J O V A N
PO MILOSTI BOŽIJOJ PRAVOSLAVNI
EPISKOP ŠUMADIJSKI
SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVOM VERNOM NARODU OVE BOGOM ČUVANE EPARHIJE ŠUMADIJSKE, BLAGODAT VAM I MIR OD BOGA OCA, BOGA SINA I BOGA DUHA SVETOGA UZ SVERADOSNI VASKRŠNJI POZDRAV:
HRISTOS VASKRSE!
LJudi likujte, narodi čujte;
Hristos vaskrse, radost donese!
Ovim sveradosnim klicanjem, draga i Hristu verna deco duhovna, evo i ove godine dočekujemo i proslavljamo najveći hrišćanski praznik, koji se u crkvenim pesmama naziva Praznik nad praznicima i Slavlje nad slavljima. Praznik Vaskrsenja Hristovog dovršava i osmišljava sve ostale hrišćanske praznike. Dan Vaskrsenja Hristovog je žiža naše vere: “dan jedan”, dan jedini, dan koji prevazilazi naše uobičajeno merenje vremena, “dan osmi”, kako se naziva u starim hrišćanskim spisima. Ovo je dan u kome ne postoji ništa tamno, on nema senke već je sav izatkan i ispunjen svetlošću; to je dan sveopšte nade jer predstavlja ikonu Budućeg veka. Sveti Vasilije Veliki u svom delu O Duhu Svetom ovaj dan poredi sa stanjem koje će slediti sadašnjem vremenu, sa beskrajnim danom koji ne prepoznaje ni veče ni jutro, sa neprolaznim i nezalaznim vekom.
Hristovo Vaskrsenje daje smisao našoj veri i oslobađa nas od greha. Apostol Pavle je, nadahnut Duhom Svetim, zapisao: A ako Hristos ne usta, uzalud je vera vaša, još ste u gresima svojim (1 Kor 15, 17). Obično, hrišćani povezuju oproštaj grehova sa Hristovom smrću na krstu. Međutim, tek Vaskrsenje daje smisao i snagu Hristovoj smrti. Dakle, apostol Pavle kaže kako je naša vera u iskupljenje od greha uzaludna ako Hristos nije ustao iz mrtvih, jer je za oproštaj grehova neophodna služba Vaskrslog Prvosveštenika u nerukotvorenoj svetinji. Zato što je vaskrsao iz mrtvih, Hristos kao Božanski sveštenik prinosi upravo Samoga Sebe za grešnike koji se kaju (Jev 10, 12-22). Dalje, Sveti apostol Pavle govori: Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od sviju ljudi (1 Kor 15, 19). Zbog toga, jer Hristovo Vaskrsenje je garancija vaskrsenja vernih i novog, boljeg sveta koji će doći kada Hristos bude došao po drugi put na zemlju da jednom za uvek ustanovi svoje Carstvo (Otk 21, 2-4; 22, 12).
Vaskrsenje Hrista Gospoda jeste jedna istorijska stvarnost koja se zbila određenog dana i u određeno vreme, ali je ono istovremeno i početak jedne nove stvarnosti, Carstva nebeskog, stvarnosti koja neprekidno traje, kojoj nema i neće joj biti kraja. Hristovo Vaskrsenje dogodilo se pre oko dve hiljade godina, ali ga mi verom doživljavamo kao da se dogodilo ovog trenutka. Iako istinski mrtav telom i pogreben još od Velikog petka, Spasitelj se pokazao jači od smrti, te ga smrt nije mogla, poput ostalih ljudi, zadržati u svome carstvu kao plen.
Životni smisao svakog hrišćanina jeste da svoju ličnost učini sastavnim, organskim delom Tela Vaskrslog Hrista, odnosno Crkve. Učini li to, njemu nije potrebno dokazivati vaskrsenje iz mrtvih, jer već ima osećanje u sebi da je besmrtan i večan. Prvi je čovek od zemlje zemljan; drugi je čovek Gospod s neba. Kakav je Zemljani takvi su i zemljani; i kakav je Nebeski takvi su i nebeski (1 Kor 15, 47-48; sravni Rim 8, 29; 2 Kor 4, 4; 3, 18).
Ako je Hristos vaskrsao, onda je nepotrebno pitati da li će vaskrsnuti oni koji su se krštenjem u Hrista obukli i postali NJegovi sutelesnici. LJudska privremenost dobija svoj neprolazni smisao i značaj u Vaskrsenju; smrtno biće dobija svoj smisao kada se obuče u besmrtnost, raspadljivo kada se obuče u neraspadljivost; a svi ljudi, sve što živi, što je živelo i što će živeti – dobija svoj završni, svoj večni smisao u Vaskrslom Hristu, jedinom Pobediocu smrti i greha, pakla i đavola (1 Kor 15, 53-56). Hrišćani ne sobom, već Hristom pobeđuju greh i smrt i vaskrsavaju iz groba samoživog egoizma. Hristos je njihovo vaskrsenje i život (1 Kor 15, 57; Rim 8, 37) i u NJemu oni imaju sve, On je i Alfa i Omega (Otk 1, 8), On je glava u telu Crkve, Prvorođeni, Vaskrsli iz mrtvih, da On bude u svemu prvi (Kol 1, 18).
Mogućnost čovekovog vaskrsenja najbolje ilustruje i svedoči pravedni Lazar koga je Hristos vaskrsao, a to potvrđuju oni koji su tome prisustvovali (Jn 11, 32-46; 12, 17-19). Vaskrsli Lazar je živa propoved o sveopštem Vaskrsenju. Gledajući njega vaskrslog, mnogi Jevreji su poverovali u Isusa. Zato su se njihovi glavari sveštenički dogovorili da i Lazara ubiju i time uklone tako rečitu propoved o Isusu – Vaskrsitelju mrtvih (Jn 12, 10-11). O tome da mrtvi vaskrsavaju svedoči i Jair čiju jedinicu Isus podiže sa odra (Mk 5, 22-43; Mt 9, 18-25; Lk 8, 41-56). Svedoči i Najinska udovica čijeg sina vaskrsava milostivi Gospod (Lk 7, 11-15).
Vaskrsenje Hristovo do tada beznadežno čovekovo srce ispunjuje živom nadom, nebivalom nadom i radošću (1 Pet 1, 3). Bez Hristovog Vaskrsenja život bi bio besmislen, stradanja bi bila uzaludna, patnje bi bile nepodnošljive. Ako Hristos ne usta – uzalud vera naša (1 Kor 15, 14), uzalud stradanja, uzalud sav život.
Vaskrsenjem se pokazuje smisao i cilj postojanja svakog čoveka, svakog ljudskog bića ovde na zemlji, a to je da je čovek stvoren za besmrtnost i večni život, a ne za smrt. Do Gospoda Hrista i NJegovog Vaskrsenja smrt je carovala nad rodom ljudskim, gutala je i mlela čoveka za čovekom, generaciju za generacijom. Vaskrsenjem Hristovim smrt, najveći neprijatelj čoveka, pobeđena je i ljudima je otvoren i propućen put u život večni. O tome svedoče naši hramovi i naši grobovi. Mi se u hramovima ne obraćamo mrtvima nego živima. Kada prizivamo u molitvama Presvetu Bogorodicu, Svetog Jovana Krstitelja, kada se molimo Svetom Nikoli, Svetom Đorđu, Svetoj Petki, mi se molimo živim ličnostima koje su Bogu ugodile i koje pred Bogom imaju smelost, a prema nama ljubav da se za nas mole i zauzimaju. Kada odlazimo na grobove naših dragih pokojnika, mi idemo u pohode živima, a ne mrtvima. Mi prema njima iskazujemo našu ljubav, naše poštovanje, naše staranje za njih. To su naše molitve, to su molitve Crkve, to su parastosi i pomeni. Mi se prema njima odnosimo kao i prema našim živim srodnicima.
Zbog svega ovoga, draga naša deco duhovna, praznik Vaskrsenja Hristovog se doživljava kao najradosniji praznik, kao dan koji stvori Gospod da se radujemo i veselimo u njemu (Ps 118, 24). Ova duhovna radost je prisutna u svakoj krštenoj duši, nezavisno od bilo kakvih spoljašnjih uslova. Radost Vaskrsenja se doživljava podjednako u miru i u ratu, u slobodi i u ropstvu, u bogatstvu i u siromaštvu, bilo da smo u svojim domovima ili prognani iz njih.
Prepodobni Justin Ćelijski kaže: Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista potisnulo je sva dela, sva čuda, svu dogmatsku biografiju Hristovu i silom svoje neizmerne vrednosti nametnulo sebe za centar hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo može svesti na događaj, onda je taj događaj – Vaskrsenje Hristovo. Ako se hrišćanstvo može sabrati u jedan dan, onda to nije dan Rođenja Hristovog, već dan Vaskrsenja NJegovog. Ako hrišćanstvo ima početak u vremenu, onda ono ne počinje od Vitlejema, već od Vaskrsenja.
Mi hrišćani smo pozvani da svojim životom svedočimo Raspetog i Vaskrslog Hrista, da Ga svojim životom propovedamo i da podstičemo i druge na veru u Vaskrsenje, jer je objavljivanje ove Blage vesti celom svetu svojstveno prirodi jedne, svete, saborne i apostolske Crkve. Na to nas poziva i sam Hristos koji je rekao svojim učenicima: Idite po svemu svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju (Mk 16, 15). Tako je i cilj hrišćanskog svedočenja spasenje svakog čoveka bez razlike. To je uvek svedočenje o Hristu Raspetom i Vaskrslom, o NJegovom prisustvu u nama i među nama, to jest u Crkvi i Crkvom, blagodatnom silom Duha Utešitelja, kako je govorio blažene uspomene Vladika Atanasije Jevtić.
Mnogo je, draga braćo i sestre, gorčine i tuge u našem narodu usled mnogih iskušenja kroz koje smo prošli i prolazimo, pa i zbog ovog virusa ali i drugih bolesti i nedaća, koje nam odnose naše drage i mile. Ipak, nipošto ne smemo pasti u očajanje i izgubiti veru. Živ je naš Bog i živeće duša naša ukoliko smo sa Bogom. Stoga se molimo Vaskrslom Hristu da nas sačuva od iskušenja, da nas sačuva od mržnje i zlih dela, a da nas nauči ljubavi kojom je On zavoleo ovaj svet i čoveka kao krunu svoga stvaranja. Vaskrsli Hristos će nam dati radost kada nas snalaze tuga i nevolje samo ako budemo u stanju da prepoznamo bol i patnju bližnjega i pokajemo se za svoje grehe. Tada naš trud neće biti uzaludan nego će nam biti na spasenje i na večni život.
Ne zaboravimo, draga braćo i sestre, da smo prizvani da budemo mirotvorci u ovom nemirnom vremenu. Gde god da se nalazili i šta god radili, pozvani smo da svedočimo Boga koji nam daje mir. I On sam jeste Mir naš (Rim 16, 20; Ef 2,14)! Iako smo svi različiti, ne smemo nikada da previdimo da smo svi stvoreni po liku Božijem i da smo pozvani da budemo jedno u Hristu. Onome koji posrne treba pružiti ruku, naravno ako hoće da je prihvati, a ne gurnuti ga još dublje u propast. Obolele i potrebite treba uvek posetiti i negovati, a zalutalog valja uputiti na pravi put. Čineći tako, pokazaćemo da se u našim delima projavljuje Gospod koji nam je rekao kako je naša misija da budemo svetlost svetu (Mt 5,16).
Iznad svega, deco naša duhovna, neka naš život bude stalno blagodarenje Bogu na svemu i za sve! Jer, šta bismo drugo i veće mogli da prinesemo Vaskrslome Hristu koji nas iz tame prevede u svetlost poznanja i iz smrti u večni život? Zajedno sa anđelima i svima svetima na nebu, a ujedno i sa našom braćom i sestrama na zemlji, zapevajmo pobednu pesmu i u prazničnoj radosti pozdravimo jedni druge sveradosnim rečima:
Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!
Vaš u vaskrslom Hristu uvek odani,
EPISKOP ŠUMADIJSKI
Jovan