Ujedinjene nacije su napunile 75. godina. Da li slavimo?
Rođene su 24. oktobra 1945. godine, iz pepela Drugog svetskog rata. Ispočetka su imale 51 zemlju članicu, a mnoge su tek nedavno prestale da ratuju jedna protiv druge.
Danas se većina nas ni ne seća kako je izgledao život bez Ujedinjenih nacija, tako da bi odluka da se osnuje telo koje će sprečavati ratne sukobe i baviti se globalnim izazovima mogla da deluje normalno.
Ali u ono vreme, u svetu kojim su dominirale nacionalne države i carstva na zalasku, bio je to radikalan potez, kaže Muhamed Mahmud Muhamedu, profesor međunarodnih odnosa na Diplomskom institutu u Ženevi.
- Kako i zašto svet ostaje bez hrane
- Istraga UN zbog snimka seksa u službenom vozilu
- SAD napustile „pristrasni“ Savet UN za ljudska prava
„Pre sedamdeset pet godina, logika osnivanja jedne međunarodne organizacije kao što su Ujedinjene nacije nije nužno bila baš toliko očigledna“, objašnjava on.
„Svet je upravo izašao iz sukoba ogromnih razmera, a dinamika multilateralizma, sam njegov koncept, nije baš bio toliko poznat.“
„Ali došlo je do razumevanja da je ovo pravi trenutak, ako ikada bude postojao, da se zamisli jedna drugačija vrsta sveta… da imate jedno mesto na kom sve zemlje sa jednim ravnopravnim glasom mogu da se sastanu i raspravljaju o pitanjima koje tište svet.“
Multilateralizam znači da zemlje rade zajedno na borbi protiv zajedničkih izazova ili kriza, kao što su klimatske promene ili aktuelna pandemija. To znači i zajedničko delovanje u oblastima kao što su rodna ravnopravnost i univerzalno obrazovanje.
Oni koji su bili prisutni na osnivanju Ujedinjenih nacija polagali su ogromne nade u to novo telo. Američki predsednik Hari Truman opisao ih je kao „pobedu protiv samog rata… čvrsto zdanje na kom možemo da izgradimo bolji svet.“
Britanski ambasador u Vašingtonu lord Halifaks rekao je okupljenim zemljama da je njihovo prihvatanje nove povelje Ujedinjenih nacija „najvažnija odluka koju će doneti za naših života“.
A danas?
Skočimo 75 godina unapred i videćemo da se svet suočava upravo s onom vrstom izazova zbog koje su UN i osnovane: pandemijom. Svetska zdravstvena organizacija, zdravstveno telo Ujedinjenih nacija, trebalo bi da je u savršenoj prilici da nas spase od Kovida-19.
Ali napori SZO-a da se izbori sa pandemijom ometani su ogorčenom kritikom jedne moćne članice, Sjedinjenih Američkih Država.
Vašington tvrdi da SZO nije uspeo dovoljno brzo da predoči opasnost od ove bolesti. SZO to negira, ističući da je proglasila međunarodno vanredno stanje javnog zdravlja još u januaru.
Ali SAD su, neuverene u to, otpočele proces izlaska iz SZO-a, povukavši sa sobom milione dolara doprinosa.
To, uz izlazak SAD-a iz Saveta za ljudska prava, iz Pariskog klimatskog sporazuma, i njeno napuštanje iranskog nuklearnog sporazuma, praktično predstavlja egzistencijalnu pretnju po UN i njen multilateralizam.
- Nobelova nagrada za mir programu UN za borbu protiv gladi
- Klimatske promene u sedam tačaka: Gde smo, gde idemo i koliko je loše
- Koja zemlja će se poslednja zaraziti Kovidom-19
Kako UN mogu da odgovore na to? One će uvek zavisiti od svojih 193 zemalja članica: za finansiranje, kao i za političku i moralnu podršku. Uvek će postojati tenzija među vladama zemalja kojima se ne dopada UN-ova kritika, posebno kad potekne od timova UN-a za ljudska prava.
Zeid Rad Al Husein, bivši komesar UN za ljudska prava, smatra da je pitomost pogrešan odgovor. Čovek koji je slavno nazvao populističke lidere Evrope „demagozima“ i sugerisao da bi Donald Tramp mogao da bude opasan predsednik, smatra da UN moraju ponovo da uspostave moralni autoritet.
„Problem je što UN suviše pokušavaju da udovolji vladama“, kaže on.
„Umesto da se UN brinu kako će vlade reagovati na saopštenja UN-a, vlade bi trebalo da brinu zbog toga šta bi UN mogle da kažu u njima. To je pitanje razgovara sa autoritetima. Sedamdesetpet godina iskustva na ovom polju – vi ne smete da ignorišete UN.“
Da li je potrebna reforma?
Aktuelni generalni sekretar UN-a Antonio Gutereš takođe priznaje suštinsku slabost UN-a.
Ove godine on je pokušao da izdejstvuje da Savet bezbednosti UN-a izglasa rezoluciju kojom se traži globalna obustava neprijateljstava, kako bi medicinske osoblje moglo neometano da se bavi Kovidom-19.
Njegove napore mesecima su osujećivale SAD, koje su se protivile pominjanju SZO-a, i Kina, kojoj se nije dopao naglasak rezolucije na „transparentnosti“.
„Kad pogledamo multilateralne ustanove, moramo da priznamo da nemaju zube“, rekao je Gutereš umorno. „Ili, kad ih imaju, ne žele da grizu.“
Struktura UN-a doprinela je toj bezubosti. Pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a, one sa moći veta da blokiraju šta god žele, iste su kao što su bile 1945. godine, pobednice Drugog svetskog rata: SAD, Rusija (bivši SSSR), Francuska, Kina i Velika Britanija.
To je neverovatno stanje stvari: zemlje koje su se oslobodile kolonijalne vlasti da bi stekle nezavisnost šezdesetih nikad nisu imale takvu moć.
Štaviše, sistem ne samo da je zastareo, već je i redovito neefikasan. Sirija je glavni primer za to.
Godinama Savet bezbednosti UN-a ne uspeva da se složi oko načina za okončanje ovog sukoba, dok se SAD i Rusija redovno ne slažu, a Rusija ponekad čak stavlja veto na vitalne mere kao što su pristup humanitarnoj pomoći.
Ali svi pokušaji da se sprovede reforma Saveta bezbednosti – Kofi Anan je pokušao, Ban Ki Mun je pokušao – nisu urodili plodom. Reformu mora da odobri Savet bezbednosti – to je kao kad bi ćurke glasale za Božić.
Šta su UN uopšte uradile za mene?
Bilo bi lako, uzevši u obzir paralizu oko Sirije, neslaganje sa SZO-om (da ne pominjemo pritužbe na birokratiju, pa čak i iskorišćavanje) smatrati da je UN-u odavno istekao rok trajanja.
A opet one imaju uspeha. Većina nas, ako ih se uopšte sećamo, devedesete doživljava kao deceniju rata u bivšoj Jugoslaviji i genocida u Ruandi – oba događaja koje bi UN, da su funkcionisale kako treba, trebalo da su mogle da spreče.
Ali profesor Muhamedu ističe da su devedesete bile period i kad je UN naveo svet da postavi standarde po raznim krupnim pitanjima, kao što su samit UN-a o rasizmu, održivom razvoju, ženama i ljudskim pravima, kulminirajući stvaranjem Međunarodnog krivičnog suda 1998. godine.
„Tokom tih deset godina, bavili su se nizom vodećih tema“, kaže on. „To je trenutak kad mislim da bi UN trebalo da dobije zasluge za postavljanje tih standarda.“
Samo ove nedelje, sastanak UN-a u Ženevi doveo je za pregovarački sto zaraćene strane u Libiji i naveo ih da pristanu na trajno primirje, što je potez od ogromnog značaja za civile u Libiji koji se već predugo pate.
Početkom ovog meseca, Svetski program za hranu UN-a dobio je Nobelovu nagradu za mir, za ono što je Nobelov komitet nazvao „naporima da se izbore sa glađu i njihovim doprinosom poboljšanju uslova za mir u oblastima pogođenim ratnim sukobom“.
A posebno se osvrnuvši na UN skeptike, komitet je naglasio da je „potreba za međunarodnom solidarnošću i multilateralnom saradnjom danas očiglednija nego ikad.“
Štaviše, malo je toga do čega nam je stalo ovih dana, od klimatskih promena, do migracija, ljudskih prava i rodne ravnopravnosti, a da UN u tome ne učestuju.
Ne, insistiraju njene diplomate, da bi nam govorile šta i kako da radimo, već da bi nas podstakle da sarađujemo na boljitku.
Lako je biti ciničan prema ovoj ogromnoj, nezgrapnoj, prilično vrednoj instituciji, ali Zeid Rad Al Husein, uprkos svojoj zabrinutosti zbog pitomosti, ima veru da UN „uz briljantne ljude koje imamo… mogu da dožive preporod i da pokrenu maštu ljudi.“
Ili, kao što čak i skeptične američke diplomate moraju da priznaju, „da UN ne postoje, trebalo bi ih izmisliti.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
