- Kordoni, suzavac, pendreci, hapšenja i prebijanja građana… Sve je isto kao pre više od četvrt veka, samo smo mi malo više „pobeleli” i ostarili, u (polu)šali kaže za Danas Veroljub Verko Stevanović, političar iz Kragujevca, aktivan onda kao i sada na protestima protiv izborne krađe.
I, zaista Srbija kao da više od tri decenije stoji u mestu. Vlast prekraja izbornu volju kako ona hoće, ljudi su na ulicama, protestuju, hapse ih, odvode, dobijaju batine…
- Promenilo se. Sada je, ako hoćemo realno, još mnogo gore nego devedesetih prošlog veka, ne usteže se mnogo Stevanović.
Početak višestranačja, zatekao je našeg sagovornika na mestu direktora fabrike Montaža automobila.
- Prosečna plata mojih radnika je bila 1.100 maraka. Sa tim parama je cela porodica odlazila na more 15 dana, vrati se, uzme se akontacija za sledeći mesec i niko se ništa ne zaduži, priseća se on.
U dve godine, 1989. i 1990. proizvedeno je najviše automobila u istoriji „Zastave”, radilo se po 1.100 vozila dnevno, 220.000 godišnje.
- A, tada su radnici štrajkovali zbog takve i tolike plate. Ali, uvek smo pronalazili „zajednički jezik” i to „peglali” da proizvodnja ne stane. Sada ako ste radnik ne možete ni da preživite sa platom, a komoli da odete negde na pet dana, već se svi pozajmljuju i zadužuju da bi pretekli do kraja meseca, kaže on.
Stevanović je po prvi put postao narodni poslanik 1992. godine kao član SPO-a. Danas je na čelu Zajedno za Šumadiju i bio je prvi na listi opozicione koalcije Ujedinjeni protiv nasilja – Nada za Kragujevac u kojoj je sem ZZŠ bilo još šest stranaka.
Kao opozicioni lider predvodio je šetnje i proteste zbog poništavanja izbora u Kragujevcu 1996./97. godine.
- U jednoj neverovatnoj euforiji, neviđenom emotivnom naboju mi pobeđujemo na izborima na kojima se direktno glasalo za odbornike. Ne nekim izbornim mestima se izbori ponavljaju čak tri-četiri puta kao u Staroj radničkoj koloniji. Ali tadašnja kragujevačka Kolaicija Zajedno, za razliku od rugih bojkotovala već izlazi na glasanje i svaki put ih pobeđujemo sa sve većom razlikom, priseća se on.
„Spontanim” kontramitingom protiv „okupacione” vlasti
Zbog nepriznavanja izbora počinju šetnje ne samo u Beogradu nego u svim gradovima.
- U Kragujevcu mi formiramo lokalnu vlast ali protesti i šetnje traju tri meseca u znak podrške. Bila je hladna zima a šetnje koje su bile neverovatne traju puna tri meseca do priznavanja kompletne pobede. U Beogradu, gde je po mojoj proceni umelo da u pojedinim momentima izađe i 200.000 ljudi, predstavnici Kolaicije Zajedno su dolazili i promovisani kao gradonačelnički kandidati. Džip je kružio ulicama glavnog grada, odjekivala je muzika a na platformu sa koje se obraćalo građanima smo se peli mi sa pokojnim Đinđićem, Vukom Draškovićem i Vesnom Pešić i tu na licu mesta bili predstavljani svim okupljenima, nastavlja Stevanović.
Još uvek sa jakim emotivnm nabojem dok se priseća demonstracija protiv Miloševića te 1996/97. godine izdvaja dva momenta sa protesta u Kragujevcu.
- Po meni, prvi jako bitan momenat je kada su Beograđani došli pešice kod nas na protest. Dočekao ih je čitav grad. Bilo je najmanje 60.000 ljudi i tog dana ne samo što je sam protest bio najveći i najbrojniji nego je održana i najveća protestna šetnja, navodi Stevanović.
Drugi momenat je kontramiting koji su socijalisti upriličili i u Kragujevcu.
- Na Trgu slobode kordoni policije razdvajaju više desetina hiljada ljudi, nas koji protestujemo zbog poništenja izbora a sa druge strane njih nekoliko hiljada koje je sakupio i doveo SPS ko zna odakle. Napetost, tenzija, guranje, provkacije, policija… Kako smo tada izbegli sukob, ne znam… Samo Bog je tu umeštao prste, toliko je bilo naboja u narodu da je izgledalo Da ne dođe do krvoprolića – ne teško, nego nemoguće, priseća se naš sagovornik krsteći se i danas dok to prepričava.
Veroljub Stevanović je ispred Kolaicje zajedno (kao odbornik SPO-a) izabran za predsednika Skupštine grada (kako se tada govorilo), Borivoje Radić (DS) bio je na čelu Izvršnog odbora Kragujevca a zamenik Stevanoviću je bio Vlatko Rajković (takođe DS).
- Miloševiće i SPS su nas smatrali za „okupacionu vlast” nismo imali saradnju sa vrhom države, vladom, ministrima ali smo i u tim odnosima funkcionisali, ne bez ponosa ističe on.
Ali, po njegovom mišljenju, realno, u Srbiji se danas živi gore nego tada devedesetih.
Zbog toga se ni izbori a kamoli protesti posle njih ne mogu uporediti.
– Birački odbori kakve smo mi tada imali, danas, realno, ne postoje. Ljudi u njima su bili tako obučeni i spremni, odlučni i pomognuti logistikom da ni na jednom glasačkom mestu nije mogao da prođe neki lažni glasač. Ni jedan glas niko nije mogao da ukrade. Sada, nisam siguran da smo bili u stanju da tako nešto napravimo i sprovedemo. Na žalost ali je tako, realan je i samokritičan Stevanović.
Po njegovim rečima, „ljudi su jedva čekali da se uključe i taj proces i daju svoj doprinos promenama”.
– Bilo je 100 kandidata za jedno mesto kontrole glasanja, a odabirali smo najbolje najpouzdanije i najspremnije. Danas je to teško izvodljivo, ljudi beže od toga jer su preplašeni, dozirano zaplašeni od režima i njegovih glasnogovrnika već punih 11 godina, ceni on.
Jednostavno, pragmatično zaključuje – ljudi su bili drugačiji.
– Situcija je bila teška ali je narod bio u toj meri zagrižen da „promeni priču”, masovno su bili spremni da se bezrezervno uključe u tu borbu. Bili su hrabriji. Socijalsti su radili šta su radili, imali su grupu batinaša, bilo je pucnjave po ulicama ali to ljude nije plašilo, čak ih je još više motivisalo da se odlučnije bore za promenu takvog režima, tvrdi Stevanović.
Pre protesti bili masovniji danas su elitniji
Bilo je i više slobodnih medija.
– Danas je naš „najveći predsednik” uspeo sve da preokrene. Strah je neverovatno i svuda prisutan, u svakoj sferi života. Apsolutno i odlučujuće je da li ste ili niste pripadnik njegove stranke. To je najbitnije. I kod SPS je postojala selekcija kadrova ali ovoliko negativna i striktno samo stranačka kao kod SNS ipak ne, bez obzira šta i danas mislmo o njima, ne želi da „greši dušu” Stevanović, po kome je danas zapošljavanje uopšte i bilo gde isključivo partijska stvar vladajuće stranke.
Takođe nije postojala ni takva kampanja vlasti 24/7/365 dana u godini.
- Tada ipak to nije bilo tako. Kada se sve sabere uz toliku medijsku kampanju i propagndu vlasti, pritisak, ucene, uvezene birače – kao što imamo dokaze za hiljade njih iz Čačka i Jagodine u Kragujevcu, sigurne i kapilarne glasove, bugarske vozove, 20.000 paketa podeljenih dan pre izbora, 20.000 dinara „pomoći” uplaćenih svim zaposlenima u javnoj upravi, direktnoj kupovini glasova od tri do devet hiljada, selektivna predizborna asfaltiranja…, rezultat SNS u Kragujevcu uopšte nije ubedljiv kako ga oni prikazuju i sa 38 odbornika oni ne mogu samostalno da formiraju lokalnu vlast, podseća Stevanović.
Policija je bila slična i onda i sada.
- I tu je situacija danas gora. Ne pričam samo o njihovim rigidnim merama kao što je prebijanje ljudi poput tuče na auto-putu ili preuzimanja RTK 1996/97 godine koje su iste kao i uvek. Danas se milicija, perfidno meša u samu izbornu kampanju. Odgovorno tvrdim da njihovi inspektori pre izbora odlaze u privatna preduzeća što treba jasno da se shvati kao „opomena”, navodi on.
Ipak, nadu mu uliva veliki broj intelektualaca, kulturnih radnika i umetnika koji se sve više i sve jasnije deklariše da je protiv režima.
- I, to ne samo potpisnici ProGlasa, već profesori univerziteta, glumci, sada i sve masovnije studenti… Ta hrabrost nije zanemarljiva u ovom trenutku sada, kad takvim javnim oglašavanjem stavljate na kocku svoje radno mesto i egzistenciju je zaista nešto što daje nadu završava on.
Demonstracije nekad su bile masovnije jer je „srednja klasa kompletno ustala da nešto menja”, sada je u prvom planu protesta onaj najintelektualni, elitan deo naroda, sumira on razliku u „borbi” nekada i sad.