Prašinska oluja koja je iznenadila vozače u okolini Kule 16. aprila zapravo uopšte nije bila neočekivana, piše dr Ana Vuković Vimić, profesorka na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i stručnjak za prašinske i peščane oluje. Buduće projekcije klimatskih uslova i uticaja pokazuju na rastući rizik od prašinskih oluja, posebno u Vojvodini.
Nakon vrelog početka aprila, strujanja sa severozapada su u Srbiju donela promenu vremena, zahlađenje i jake vetrove – koji su proizveli, između ostalog, i lokalne prašinske oluje.
Društvenim mrežama su se delili snimci iz Vojvodine, pre svega iz okoline Kule i Ruskog Krstura, u kojima su vozači na putevima iznenada okruženi oblakom prašine, u kojem vidljivost pada na nulu.
U pitanju je opasna pojava, koja lako može izazvati saobraćajne udese, posebno na magistralnim i međugradskim putevima.
Ali dok domaći mediji naglašavaju kako je ova pojava „apokaliptična” ili kako izaziva „haos”, propušta se jedna važna stvar. Za nas koji se naučno bavimo ovim temama, prašinska oluja u Vojvodini uopšte nije iznenađujuća pojava; naprotiv.
Uostalom, ovakva oluja bila je zabeležena i prošle godine, isto na severu Vojvodine, samo nešto ranije, krajem marta. Usled klimatskih promena i povezanih procesa koji izazivaju degradaciju zemljišta, prašinske oluje postaju nova realnost na ovom podneblju, a posebno u širem regionu Panonske nizije.
I dok ovdašnji vozači makar imaju iskustvo vožnje u magli, sa malom vidljivošću, pa su donekle spremni da reaguju na vreme kada se ovaj fenomen pojavi na vojvođanskim putevima, naša država još uvek ne prepoznaje prašinske oluje kao hazard, i nema dovoljno razvijene sisteme praćenja i uzbunjivanja, koji bi u godinama koje dolaze mogli da postanu neophodni.
Prašinske oluje nastaju kada se olujne prilike dogode na pravom mestu – a zemljište u Vojvodini je, nažalost, jedno takvo pravo mesto
Prašinske oluje nisu isto što i peščane oluje koje smo možda videli na filmu, ili lično ako smo posećivali daleke pustinjske predele. Prašinske oluje čine čestice manje od peska – kao što im i ime kaže – one nastaju naglo, i teško ih je precizno predvideti, ali su uslovi u kojima nastaju i te kako poznati.
Kao što je to bilo i 16. aprila, prašinske oluje nastaju zajedno sa „običnim” olujama: hladan, težak vazduh nastane u olujnim oblacima, spusti se do zemlje i napravi olujni vetar sa jakim frontom blizu tla. Kada se ovakav fenomen desi na „pravom” mestu, on podigne i prašinu i postaje jako opasan.
Nama je u ovom trenutku najvažnija tema upravo to – pravo mesto.
Naime, zemljište koje je najbolji izvor prašine za ovakve oluje i nisu pustinje ili peščare, već zemljišta sa aluvijalnim depozitima, kao što je Vojvodina, koja je nekada bila deo Panonskog mora.
Ali ako je ovo zemljište idealni izvor prašine, zašto su prašinske oluje ipak novina na ovim prostorima, ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama koje se makar delom nalaze u Panonskoj niziji, kao što su Mađarska ili Slovačka?
Odgovor je pre svega u klimatskim promenama. Pored toga što izazivaju promene u temperaturama i učestalosti ekstremnih pojava, klimatske promene dovode i do degradacije zemljišta, odnosno do opadanja njegovog kvaliteta, gde je grubo rečeno jedan od oblika i – isušivanje. Naravno, veliku ulogu u nastajanju ovakvih oluja imaju i neprilagođene poljoprivredne prakse, koje dovode do toga da je zemljište izloženo i više podložno eroziji.
Uzrok nastanka prašinskih oluja je degradacija zemljišta i njegovo isušivanje, za šta su krive pre svega klimatske promene
Po aktuelnim istraživanjima, porast temperature i sve češće suše već su izazvali gubitak oko 10% prosečne vrednosti vlage u srpskom zemljištu, a modeli predviđaju da će do 2050. godine udeo zemljišta koji je u visokom riziku degradacije u Srbiji porasti sa aktuelnih 14 odsto na oko 30 odsto teritorije ove zemlje.
U periodu pre prašinskih oluja 16. aprila nismo imali samo više nedelja vrućina, već i sušu. Po monitoringu suše RHMZ, period februar-mart je u najvećem delu Vojvodine u domenu jake i ekstremne suše, pojačane visokim temperaturama i daljim nedostatkom padavina.
Sušni uslovi nastavili su se bili i u aprilu, pa primera radi, tokom druge nedelje aprila padavine nisu bile zabeležene nigde na teritoriji zemlje:
Suše su nekada bile pojava koja se javljala jednom po deceniji na ovim prostorima, ali ih je između 2011. i 2020. bilo zabeleženo pet – drugim rečima, umesto jednom u deset godina, što je nekada bila normala, suše su se u proseku javljale svake druge godine.
Nije ovo jedini način na koji klimatske promene dovode do pojave prašinskih oluja; u pitanju je kompleksna kombinacija faktora, gde u Srbiji važnu ulogu igraju i napuštena poljoprivredna zemljišta, kojih u Vojvodini ima veliki broj.
Po poslednjem poljoprivrednom popisu, čije rezultate je Republički zavod za statistiku počeo da objavljuje u januaru ove godine, površina tzv. korišćenog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini opala je za 6,3% u odnosu na 2018. godinu. Neka zemljišta su prenamenjena, ali mnoga su jednostavno ostavljena da propadaju pored magistralnih i međugradskih puteva širom Srbije – čime, kao što možemo videti, kada se pogode uslovi, postaju hazard za bezbednost u saobraćaju.
Prašinske oluje je teško predvideti, ali je moguća zaštita – primera radi, posebnim sadnjama na zemljištima pored magistralnih puteva
Moguće je boriti se protiv prašinskih oluja. Pre svega je neophodan precizan sistem praćenja i upozoravanja, koji uključuje detaljne informacije o osobinama i stanju lokalnog zemljišta i unapređenje prognostičkih sistema.
Međutim, zbog njihove nagle i nepredvidive prirode, kao i činjenice da nastaju „ispod” običnih oluja, zbog čega ih je teško pratiti iz satelita, mogućnosti za ranu najavu i upozorenja na prašinske oluje su nekada ograničene samo na specijalne prognoze transporta prašine, koje su još uvek u domenu naučnog razvoja čak i na globalnom nivou.
Koliko smo nespremni na problem prašinskih oluja možda i najbolje oslikava činjenica da nama nedostaje čak i adekvatna terminologija.
Naime, ovog 16. aprila, možda i prvi put se u srpskim medijima odomaćio termin „prašinska oluja” (dust storm) – koliko prošle godine, stručnjaci u Srbiji su morali da naglašavaju da se one kolokvijalno zovu peščane oluje, ali da u pitanju nisu peščane oluje jer one ne prenose pesak.
Zapravo, razliku u ova dva termina prave samo oblasti koje imaju iskustvo u borbi sa peščanim olujama i olujama prašine, što je u sušim i polusušnim oblastima sveta.
Dobra je vest da se tako brzo odomaćio termin „prašinska oluja”, koji se već ranije koristio u hrvatskim medijima, ali je takođe i indikativno da su taj termin preneli mediji, a ne npr. država ili državne agencije. U oblasti nauke, „oluje prašine” prepoznavali su samo oni koji se bave istraživanjem zemljišta i degradacije.
„Na smanjenje rizika od prašinskih oluja mogli bismo da utičemo i sadnjom tzv. pokrovnih useva, to jest useva koji se uzgajaju van glavne sezone. U zavisnosti od ‘glavne’ kulture koja se uzgaja, to mogu biti detelina, grašak, lucerka, heljda…”
dr Ana Vuković Vimić, Poljoprivredni fakultet u Beogradu
Dakle, ako je oluja od sitnijih čestica (prašina – dust), onda se ona smatra za prašinsku oluju, a ako je od krupnijih čestica (pesak – sand, što je uobičajeno za pustinje) onda se smatra za peščanu oluju. U ovakvim olujama uglavnom su zastupljene različite veličine čestica, samo je pitanje koje dominiraju.
Čak i „pesak iz Sahare” koji stiže do nas je zapravo „prašina iz Sahare”, jer su čestice peska već deponovane bliže izvorišnoj oblasti, kao krupnije i teže ne mogu se daleko transportovati.
Promene koje doživljavamo zahtevaju od nas da se adaptiramo, a to uključuje i adaptaciju rečnika, kako bismo te promene mogli da, za početak, uopšte prepoznamo, definišemo, procenimo rizike i uključimo u sistem upozoravanja.
Na smanjenje rizika od prašinskih oluja mogli bismo da utičemo i smanjivanjem izvorišnih oblasti čestica, na primer sadnjom tzv. pokrovnih useva, to jest useva koji se uzgajaju van glavne sezone. Oni ne služe samo „pokrivanju“ zemljišta i zaštiti od erozije vetrom, već se koriste i za poboljšanje kvaliteta zemljišta, očuvanje vlage i zaštitu od štetočina. U zavisnosti od „glavne“ kulture koja se uzgaja, to mogu biti detelina, grašak, lucerka, heljda…
Ovakvi projekti sadnje bili bi odličan primer adaptacije, a posebno zato što pokazuju važnost struke i poznavanja pravih uzroka: bez adekvatnog znanja o uslovima koji dovode do ovog fenomena, ne bismo mogli ni da pretpostavimo da bi sadnja na zemljištima u blizini puteva mogla da bude faktor bezbednosti u saobraćaju. A u uslovima u kojima iznenadne oluje drastično smanjuju vidljivost, ovakve akcije mogu u budućnosti spasiti živote.
Problem nije samo u Srbiji: na nivou Ujedinjenih nacija, Konvencija za borbu protiv dezertifikacije je 2022. objavila vodič za procenu rizika od peščanih i prašinskih oluja, ali zemlje kao što je Srbija (ili Mađarska), koje se ne nalaze u sušnim ili polusušnim područjima, još uvek nisu prepoznate kao mesta povećanog rizika od prašinskih oluja.
Trenutno je u izradi i Vodič za upravljanje prašinskim i peščanim olujama, koje izrađuju UNCCD, FAO, WMO, a koji bi trebalo da pruži podršku svim zemljama da implementiraju ovakve opasnosti u svoje rizike i da planiraju aktivnosti za smanjenje rizika. Koliko će biti uspešni u tome videće se do kraja godine, nakon konferencije UNCCD u Saudijskoj Arabiji, kada se očekuje prvo predstavljanje ovog uputstva.
Međutim, ne moramo da čekamo da se neka pojava ustali kako bismo se sa njom suočili. Do pre nekoliko godina, prašinske oluje u Srbiji bile su stvar procena i predviđanja, analiza i razumevanja pogodnih uslova; javnost nije bila opremljena ni sa adekvatnom rečju kojom bi ih nazvala. Danas imamo drugi slučaj prašinske oluje u isto toliko godina.
Prašinske oluje neće nestati same od sebe, i usled klimatskih promena, one lako mogu postati i učestalije u budućnosti. Sada je vreme da naučimo, da se pripremimo i adaptiramo na ovu budućnost.