Kragujevačkog lista „Svetlost” već godinama nema, postoji samo istoimeno preduzeće u maratonskom stečaju, koje po nedavnoj presudi Apelacionog suda od nekadašnjeg urednika Miroslava Jovanovića treba da naplati milion i kusur dinara – a sve zbog tekstova koji su u novinama objavljeni 2004. i 2007. godine
Dugogodišnji novinar i urednik „Svetlosti”, „Nezavisne Svetlosti”i „Kragujevačkih novina”Miroslav Jovanović, od prošle godine penzioner, ali sa devizom „jednom novinar – uvek novinar”, sudski je obavezan da svojoj bivšoj firmi „Svetlost” plati oko 1,4 miliona dinara. Nema veze što novina „Svetlost” nema već osam-devet godina, na papiru još živi preduzeće „Svetlost” – u beskonačnom stečajnom postupku.
Otkud sad to da Jovanović duguje tolike pare izdavaču lista u kome je proveo 32 godine i to najduže kao glavni i odgovorni urednik. Odgovor i objašnjenje je malo duža priča, ali ne zbog suštine, već zbog niza paradoksa, kontraverzi i sukoba interesa.
Hronologija je sledeća: u julu 2009. godine AD „Svetlost”, kojom je tada gazdovao tročlani konzorcijum (Gvozden Jovanović, Vlatko Rajković i Dragoljub Milovanović), pošto su 2007. na javnoj aukciji kupili 70 posto društvenog kapitala „Svetlost”, podnosi tužbu protiv Miroslava Jovanovića, kojom traži naknadu štete od 820.430,90 dinara. To je nešto manje od polovine iznosa koji je „Svetlosti” odrezan tokom tri sudska spora po tužbama onih koji su tvrdili da su povređeni novinskim tekstovima – uglavnom da su ugroženi njihovi čast i ugled, a uz to neminovno idu i „pretrpljeni duševni bolovi”.
Ova tri sudska spora „Svetlost” je izgubila, a „inkrimisani” tekstovi objavljeni su – dva 2004. i jedan 2007. godine. Uvek je epilog bio isti, a to je da se plati novčana naknada onima koje je sud oglasio „pobednicima”.
Uzgred, valja podsetiti da je „Svetlost” tokom Miloševićeve političke ere, pa potom i u vreme „nove demokratske vlasti” dobila više desetina tužbi (zajedno sa onima u vreme „Šešeljevog zakona” o javnom informisanju), a tužili su je isključivo pojedinci iz javnog života, dakle političari (samo je DOS-ov gradonačelnik od 2000. do 2004. tri puta „presavijao tabak”), direktori javnih preduzeća i ustanova, stranački funkcioneri, kvazi biznismeni…
Platili, pa tužili
Dakle, „Svetlost” je tri puta „osuđena”, s tim što se sudske odluke po šablonu i ustaljenoj praksi formulišu tako da naknadu troškova dosuđene štete solidarno plaćaju izdavač novina, odgovorni urednik, novinar – autor, odnosno – svi protiv kojih je tužba podneta.To praktično znači da se globa deli na jednake časti. Međutim, takav sudski predlog apsolutno nije obavezujući, jer o tome ko nadoknađuje dosuđenu štetu odlučuje firma – organ upravljanja ili poslodavac, zavisno od njenog statusa, ali uz obavezu da se drži zakonske regulative.
„Krovni” akt koji reguliše odnose zaposlenih i poslodavaca je Zakon o radu, a u njegovom članu 163 stav 7 doslovce piše: „Zaposleni koji je na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovao štetu trećem licu, a koju je naknadio poslodavac, dužan je da poslodavcu naknadi iznos štete”. Jasno je, dakle, da treba dokazati da je neko „namerno i krajnjom nepažnjom” prouzrokovao štetu – da bi bio dužan da je pokriva iz svog džepa.
„Solidarni dužnici” po sudskim presudama za tri sporna teksta bili su preduzeće „Svetlost”, Miroslav Jovanović kao glavni i odgovorni urednik i dvoje novinara – autori tekstova. Međutim, „Svetlost” je tokom 2007, 2008. i delom 2009. godine sve dosuđene novčane naknade platila iz fonda preduzeća, jer je procena tadašnjeg direktora bila da ni urednik ni novinari nisu uradili ništa loše „namerno ili s krajnjom nepažnjom”. Zbog toga nije ni traženo da oni svojim parama pokrivaju ove izdatke. Uostalom, takva je praksa u svim medijima.
Kako se onda desio preokret i tužba „Svetlosti” protiv urednika Jovanovića?
Očigledno da je presudna bila odluka celokupne redakcije „Svetlosti” da izađe iz ove firme, jer je jedinstveni zaključak bio da većinske vlasnike ne zanimaju ni novinari ni novinarstvo, već da su „bacili oko” na poslovnu zgradu u strogom centru grada u Ulici Branka Radičevića. S lošim direktorom počelo je i finansijsko „trokiranje” firme, pa je prestala i isplata plata.
U maju 2009. godine svi članovi redakcije pojedinačno uručuju poslovodstvu pisane otkaze i pokreću novi proizvod – „Kragujevačke novine”. Posle toga, u julu iste godine, „Svetlost” tužbom od Miroslava Jovanovića traži 824 hiljade dinara na ime naknade štete, ali ne tuže i drugih dvoje novinara koji su takođe oglašeni „solidarnim dužnicima”. Naravno, dobro je što tim kolegama nije natovaren dug na vrat, međutim jasno je ko im je bio na meti.
Apelacija ne uvažava žalbu
U odgovoru na tužbu Jovanović kao glavni kontraargument navodi pomenuti član Zakona o radu, međutim sudija kragujevačkog Osnovnog suda ne da nije dokazala, već nije ni pokušala da izvede dokaze da je optuženi (potom i okrivljeni) urednik „Svetlosti” načinio štetu preduzeću „s namerom ili krajnjom nepažnjom”. Ona je samo konstatovala „da je u okviru zadataka i poslova glavnog urednika da vodi računa o tekstovima koje treba objaviti, pa kako tako nije postupio, doveo je do štete koju je isplatio tužilac”. To je tako gruba improvizacija pravnih normi, da je nepojmljivo kako može da bude deo obrazloženja jedne sudske presude.
Prvostepenom presudom dosuđeno je ono što je „Svetlost” tužbom i tražila – da Miroslav Jovanović plati naknadu štete od 820.430,90 dinara sa zateznom kamatom od 17. aprila 2014. godine do sada, plus 185.250 dinara za sudske troškove. Ovaj proces trajao je skoro pet godina (jul 2009 – april 2014), a da za to vreme optuženom/osuđenom Miroslavu Jovanoviću nije uručen poziv ni za jedno ročište.
Usledila je žalba na ovu presudu Apelacionom sudu u Kragujevcu, koji posle četiri i po godine donosi konačnu, pravosnažnu presudu, u kojoj su izmenjene neke nebitne sitnice u onome što je napisano u Osnovnom sudu, ali iznos kazne je isti – u dinar.
Uz ukazivanje na druge propuste, i u ovoj žalbi Jovanović je ukazao da se jednostavno preskače već pominjani član iz Zakona o radu, onaj o „namernom i s krajnjom nepažnjom” činjenju. Ovaj visoki sud samo podseća „da je tuženi bio glavni i odgovorni urednik u vreme objavljivanja natpisa kojima je naneta nematerijalna šteta licima…” i da „u tekućoj parnici osnov odgovornosti tuženog nije šteta koju je zaposleni pričinio poslodavcu, definisana odredbom člana 163 Zakona o radu”. Logično je pitanje – čemu onda ovaj Zakon služi, posebno zato što spada u takozvane sistemske?
Sukob interesa
E, a sada dve posebne pikanterije, koje imaju i pravni i moralni aspekt.
Predsednik sudskog veća Apelacionog suda u Kragujevcu koji je „potpisao” konačnu presudu bila je sudija Simonida Miloradović. Ona je, u vreme dok je bila sudija nekadašnjeg Okružnog suda, kao privatna tužilja tužila „Svetlost” i urednika Miroslava Jovanovića tražeći okruglo milion dinara „za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti ugleda”. Tužbu je podnela zbog jednog objavljenog pisma čitaoca, potpisanog punim imenom i prezimenom autora, koji je bio nezadovoljan suđenjem u kome se izmenjalo više sudija, među njima i dotična Miloradović (više detalja u uokvirenom tekstu uz ovaj).
Pismo je objavljeno 1. oktobra 2007. godine, a po konačnoj presudi ukupna novčana naknada sa troškovima sudskog postupka bila je 379.350,87 dinara. Sudiji Simonidi Miloradović ceo taj iznos isplatila je „Svetlost”. Poenta je u tome što je ovo jedna od tri naknade štete zbog kojih je „Svetlost” tužila Miroslava Jovanovića”.
Evidentno, isti sudija ovde se pojavljuje u dvostrukoj ulozi: prvo kao privatna tužilja, a potom kao službeni predsednik sudskog veća koje donosi pravosnažnu presudu u istoj „pravnoj stvari”. Pored toga, postupak vodi sudija iz istog suda i istog sudskog veća u kome je i privatna tužilja, ali tadašnji Vrhovni sud odbacuje predlog za izuzeće i sudije i suda, iako nema garancija za pravično suđenje.
Druga pikanterija: istovremeno kada tuži Miroslava Jovanovića za naknadu štete od 820.000 dinara, „Svetlost” podnosi predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (8. jula 2009. godine). Drugim rečima, „Svetlost” sada sudu u Strazburu tuži državu Srbiju da joj isplati 379.350,87 dinara „sa pripadajućom zateznom kamatom, počev od 23.06.2009. godine do konačne isplate”.
Već iz navedenog iznosa odštete jasno je da se „Svetlost” žali na presudu u kojoj je privatna tužilja bila sudija Simonida Miloradović. Iz opširne predstavke Sudu u Strazburu izdvajamo samo jedan delić: „Podnosilac predstavke „Svetlost” AD nije imao objektivno suđenje, već se radilo o pristrasnom radu sudija. Na ovaj način grubo su povređena prava tuženih iz Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz čl. 6 – pravo na pravično suđenje, jer im nije sudio nezavisni i nepristrasni sud, već sud u kome je tužilja sudija, a sudija njena koleginica iz istog suda, čak i istog sudskog veća”.
Vrhunac ironije je da „Svetlost” AD Sudu u Strazburu predlaže da „za fizičko lice Miroslava Jovanovića prizna naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda kao glavnog i odgovornog urednika nedeljnika „Svetlost” u iznosu od 2.000 evra”.
Znači, „Svetlost” tuži Miroslava Jovanovića za naknadu štete od 820.000 dinara i tuži državu da je sud u Strazburu obaveže da tom istom Miroslavu Jovanoviću isplati dve hiljae evra za povredu časti i ugleda. Obe tužbe su iz jula 2009. godine i obe se odnose na iste sudske sporove.
Na kraju – cela ova storija završiće se tako što će kod Jovanovića banuti neki od javnih izvršitelja. Ukupan dug sa svim troškovima je oko milion i 400 hiljada dinara.