Posle 200 godina, tradicionalni kragujevački vašar na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene „prebačen” je na prostor „Šumadija sajma”. Šta reći? Neki su (pre)zadovoljni, drugi nisu, treći onako… sve im je jedno.
Podeljena su mišljenja (kod nas je tako i po važnijim pitanjima nego panađurskim) kako prodavaca tako i kupaca. Prvi misle da je lokacija ipak bolja, preglednija, ima više mesta, nije gužva kao u samom gradskom jezgru, ljudi se ne sabijaju, mogu na tenane da razgledaju, da pazare…
Drugi, naši Kragujevčani žale se na daljinu, da je prevoz slab (mada su linije gradskog prevoza prilagođene današnjem danu), da im nije to -to.
Prodavci pak cene što ima dovoljno mesta za parkiranje a Kragujevčani kažu da nemaju gde da ostave kola. Ovi prvi pohvalno ističu što na ovoj lokaciji postoji mogućnost korićenja mokrog čvora, drugi, pošteno, dok su nekada zevali po vašarskoj ponudi nisu o toj opciji ni razmišljali.
I jedni i drugi se donekle (prvi manje, drugi više) na to što plato oko Sajma nije do kraja (pre)uređen. Oni koji sa svojim proizvodima „nastupaju” na vašarskoj ponudi, nešto su i blagonaklonjeniji, imaju osećaj za „pa, prvi je put” i „biće to bolje”… Čaršijanci ne, oni su nemilosrdni pa i kad je premijera vašarske dislokacije u pitanju. Za njih je to k’o u Bajaginoj pesmi „daljina, dim (od roštilja) i prašina. Ko će svetu ugoditi.
Za ponuđače, ova lokacija (da se još malo dotera) ima svoju perspektivu i budućnost. Čini im se da je manje naroda ali širokogrudo cene: „dok se naviknu”, „nauče”, kad se na ovaj dan „uhoda gradski prevoz”… Ne žale se, makar ne onoliko koliko se dalo očekivati.
Za mnoge naše sugrađane, vašar je ipak ono: „kad se od ’Pionira’ do Glavne pijace slegne gužva, da ne može da se prođe”, jer je kako kažu „vašar to ili nije vašar”… Nema im taj filing.
A, ponuda ista – vašarska i tu se ništa nije promenilo, samo je dojam, možda malo drugačiji.