Zbog nekažnjivosti nasilja, ono je postalo normalna pojava i vrsta dozvoljene komunikacije, tvrdi profesor na katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Dragan Popadić, dok advokat Vladimir Gajić ocenjuje da se „povratkom radikala i SPS na vlast“ i kriminal praćen nasiljem vratio u svakodnevni život u Srbiji.
Gajić je u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet ukazao da to nije slučajno i podsetio na tvrdnje da je predsednik Srbije nekada bio vođa navijača, kome je nasilje „prirodno stanje“, nešto čime on „uteruje strah građanima u kosti“.
- On time ostavlja na ljude utisak da mogu loše da se provedu, ukoliko stanu na put bilo kome iz onoga što zovemo državni aparat vlasti, a koji je pod potpunom partijskom kontrolom, objasnio je Gajić.
Prema njegovom viđenju, naši zakoni su prilično solidni, ali da se ne primenjuju, što je razlika između pravne države i države zasnovane na vladavini prava, od one koja to nije.
Zakoni se ne primenjuju kada je u pitanju klasa koja vlada državom, za njih propisi ne važe, za njih poredak ne važi, rekao je Gajić novinarki Tamari Skrozza.
Zbog toga nemate pravnu državu, koja će da zaštiti svoje institucije, a preko toga i društvo, predočio je on, uz opasku da vlast još od 1945. na ključna mesta u institucijama postavlja ljude koji nikada neće delovati u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima.
I profesor Popadić smatra da iza svakodnevnog nasilja stoji jasna poruka da su ovde zakoni samo na papiru i da sudbina svakog od nas zavisi od milosti i nemilosti onih koji vladaju Srbijom.
To je poruka koja je ljudima potpuno očigledna i koja dovodi do toga da oni „sležu ramenima i ne suprotstavljaju se nasilju“, predočio je Popadić i ukazao da često relativizujemo problem kada govorimo o institucijama.
- Zakoni vladaju, a institucije sprovode te zakone, naglasio je on i konstatovao da „zakoni ne vladaju onda kada vlast od zakona preuzme grupa ljudi koji onda sebe zove institucijama“.
Kako je Popadić izjavio FoNetu, priče u kojima se institucije pojavljuju kao neke moćne personifikacije, poput policije i pravosuđa, zamagljuju pravu sliku, jer se faktički radi o konkretnim ljudima koji ostaju bez imena i prezimena, a koji iza svega toga stoje.
On naglašava da se ovde više od 20 godina ozbiljni oblici nasilja, ne samo tolerišu, već uzdižu u herojstvo.
- Mi možemo da o ratnim zločinima pričamo sa daleko manje emocija, kao da je to neka politička priča, kao da je ratni zločinac zapravo prividni zločinac, obrazložio je on i upozorio da to dovodi do relativizacije drugih oblika nasilja i čini ih dopuštenim i normalnim.
Popadić je napomenuo da se oblik nasilja, koji je dominantan u nekoj kulturi, učenjem prenosi na mlađe generacije i dodao da „deca uče nasilje kao što uče srpski jezik“.
Kako je razjasnio, „gledaju ga na televiziji, slušaju roditelje, nastavnike,…to se uči kao jedan obrazac ponašanja, koji se onda ispoljava u onoj situaciji u kojoj je to lako, dozvoljeno, ili korisno“.
S druge strane, Gajić smatra da javnost nije ni svesna i upoznata s dimenzijama svakodnevnog nasilja u Srbiji, jer do nje dolaze samo slučajevi u koje je umešana neka poznata ličnost.
On misli da se „ne bi se saznalo ni za slučaj prebijanja mladića ispred kladionice u Novom Sadu, da nekome iz vlasti, između sukobljenih kartela, nije bilo važno da to izađe u javnost“.
Po Gajiću, aktuelnoj vlasti ne odgovara miran, spokojan i bezbedan život i oni nas, zbog toga „već osam godina drže u stalnoj tenziji“.
Zbog toga su, kako kaže, gražžžžžžžžžžžžžžžžđani Srbije kolektivno u stanju psihičkog stresa, a situacija je stalno na ivici fizičkog sukoba.
- Mislim da mi još nismo došli ni blizu onoga što nas čeka. Možete samo da pretpostavite šta će biti kada se jednog dana Vučićev režim bude ozbiljno zaljuljao, a zaljuljaće se pre ili kasnije. Kako će se onda ponašati? I šta će sve biti spremni da urade?, zaključio je Gajić.