Kragujevčanin Veroslav Radović koji skoro pola veka živi i radi u Nemačkoj kolekcionar je izuzetno retkih i vrednih reprint izdanja najznačajnijih srpskih srednjovekovnih rukopisa od kojih najveći deo ni ne postoji u Srbiji.
Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca, ne može se nazvati narodom… Samo zapisani narodi ulaze u istoriju, stoji u „Zaveštanju” Stefana Nemanje. Tim geslom se vodio i naš sagovornik Veroslav Radović koji je kolekcionar izuzetno retkih fototipskih i reprint izdanja najvrednijih srpskih srednjovekovnih rukopisa.
Rođeni Kragujevčanin iz Zelengorske ukice na Novoj Koloniji Veroslav Radović (66) skoro pola veka živi i radi u Nemačkoj u Majncu kod Frankfurta. Danas je penzioner a bavio se raznim zanimanjima i između ostalog je bio ovlašćeni tumač i prevodilac srpskog jezika. Zadnjih 10 godina živi na relaciji Nemačka Srbija, mahom Vrnjačka banja u kojoj ima kuću. I baš tamo u banjskoj biblioteci „Dušan Radić” upriličio je izložbu od destak svojih vrednih knjiga.
– U pitanju su knjige velikih formata i koje moraju da stoje u posebnim vitrinama, tako da za više nisu imali mesta već samo za jedan manji deo moje kolekcije, kaže on.
A, u njegovoj kolekciji fototipskih izdanja srednjovekovnih srpskih rukopisnih knjiga ima takvih kapitalnih dela poput: Vukanovog jevađelja. Miroslavljevog, Radoslavljevog jevađelja, Zakonopravila Svetog Save, Srpskog psaltira…
Sve knjige su izrađene u visokom kvalitetu, vrhunskoj štampi, skupom povezu… i apsolutno su verodostojna izdanja originalu a štampali su ih i objavljivali zvanične institucije, crkve, akademije nauka, univerziteti…
Naravno, reč je o reprint izdanjima (niko ne može da zamisli kakao bi izgledala kolekcija originala) ali je ipak u pitanju basnoslovno i neprocenjivo klutrurno blago jedne države… naše.
Sve počelo od hodočasničkih putovanja
U svojoj zbirci Radović ima više od trideset ovakvih, kapitalnih knjiga (sama njegova biblioteka ima više od tri hiljade knjiga i stalno se dopunjava) među kojima rukopisno Četvorojevanđelje Nikole Stanjevića vlastelina cara Dušana (čiji se original čuva u Hilandaru) a, koje ne poseduje ni jedna biblioteka u Srbiji, Miroslavljevo jevanđelje izdato samo u 300 primeraka u Južnoj Africi, kao i novo izdanje ove knjige iz Beča…
– Knjige volim, čitam i skupljam od kada znam za sebe. Zavoleo sam književnost a prvo Dostojevskog, najvećeg spisateljeskog genija na svetu, ne krije naš sagovornik koji ne da ima sva njegova dela i prepisku već i kolekciju od 80 knjiga koji su drugi pisali o njemu). Poput pravog poklonika Radović je bio na njegovom grobu u Petrogradu, a svoje hodočašće je dopunio odlaskom u kockarnicu u Visbadenu gde je sedeo u stolici iz koje se Dostojevski kockao.
Pre dve decenije Veroslav je počeo je da proučava crkvenu istoriju. Putovao je na sveta mesta: Hilandar, Jerusalim, Svetu zemlju… u rusku Optinu pustinju (gde su poklonički dolazili njegovi omiljeni pisci Gogolj, Dostojevski, Tolstoj…) obišavši keliju Svetog Amvrosija (koji je poslužio besmrtnom Fjodoru za prototip lika starca Zosime u „Karamazovima”.
Na tim svojim pokloničkim putešestvijima shvatio je da su naše stare knjige rasute svuda po svetu a da u Srbiji, najčešće ne postoji ni po jedan primerak.
Prva knjiga iz ove njegove kolekcije je bila Zakonopravilo ili Nomokanon Svetog Save i to čuveni Ilovički prepis iz 1226. godine, koje i postoji samo u fototipskim izdanjima jer je original izgubljen. Na ovoj knjizi, kako on kaže „korice su bile stradale” pa ju je Vroslav poverio čuvenom beogradskom knjigovezcu Radomiru Eriću koji ih je „oporavio” tehnikom vizantijskog kožnog poveza kako su i izgledala izdanja iz13. veka.
Kasnije je našao u antikvarnici u Nemačkoj još jedno izdanje ove knjige (Nemac nije bio ni svestan šta ima) koje je takođe „uredio” i poklonio našoj crkvi u Frankfurtu.
Iz nekadašnje izdavačke kuće „Obod” sa Cetinja nabavio je reprint izdanje „Oktoiha” (prve srpske ikada štampane knjige još 1494. godine) koje bilo štampano samo u 99 primeraka (on ima 44.) a prvi je bio poklonjen lično Titu. Knjigu je nabavio preko nekadašnjeg direktora ove kuće Vaska Jankovića a original „Oktoiha” se danas nalazi u Ljubljani. Nedavno mu je jedan „kolega” (po)nudio 2.000 evra za ovu knjigu i Radović ga je glat odbio.
Takođe preko „crnogorskih veza” nabavio je trotomni Psaltir i Molitvenik u kožnoj kutiji, takođe neke od prvih srpskih knjige iz Štamparije Crnojevića.
– Kada sam ih pronašao i nabavio, raspametio sam se, ne krije naš sagovornik svoju kolekcionarsku radost.
Takođe ima i Crnogorske zakonike od 1796. do 1916. godine petotomno izdanje u vrhunskom kožnom povezu koje poseduje samo on i njihova nacionalna Biblioteka „Đurđa Crnojeviću”.
Tako je krenulo a vremenom je nabavio Vukanovo i Radoslavljevo jevađelje (koje je 1963. godine izdao hrvatski akademik Josif Vrana i to je jedino izdanje) čiji je original u Rusiji.
Poseduje i kolekconarski primerak Miroslvljevog jevanđelja koje je samo u 10 primeraka štampao naš čovek iz Frankufurta, takođe strastveni kolekcionar starih knjiga i koji je prvi primerak poklonio vladci Grigoriju kada je pre dve godine ustoličen u Diseldorfu.
Sam Radović izlagao je svoje knjige u srpskoj crkvi u Frankfurtu i srpskom duhovnom kulturnom centru pri njoj za Božić, Uskrs, povodom slave ovog hrama posvećenog Hristovom vaskrsenju. Njegove izložbe posećivale su vladike Grigorije, Maksim, Sergije…
Uspeo je da dođe i do izdanja (i, to vrhunskog kvaliteta) Srpskog psaltira.
– Njega je pre 30 godina objavila jedna nemačka izdavačka kuća. To je najraskošnija srpska srednjevekovna knjiga sa čak 148 minijatura i ilustracija urađena lično po želji despota Stefana Lazarevića krajem 14. veka, ne bezz ponosa ističe Radović, dodajući da postoje samo dve kopije ove knjige u Srbiji a original se čuva u Bavarskoj u Minhenu.
Ima i kapitalne ruske rukopise
Svojoj ljubavi prema knjigama i Rusiji „odužio” se nabavkom Ostromirovog jevanđelja.
– Ostromir je bio knez iz okoline Nižnjeg Novgoroda. Izdanje je štampano povodom hiljadugodišnjice „Kršetnja Rusije” u pet hiljada primeraka sa blagoslovom ruskog patrijarha a 50 prvih primeraka su numerisana bibliofilska izdanja u kožnom povezu koja su se poklanjala univerziteteima (Lomonosov, Oksford…), državnicima i diplomatama, navodi Radović.
On je već posedovao jedan primerak ali od onog „resta” tiraža od pet hiljada komada kada je na internetu pronašao da se prodaje izdanje drugačije i liksuznije od njegovog reprinta (u platnenom povezu) sa zlatotiskom u koži, ukrašenom kutijom i nalepnicom sa numerom.
– Prodavao ga je čovek iz okoline Drezdena čiji je otac nekada bio diplomata u DDR-u i nije bio svestan šta ima. Zacepio mi je cenu za 570 evra, priča naš sagovornik kome su potom bogati Rusi nudili 30.000 evra za ovaj primerak ali on ni jednog trenutka nije ni pomišljao da ga proda jer za kolekcionara takvo izdanje nema cenu.
U svojoj kolekciji ima i Dušanov zakonik (štampan u 399 primeraka) koji su uradili Hilandarski monasi na pergamentu, sa drvenim koricama obloženim kožom i „okovano” srebrom.
– Original Dušanovog zakona ne postoji već čak 26 prepisa. Monasi iz Hilanda su objedinili te prepise i ovo je do sada najkompletnije izdanje do sada. I, najlepše a sav novac od njegove prodaje išao je za obnovu manastira stradalog u požaru.
Takođe nabavio je i Karejski tpik Svetog Save rađen u pergament i uakovan u kožnu futrolu a ima i prvo izdanje sabranih dela vladike Nikolaja koje je 1978. godine priredio i objavio vladika Lavrentije (sada šabački) a onda zapadnoveropski.
Trenutno je kao na iglama. čeka da mu stigne primerak Nikoljskog jevanđelje
– Njegov original je nastao u manastiru Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri a original se sada nalazi u Dablinu. Bilo je nekada u Narodnoj biblioteci i spakovano u sanduke kojim su selili knjige tokom Prvog svetskog rata. Nestalo je sa niške železničke stanice 1915. godine i niko nije čuo za njega punih 60 godina kada ga je irski kolekcionar zaveštao dablinskom muzeju, pojašnjava Radović, nestrpljiv u svom velikom iščekivanju da dođe i do ove knjige.
Izložba malog dela njegove kolekcije završila se u Vrnjačkoj banji 12. oktobra. Tamošnja biblioteka je mala da primi više njegovih retkih i dragocenih knjiga. Pak, biblioteka u njegovom rodnom Kragujevcu je dovoljno velika da izloži njegovu kapitalnu kolekciju ali treba za to da postoji interesovanje. Za sada ga nije bilo završava Veroslav Radović, dodajući da bi do izložbe moglo da dođe treba sem inicijative da se i korona „smiri”. Pošteno.
Zoran Mišić