole Pašića i Zorana Đinđića) i iz Trmbasa do nekadašnje česme Cigančica, koja se nalazila u Ilinoj vodi.
Još su korišćeni izvori u Košutnjaku, kao i u okolnim selima Teferič, Petrovac, Divostin, Botunje…
Početkom 19. veka, a naročito od kada je Kragujevac 1818. postao srpska prestonica narastale su potrebe za novim izvorištima vode. Za vreme vladavine kneza Miloša bunari su bili retkost. Dvadesetih i tridesetih godina iskopana su dva bunara, koji su dosad očuvani i predstavljaju spomenike građevinarstva, jedan je u dvorskom kompleksu, pored Amidžinog konaka, a drugi u dvorištu kuće vojvode Dene, u današnjoj Ulici Svetozara Markovića, gde je smešten restoran „Lovac“.
Potom su i drugi imućniji i ugledniji ljudi kopali bunare, međutim pošto tada nisu vršene nikakve analize ispravnosti vode, sumnjalo da se da su neki od njih bili zagađeni.
Potrebe za vodom višestruko su uvećane početkom rada Topolivnice 1853. godine. Za te potrebe korišćene su Lepenica i Ždraljica, međutim s godinama je proticaj Lepenice osetno smanjivan, zbog masovnog uništavanja šuma pored njenog gornjeg toka. Takvo stanje nateralo je Vojno-tehnički zavod i opštinu Kragujevac da zajednički rešavaju problem, pa je formiran poseban odbor sa zadatkom da ispituje nove mogućnosti vodosnabdevanja, za šta je angažovano više inženjera iz Kragujevca i Beograda.
Međutim, bilo je tu raznih sporova i nesuglasica, pa je tek 1883. formulisan jedinstveni predlog da se voda dovodi sa izvorišta Trmbas, ali i on se dugo „krčkao“. Tek su 1901. počele pripreme za izgradnju prvog planskog vodovoda, a potom su i krenuli radovi. Dok je vodovod još građen, u gradu su tokom 1903. postavljene cevi prečnika šest santimetara, a voda je konačno potekla u decembru 1904. godine.
Ovaj sistem funkcionisao je tako što je voda prirodnim padom dolazila do rezervoara na Metinom brdu, a zatim keramičkim cevima do rezervoara u Velikom parku, čiji se obrisi i dalje vide i Kragujevčani to uzvišenje zovu „bunker“. Kapacitet vodovoda Trmbas bio je oko tri litra vode u sekundi, a potrebe grada koji je početkom 20. veka imao 14.000 stanovnika i razvijenu industriju bile su višestruko veće, što se znalo i prilikom njegovog projektovanja.
Zato je već 1909. vodovod pojačan sa još četiri bunara za kaptiranje izvora, a 1925. u sistem su uvedena dva nova bunara u Trmbasu da bi dve godine kasnije bio priključen i Sušički bunar, koji se nalazi uz stari put za Beograd, naspram Bojadžića mlina.
U to vreme iz Trmbaskog vodovoda snabdevane su i 24 javne česme, a najpoznatije su bile one kod Krsta, ispred Gimnazije, u Palilulama, kod donjeg betonskog mosta, u Karađorđevoj ulici, ispred zgrade suda… Međutim, na tim česmama vode češće nije bilo nego što je bilo, pa su građani bili prinuđeni da vodu za piće i kuvanje kupuju, a prodavci su se zvali sakadžije, jer su vodu vozili u drvenim buradima – sakama, koja su bila smeštena na kolima sa dva točka sa konjskom zapregom.
Najpoznatija sakadžija bila je Ikonija Savić. Sa sakom koju je vukla iznemogla kobila, dovlačila je vodu do kraja Prvog svetskog rata do 1928. iz Iline vode i Petrovca i od prodaje je napravila pet prizemnih kuća i gajila je desetak krava.
Brana na Grošničkoj reci
Pošto je Trmbaski vodovod samo delimično ublažio krizu, Kragujevac je opet krenuo u potragu za novim vodoizvorištem, posebno posle 1926. i 1927. godine koje su bile izrazito sušne. Da skratimo priču, odlučeno je da se pregradi Grošnička reka i stvori veštačka akumulacija, a projekat je poveren Milanu Nešiću, profesoru Beogradskog univerziteta.
Istovremeno su u julu 1928. opština Kragujevac i Artiljerijsko-tehnički zavod potpisali ugovor da novi vodovod bude zajednički i da sve troškove izgradnje dele na ravne časti. Zvanično, Grošnički vodovod bio je projektovan za potrebe industrije i 50 hiljada stanovnika.
Gradnja je počela 31. januara 1931. i sa prekidima trajala do 29. novembra 1937. godine. Lučna brana ukupno je duga 180, a visoka 43,5 metara i bila je prva veštačka akumulacija za vodosnabdevanje ne samo u Srbiji, već i na ovom delu Balkana. Punjenje jezera trajalo je skoro godinu dana, a pored vodojaže, kako Kragujevčani zovu ovu akumulaciju, izgrađeno je postrojenje za prečišćavanje vode i mala hidrocentrala koja je strujom opsluživala prateće objekte i tehničke uređaje.
Voda iz Grošnice potekla je ka Kragujevcu 1. aprila, a zvanično se vodi od 12. jula 1938. godine. Pre toga izgrađena je nova vodovodna mreža, postavljeno 86 uličnih česama, a ubrzo je odobreno oko 300 priključaka uz naplatu takse za to.
Sa vodojaže u Grošnici grad se uredno snabdevao vodom sve vreme nemačke okupacije, a i u prvim posleratnim godinama. Međutim, već pedesetih godina opet nastaju krizni periodi, jer je jezero sve teže zadovoljavalo potrebe grada, a na to je uticalo više faktora istovremeno: brzo je narastao broj stanovnika, industrija je bila sve veći potrošač, 1950. i 1952. godina bile su izuzetno sušne, zbog nanosa i taloženja mulja kapacitet jezera smanjen je za oko 15 posto, a voda se dosta neracionalno rasipala, posebno na javnim česmama.
Zbog toga, već 1955. Narodni odbor sreza Kragujevca donosi odluku da se gradi nova akumulacija na Uglješnici u selu Grbice, ali potom su se javile i druge ideje, pa je jedna stručna komisija dala predlog da se dodatne količne vode obezbede nadziđivanjem brane na Grošničkom jezeru.
Ovaj predlog je prihvaćen, radovi su počeli 1960. i završeni sredinom 1962. godine, a brana je nadgrađena 7,3 metara čime je kapacitet jezera povećan za jednu trećinu. Istovremeno je postavljen novi cevovod sa znatno većim promerom cevi do rezervoara na Ćavi i urađene su nove filterske instalacije.
Novo rešenje – Moravski sistem
Stanje sa vodosnabdevanjem je popravljeno, ali ljudi od struke procenili su da ni „povećana“ grošnička akumulacija neće biti dovoljna za buduće godine, s obzirom na početak rada nove „Zastavine“ fabrike automobila i velika migraciona kretanja ka Kragujevcu. Zato je u aprilu 1964. odlučeno da vodojaža dobije „dodatak“ vode sa nove akumulacije (zagata) na Dulenskoj reci. To je i učinjeno, izgrađena je crpna stanica sa potisnim pumpama i cevovod, delom i kroz tunel, kojim je voda sa ovog novog jezera prebacivana u Grošničko jezero. Taj projekat završen je pred leto 1964, ali je profunkcionisao tek u jesen te godine.
A upravo te 1964. zbog velike suše Kragujevac je bio „najžedniji“ grad u zemlji. Uvedena su višečasovna isključenja vode za domaćinstva, koja su se u to vreme snabdevala uglavnom sa javnih uličnih česama, kojih je šezdesetih godina prošlog veka bilo čak 290, i skraćeno je radno vreme u većini fabrika. U gradu je bilo oko 600 bunara, ali jedan broj njih je presušio, a drugi problem je bio zagađena voda u njima. Tokom leta 1964. tadašnji Higijenski zavod radio je analizu 396 bunara i samo je 25 bilo bezbedno za ljudsku upotrebu.
Uz sve prirodne nedaće, muke Kragujevca sa snabdevanjem vodom uzrokovao je i demografski bum u drugoj polovini 20. veka. Prema podacima iz popisa stanovništva, grad je 1948. imao 39.000 žitelja, 1953. već 49.000, 1961. narastao je na 63.000, pa 1971. na 93.000, da bi popis iz 1981.registrovao 129.000 stanovnika. Sve je to rezultat mehaničkog priliva, a magnet za mnoge doseljenike bili su Zavodi „Crvena zastava“, naročito brzi razvoj fabrike automobila. Trebalo je sav taj narod „napojiti“.
Kragujevac se opet našao pred teškom dilemom – odakle dovesti nove količine zdrave vode. I opet je počelo licitiranje idejama, predlozima, „gotovim rešenjima“. U društvenom planu opštine Kragujevac za 1965. prioritet je dat izgradnji novog vodovoda, a sve ostalo stavljeno je u drugi plan. Zbog urgentnog stanja odluka je doneta vrlo brzo – gradiće se Moravski vodovodni sistem, tako što će se u takozvanim reni bunarima prikupljati podzemne vode u aluvijalnoj ravni pored Velike Morave u selu Brzan.
Gradnja Moravskog sistema počela je 12. avgusta 1965., tačnije to je bila prva faza koja je podrazumevala kopanje tri reni bunara, ali moralo se uraditi još mnogo toga da bi voda stigla do Kragujevca. To su crpke za bunare koji potiskuju vodu u vodovod, zatim crpna stanica u Žirovnici koja je zbog visinske razlike trebalo da potiskuje vodu do Metinog brda, gde su građeni rezervoar i instalacije za prečišćavanje i filtriranje vode, a svi ovi objekti morali su da budu povezani cevovodom promera 70 santimetara dugog skoro 30 kilometara.
Kad se podvukla crta, ispostavilo se da opština nema dovoljno para za sve što treba uraditi, pa je u aprilu 1966. raspisan narodni zajam sa rokom otplate od tri godine. Kragujevčani su dobro prihvatili ovaj poziv i opštini „pozajmili“ dovoljno para da se završi prva faza. Voda iz Moravskog sistema potekla je u junu 1969. godine.
U aprilu 1971. počela je izgradnja još šest reni bunara uzvodno od postojećih, međutim već naredna 1972. bila je veoma sušna, postojeća vodoizvorišta nisu mogla da podmire gradske potrebe i opet su uvedena višesatna isključenja. Istovremeno je došla i nova nevolja, jer je opet nedostajalo para za završetak druge faze Moravskog sistema.
Opštinske vlasti tada su odlučile da raspišu mesni samodoprinos. Kragujevčani su na referendumu 29. juna 1972. ogromnom većinom prihvatili da svojim novcem pomognu ovu vrednu investiciju. Tako je 1974. konačno kompletiran Moravski vodovodni sistem stavljen u pogon.
Gruža – najtrajnije rešenje
Kragujevac je kroz skoro ceo prošli vek imao peh – da tek što završi jedan sistem vodosnabdevanja, mora da traži nova izvorišta. To je period kada se grad brzo širio i privredno razvijao, pa je stalno rasla potreba za vodom kao osnovnim prirodnim resursom. Tako je bilo kada je dovedena voda iz priobalja Velike Morave.
Na scenu su ponovo stupili i političari i stručnjaci sa sijaset „najboljih“ ideja, a Generalni urbanistički plan iz 1977. predviđao je da će Kragujevac 2000. godine imati 300.000 stanovnika. Naravno da je to bila nerealna projekcija, ali ovaj važan dokument delovao je upozoravajuće na gradske funkcionere da „smišljaju“ odakle i kako dovesti nove količine vode, neuporedivo veće od onih kojima je raspolagao.
Tada je „na sto bačeno“ sijaset ideja od kojih ćemo pomenuti samo neke, bez širih obrazloženja. Bilo je predloga, recimo, da se gradi još jedna akumulacija na Grošničkoj reci, uzvodno od postojeće u Trešnjevaku, uz uključivanje celog sliva Dulenske reke. Zatim, ideja je bila da se grade jezera u slivu Gruže, na samoj Gruži u delu koji se zove Tucački naper, na Gruži u LJuljacima i u Borču na Boračkoj reci.
Obnovljen je predlog o brani na Uglješnici u Grbicama i na Kameničkoj reci, zatim na Osaonici u Gornjim Komaricama, a onda se išlo i teritorijalno dalje. Jedna od nestvarnih ideja bila je „prevođenje“ Uvca i Rzava, tako što bi se ove reke usmerile ka Maljenu, Suvoboru i Rudniku, zatim do Čumića, a odatle razvođene po celoj Šumadiji.
Urađena je i studija o akumulacijama na Ibru, odakle bi se uradio dovodni kanal do jezera, (koje tek treba formirati) na reci Uglješnici. Govorilo se i o brani na Studenici, čime bi se obezbedila voda za Kraljevo i Kragujevac, pa o akumulaciji na Resavi, o jezeru „Roge“ na Velikom Rzavu uzvodno od Arilja. I tako dalje.
Po instrukcijama Intituta „Jaroslav Černi“, pala je odluka da se gradi vodovodni sistem Gruža, jer je ova reka najbogatija vodom u širem okruženju Kragujevca. Izgradnja betonsko-lučne brane u selu Pajsijević, u tesnacu Gruže koji se zove Tucački naper, počela je 1979. i završena 1981. godine.
Potom je počelo punjenje jezera, konačne površine oko 900 hektara, na teritoriji opštine Knić i akumulacija je formirana 1983. godine. Istovremeno je rađena obimna infrastruktura, tehnološka postrojenja za preradu vode, vodovodne cevi do Kragujevca i drugo. Sve to završeno je 1984. godine i grad je tada dobio i treći vodovodni sistem, koji daje između 60 i 70 posto vode.
Od tada Kragujevac nema problema sa vodosnabdevanjem, međutim i prilikom projektovanja akumulacije napravljena je jedna greška – sa ekološkog i bezbedonosnog aspekta – jer je preko jezera izgrađen most na magistralnom putu Kragujevac – Mrčajevci. To se ne radi na akumulacijama čija je prevashodna svrha snabdevanje naselja pijaćom vodom.
U kakvom su stanju danas tri kragujevačka sistema, kakav je kvalitet sirove vode u njima, da li su ekološki ugroženi i kakve se mere (ne)preduzimaju za njihovu zaštitu – biće naredne teme u ovom serijalu.