Uslovi za iznajmljivanje radnika stvoreni zakonom iz 2019, izuzeti državni činovnici, a kakva su prava ostalih

• Donošenjem  Zakona o agencijskom zapošljavanju, 2019. god, stvoreni su uslovi za legalno iznajmljivanje radnika, koje postoji u Srbiji od 2004. godine. Agencije koje su došle u Srbiju tih godina radile su nelegalno, ali su vlasti sve činile da im legalizuju rad, izmenom šifarnika poslova i dr, kako bi njihov rad prikazali legalnim. Do donošenja Zakona o agencijskom zapošljavanju, postojale su Agencije za zapošljavanje, koje su se registrovale po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, gde su jasno bila definisane četiri oblasti kojima oni mogu da se bave i ukoliko bi se bavili dugim poslovima, saopštio je za Glas Šumadije Jugoslav Ristić, predsednik UG ,,Nova Svetlost“ i dugogodišnji predsednik SSSK.

Ristić navodi da je ovaj oblik zapošljavanja potpuno bespotreban i zapravo je legalizacija sticanja novca bez rada, te i naglašava da se zasniva na principu da radnik nije ni u kakvom ugovornom odnosu kod poslodavca kod koga stvarno radi, tako da poslodavac, prema njegovim rečima, i nema nikakvu obavezu prema tom radniku, osim u delu bezbednosti i zdravlja na radu.

On napominje da Agencija za zapošljavanje zaključuje ugovor sa poslodavcem kome je zaista potreban radnik, o ustupanju, odnosno iznajmljivanju radnika. Prema njegovim rečima, Agencija za zapošljavanje zaključuje Ugovor o radu sa radnikom, na određeno ili neodređeno vreme, odnosno ,,kako zakon zlonamerno kaže, u vremenu kome je potreban poslodavcu korisniku“.

• Naravno da radnik nema šta da radi u Agenciji i on biva poslat na rad kod poslodavca korisnika, u ovom slučaju JKP Šumadija. On stvarno radi u JKP Sumadija a da tu nije zaposlen, svaki dan mogu da mu kažu u JKP Šumadija, ti nam više ne trebaš, nisi zadovoljio ili nešto drugo i nemaju nikakvu obavezu koju bi imali da je zaposlen. Nema nikakve procedure, otpremnine, ništa. Zaradu dobija  u Agenciji, kaže sagovornik.

Dodaje da zakon kaže da ,,ovaj radnik mora da ima istu platu kao uporedni radnik stalno zaposlen kod poslodavca korisnika“, misleći na radnika zaposlenog preko Agencije za JKP Šumadija, o kome je Glas Šumadije pisao, te da se lako napravi, kako on navodi, da nemaju uporednog radnika, jer na tom radnom mestu zapošljavaju sve radnike preko Agencije.

• Ako im date zarade koje ima uporedni zaposleni koji je stalno zaposlen u tom preduzeću, zašto bi taj poslodavac plaćao proviziju agenciji, jednostavnije bi bilo da ga sam zaposli i izbegne dodatne troškove, plaćanje agencije. U ovom slučaju možemo da se pitamo, zasto građani Kragujevca plaćaju proviziju toj Agenciji kada JKP Šumadija može jednostavno da zaposli te radnike na neodređeno ili određeno vreme, ističe on.

Naime, konstatuje da se na taj način, onemogućava i sindikalno organizovanje ovih radnika, formalno mogu da se organizuju u Agenciji i kod poslodavca, ali oni rade, prema njegovim rečima, kod različitih poslodavaca, a samim tim se ,,najčesće ne viđaju, i praktično je nemoguće ostvarivanje kolektivnih prava“.

Ovakvim zapošljavanjem, drugim rečima, objašnjava, stvara se potpuna nesigurnost radnog mesta ovih radnika i potpuna zavisnost i poslušnost, pa neko ko je zaposlen na taj način ne može da reši ni jedan životni problem, uzme stambeni kredit ili nešto drugo. Prema njegovom mišljenju, sve to podseća na ,,nekadašnje trgove robova“, gde ističe da ovako neko može da bude zaposlen ceo život.

• Interesantno je da je Zakon od ovog oblika zapošljavanja izuzeo samo državne činovnike. U javnosti se često mesa ovaj oblik zapošljavanja sa raznim privrednim društvima, recimo sa održavanje higijene, koji u nazivu ima agencija. Tu nema sličnosi. Na sajtu Nacionalne službe za zapošljavanje može da se vidi da ima registrovano 126 agencija za privremeno zapošljavanje, broj im stalno raste, a ima i spisak od 98 agencija za zapošljavanje, objašnjava Ristić.

On kaže da je donošenjem ovog Zakona o Agencijskom zapošljavanju, devalvirana i uloga Nacionalne službe za zapošljavanje, koja je obavezan oblik pružanja pomoći nezaposlenima po povelji Ujedinjenih nacija, a Naconalna služba daje podatke o nezaposlenim radnicima tim agencijama. 

• Istina je da ovaj oblik zapošljavanja postoji skoro svuda, ali se masovno ne koristi i ti radnici najšesce imaju veće zarade od stalno zaposlenih. Posebno je razočaravajuće što naša država, odnosno lokalna samouprava koristi ovaj oblik zapošljavanja, držeći tako svoje građane u zavisnom i ponižavajućem položaju, zaključuje on.

Na pitanja kakva su prava zaposlenih preko Agencije, da li su ista kao i prava radnika u stalnom radnom odnosu, advokat (,,Partner at Terzić & Partners Law Office„) Mihailo Tajsić za Glas Šumadije objašnjava da je zakonom o agencijskom zapošljavanju, koji se primenjuje od 1. marta 2020. godine, regulisan pravni položaj zaposlenih koji zaključuju Ugovor o radu sa Agencijom za privremeno zapošljavanje, radi ustupanja na rad kod poslodavca korisnika.

• Navedenim zakonom, položaj ustupljenih zaposlenih je načelno izjednačen sa pravnim položajem lica zaposlenih po osnovu Zakona o radu, u kom smislu je propisano da imaju jednak tretman u pogledu ostvarivanja određenih prava iz radnog odnosa. Međutim, i pored nesumnjive težnje zakonodavca da položaj ustupljenih zaposlenih izjednači sa položajem zaposlenih po osnovu Zakona o radu, ostaju izvesne nejasnoće u pogledu zakonskog rešenja u slučaju prestanka radnog osnosa i pravima ustupljenih zaposlenih po tom pitanju, navodi Tajsić.

On dodaje da, u prvom redu, ostaje nejasno da li će agencije za privremeno zapošljavanje biti obavezne da sprovode proceduru predviđenu Zakonom o radu u sučaju otkaza ugovora o radu po osnovu viška zaposlenih, kao i da li će se postojanje i osnov viška zaposlenih odnositi na promene nastale kod agencije ili pak kod poslodavca korisnika.

Osim toga, prema njegovim rečima, isto tako, značajne su razlike u pogledu prava zaposlenih u slučaju nezakonitog otkaza, te će zaposleni angažovan po osnovu Zakona o radu ,,imati pravo na potpunu reintegraciju“, dok će zaspoleni po osnovu Zakona o agencijskom zapošljavanju moći da ostvari samo pravo na naknadu štete u visini preostalog iznosa zarada od prestanka radnog odnosa do isteka perioda ustupanja kod poslodavca korisnika, a najviše 18 zarada, kao i pravo na uplatu poreza i doprinosa za taj period.

• I pored opisanih nepodudarnosti u pravnom tretmanu ustupljenih zaposlenih i zaposlenih po osnovu Zakona o radu ostaje nesporno da korišćenje prava na bolovanje ne može predstavljati razlog za otkaz ugovora o radu. Naime, članom 183. Zakona o radu predviđeno je da se privremena sprečenost za rad usred bolesti, nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja ne može smatrati opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. istog Zakona, napominje sagovornik.

Kako Tajsić naglašava, sa druge strane, poslodavci neretko prikrivaju stvarni osnov otkazivanja ugovora o radu, te je u slučaju otkaza ugovora o radu za vreme bolovanja, neophodno temeljno proučiti svu dokumentaciju, kako bi se ustanovilo da li je u konkretnom slučaju došlo do zloupotrebe prava.

Piše: Dragana Minić