Vitlište: Četiri decenije čekanja

Još 1986. godine određeno je da će savremena deponija na tromeđi Maršića, Kormana i Gornjih Komarica zameniti neuslovno smetlište u Jovanovcu, ali do danas je sve ostalo u „vizijama”, uz mnogo promena planova, lutanja i nedoumica 

Kragujevac nikada nije imao uređenu deponiju smeća ili, kako se još kaže, komunalnog otpada. Za te namene od 1968. služi „polje na kraju garada”, pored puta za selo Jovanovac, gde je na ledini, bez ikakve sanitarne zaštite, počelo da se odvozi đubre iz grada.

Zato je to mesto od početka do danas imalo tretman običnog đubrišta ili smetlišta, a ne prave deponije. U to vreme grad je imao duplo manje stanovnika, bez naselja u neposrednoj blizini, pa je jovanovačko đubrište i moglo da posluži svrsi, iako nikad nije imalo upotrebnu dozvolu. 

Kako se Kragujevac sedamdesetih i osamdesetih godina brzo širio, i demografski i prostorno, „deponija” u Jovanovcu takođe je rasla. Problem je uočen i gradske vlasti su još 1986. godine počele da traže novu lokaciju za skladištenje smeća, i našle mesto Vitlište. To je jedna izdužena uvala, velika jaruga između brda, na tromeđi sela Korman, Maršić i Gornje Komrice, za koju su mnogi Kragujevčani tada prvi put čuli.

Znači, priča o Vitlištu zavitlala se još pre tačno 37 godina i do danas samo „vitla”, dok je smetlište u Jovanovcu opstajalo i naraslo u brdo na površini od 15 hektara, danas visoko preko 50 metara. Ali, ne u obično brdo, već u „ekološku bombu”, koja ozbiljno zagađuje vazduh, vodotoke i podžemne vode, a nataložen metan u njegovoj utrobi (koji nastaje raspadanjem organskih materija), kao lako zapaljivi gas, preti da bude i stvarna bomba – jer može da eksplodira, nenadano kada.

Od 1986. do naših dana

Šta je za protekle tri i po decenije rađeno, tačnije – pokušavalo da se radi, ali bez rezultata, da Vitlište postane deponija po visokim standardima, kakva je Kragujevcu odavno neophodna?

Kad je obelodanjeno šta se u gradu planira, izbila je „seljačka buna” Kormanaca i Maršićanaca, koji nisu hteli ni da čuju da delovi teritorija njihovih sela postanu mesto za đubre iz Kragujevca. Tvrdili su da bi buduća deponija ugrozila proizvodnju zdrave hrane i zagadila zemlju, vazduh i vodotoke.

Istovremeno se pojavio problem pravne prirode, jer je za izgradnju pristupnog puta od Kormana do Vitlišta trebalo da se izvrši eksproprijacija delova privatnih poseda, ali vlasnici zemlje nisu pristali  da im se ona oduzima, uz bilo kakvu novčanu nadoknadu.

Treća prepreka za gradnju deponije bila je tužba preduzeća „Srbija šume” protiv grada Kragujevca zbog nezakonite uzurpacije zemljišta kojim ono gazduje i koje je državna svojina. Konačnu  presudu doneo je tadašnji Vrhovni sud – grad je izgubio spor.
Bez obzira na sve ove probleme grad je 1987. naručio izradu projekta deponije Vitlište, posao je poverio jednoj projektantskoj firmi iz Zagreba i ona je uradila kompletnu dokumentaciju, ali onda su počele turbulencije druge vrste: raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije… Naravno da je tada deponija otišla u ko zna koji plan. 

Onda, krajem 1996. i početkom ’97, posle lokalnih izbora, socijalisti gube vlast u gradu, dolazi koalicija „Zajedno”, čiji su glavni eksponenti bili Veroljub Stevanović i Borivoje Radić. Međutim, pre ovih političkih promena, Republička ekološka inspekcija izdala je rešenje kragujevačkoj „Čistoći” kojim je 30. septembar 1996. godine određen kao krajnji rok da prestane deponovanje otpada u Jovanovcu.

Nalog, naravno, nije mogao da bude ispoštovan, jer gde bi se odvozilo đubre kad nove deponije nema, ali nova vlast je „omekšala” ekološke inspektore, koji su produžili rok zabrane, uz uslov da stručnjaci  utvrde uslove i način sanacije deponije. Tadašnja

Direkcija za urbanizam uradila je projekat, koji se sveo na nasipanje zemlje preko slojeva đubreta. To je obavljeno 1997. godine.
Potom se ponovo zaćutalo o novoj deponiji Vitlište, osim što je gradska vlast izgladila odnose sa „Srbija šumama”, pa čak i od države dobila na korišćenje bez nadoknade oko 60 hektara na lokaciji planirane deponije i deo na kome bi se gradio pristupni put. Od svega je na tom budućem pristupnom putu urađen jedan most – ali bez puta i to donacijom Južnomoravske regije iz Republike Češke. Trebalo je da se napravi još jedan most, ali je on ostao samo u projektu.

Urađen projekat, ali nema para

Prolazile su godine, desio se i petooktobarski politički preokret, ali deponija u Kragujevcu nije bila na dnevnom redu gradske vlasti.

Za to vreme smetlište u Jovanovcu je raslo, postajalo sve opasnije po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Na kraju – postalo je i veliko ruglo na tri kilometra od centra grada.

Tek 2006/7. godine urađen je projekat sanacije i rekultivacije (tako se zvanično zvao) đubrišta u Jovanovcu, pošto je zaključeno da „ne zadovoljava ni osnovne sanitarne, tehničke i higijenske uslove za sigurno odlaganje čvrstog otpada”.

Tada je smetlište pomereno četrdesetak metara od puta, tu je postavljen opslužno-manipulativni plato, kolska vaga i rampa za kontrolu ulaska kamiona. Takođe, ugrađeni su instrumenti za kontrolu kvaliteta podžemnih voda. Donacijom Južnomoravske regije od 500 hiljada evra ugrađeno je 27 sondi na dubini od 17 metara za ispuštanje plina iz dubine smetlišta. Ovaj gas je zapaljiv, direktno ne utiče na zdravlje ljudi, ali ima posredan uticaj jer izaziva razgradnju ozonskog omotača.

Ne može se reći da ove intervencije bar malo nisu upristojile jovanovačko smetlište, ali je na kraju ispalo kao kad se „od babe pravi devojka”. Uzgred, sonde za otplinjavanje vrlo brzo su zatrpane novim smećem i odavno su nefunkcionalne. 

Izuzmemo li sporadična pominjanja Vitlišta, ova lokacija je aktuelizovana 2014. godine, kada je urađen novi projekat za sanitarnu deponiju, pristupilo se formiranju Regionalnog centra za upravljanje otpadom u Kragujevcu, ali kada je na papir bačena finansijska računica i došlo se do vrednosti od 30 miliona evra – opet je sve stopirano. Te pare grad nije imao, ni sam, ni udružen sa lokalnim opštinama. Pominjano je obraćanje pristupnim fondovima Evropske unije, međutim ni u tome nije urađeno ništa. U Jovanovcu je još tada bilo deponovano više od 2,5 miliona kubika otpada.

Tri godine kasnije, krajem marta 2017, u krugu „Čistoće” otvoren je reciklažni centar, u koji je država uložila 87 miliona dinara. On i danas radi u njemu se recikliraju papir, karton, plastika, gume, metal i slično, ali time je samo delimično smanjeno deponovanje u Jovanovcu.

Projekat deponovanja u Vitlištu ponovo je izvađen „iz naftalina” početkom 2018. godine.

Gradska vlast poverila je Direkciji za urbanizam izradu plana detaljne regulacije za ovu lokaciju, ali opet se isprečilo pitanje – gde naći 30 miliona evra za ovu investiciju? Koliko je poznato, ni naručeni plan nije urađen, ali je Vitlište opet postalo glavna opcija za novu deponiju, sa idejom da se gradi spalionica smeća koje se ne reciklira.

A onda, kao grom iz vedra neba, u septembru 2020. godine tadašnji član Gradskog veća za komunalne delatnosti Vladimir Maksimović saopštava da je gradska vlast digla ruke od Vitlišta.

• Deponija u Jovanovcu je bolje rešenje, budući da postrojenje za mehaničko-biološki tretman otpada neće zagađivati vazduh, rekao je tada Maksimović. Naveo je da je o tome urađena i studija, s kojom javnost nije upoznata, niti je rečeno ko je, kada i po čijoj porudžbini radio novu studiju, a ni ko je odlučio da deponija nastavi život u Jovanovcu.

Međutim, posle samo mesec dana Aleksandar Vučić je saopštio „radosnu vest” da će nova deponija u Kragujevcu biti državna investicija kao deo velikog nacionalnog projekta „Čista Srbija”.

Piše: Miroslav Jovanović, Kragujevačke