Posle dana pauze zbog pojave korone u tehničkom ansamblu rumunskog pozorišta iz Kluža 15. Joakimfest se nastavlja. Večeras (nedelja, 11. oktobar) četvrtog dana Međunarodnog pozorišnog festivala na repertoaru je predstava Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada „Ko je ubio Dženis Džoplin?” koju je po tekstu Tijane Grumić režirala Sonja Petrović.
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, Srbija
Tijana Grumić
KO JE UBIO DŽENIS DŽOPLIN
Režija Sonja Petrović
Dramaturškinja: Nikolina Đukanović
Likovno rešenje kostima: Senka Ranosavljević
Scenograf: Željko Piškorić
Scenografiju ilustrovale: Nada Božić,
Ana Mihajlov Čupić
Dizajn svetla: Tihomir Boroja
Scenski pokret: Mira Beba Dobrković
Igraju:
Bojana Milanović
Sonja Isailović
Stefan Vukić
Dimitrije Aranđelović
Vukašin Ranđelović
Petar Banjac
Filip Grubač
Igor Sakač
O PREDSTAVI
Danas nam je teško da zamislimo vreme u kojem je ženama bilo zabranjeno da nose pantalone ili u kojem je bilo nedopustivo da se bave rokenrolom, ali Dženis Džoplin je odrastala upravo u jednom takvom vremenu. Nažalost, Dženis Džoplin danas ređe pamtimo po tome šta je sve uradila za žensku borbu i emancipaciju žena, a češće po načinu na koji je živela, pa na kraju i umrla, a koji mahom osuđujemo.
Isto tako, sve ono što danas znamo o Dženis, a što nije njena duboko potresna i dirljiva muzika, jeste ono što čujemo od ljudi koji (misle da) su je poznavali kroz razne intervjue, knjige i filmove o njoj. Zbog toga je nastao ovaj komad – napisan je za pozorište, jer pozorište je jedini medij u kojem možemo da damo glas upravo samoj Dženis Džoplin da konačno ispriča svoju priču. Nije važno da li je ta priča istinita, zasnovana na činjenicama ili hronološki dosledna, važno je da je ta priča konačno njena. Nezamislivo je teško biti među prvima koje reše da nose pantalone, pevaju rokenrol ili odluče da se ne udaju i imaju decu jer „to tako treba“. Zato što je bilo njih takvih koje su u nečemu bile prve, nama danas je malo lakše da biramo i ne budemo uvek osuđivane zbog naših izbora, iako se, budimo iskreni, našoj borbi ni blizu ne nazire kraj.
Tijana Grumić
O REDITELJKI
SONJA PETROVIĆ je rođena u Bačkoj Palanci 1990. godine. Akademiju umetnosti, smer Multimedijalna režija, završila je 2015. u Novom Sadu u klasi profesora Aleksandra Davića. Kao rediteljka svoj poziv istražuje u različitim medijima kao što su film, radio i pozorište. Snimila je nekoliko kratkih filmova i najveći uspeh ostvarila filmom Kafa, koji je prikazivan na više od petnaest festivala širom sveta. Zanat je usavršavala kao asistentkinja reditelja na filmu Branio sam mladu Bosnu Srđana Koljevića. U pozorištu se posebno interesuje za sve oblike fizičkog teatra i bori za afirmaciju teatra novog cirkusa. Predstava Everyman nepoznatog autora, koju je režirala, izražava se cirkuskim veštinama i ističe je korišćenje novih elemenata u pozorištu, kao što su ples i akrobacije na svili. Njena diplomska neverbalna cirkuska predstava Život na visokoj nozi, kao autorski projekat, osvaja nagradu „Zlatna mravka” za najbolji performans u celini na 6. Mini art festu u Sofiji (Bugarska). Afinitet koji gaji ka izražavanju samo putem zvuka ispoljava režirajući radio drame.
Autorka je i rediteljka nekoliko drama u produkciji Radio Beograda, a 2013. za radio dramu Ti si taj anđeo dobija priznanje „Neda Depolo” za kreativni doprinos radio izrazu. Od 2009. vodi tradicionalnu manifestaciju Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, koji se u Bačkoj Palanci održava od 1994. Umetnička direktorka festivala „Filmski Front“ u Novom Sadu, a osmišljava i realizuje festivalske reklamne kampanje i performanse (Made in Belgrade, Exit, Kampus fest…).
O POZORIŠTU
Grad Novi Sad s pravom nosi ime Srpska Atina, jer je još u 19. veku postao kolevka srpskog pozorišta, kada je (1837. godine) Leteće diletantsko pozorište, kao prvi profesionalni glumački ansambl, zaigrao predstave na slovenskom Jugu. Pozorišna družina Jovana Kneževića gostuje 1860. godine u Novom Sadu, što je povod Jovanu Đorđeviću da člancima u Srbskom dnevniku potakne Srbe u Ugarskoj da svojim prilozima pomognu osnivanje Srpskog narodnog pozorišta. Godina 1861, 16. (28) juli, datum je za pamćenje i istoriju: doneta je odluka da se osnuje Srpsko narodno pozorište, prvi profesionalni teatar u Srba, zaslugom umnih ljudi 19. veka – Jovana Đorđevića, Svetozara Miletića, Stevana Branovačkog i Jovana Jovanovića (potonjeg Zmaja). Čast da ponese ime prvog upravnika pripala je Jovanu Đorđeviću.
Pored dramskog ansambla, Pozorište je u svom sastavu još 1921. godine imalo i Operu, koja se 1925. ukida zbog finansijskih razloga, a njen rad nastavlja Opereta do 1927. godine. Stalna Opera u Srpskom narodnom pozorištu formirana je 14. novembra 1947. godine, a Balet 8. marta 1950. godine. Svoju prvu pozorišnu zgradu, u kojoj se danas nalazi, pozorište je dobilo 28. marta 1981. godine, u 120. sezoni svog postojanja. Zgradu koja se prostire na dvadeset hiljada kvadratnih metara projektovao je arh. prof. dr Viktor Jackijevič iz Poljske, i ovo belo mermerno zdanje pruža velike sadržajno-tehničke mogućnosti svojom velikom scenom „Jovan Đorđević” sa 940 sedišta, malom scenom „Pera Dobrinović” sa 373 sedišta, Kamernom scenom sa 120 sedišta, salama za baletske, horske i orkestarske probe, kao i kompletnim scenskim radionicama.
Foto: V. Veličković