Sa početkom rata u Ukrajini, 24. februara, prvo što je stradalo je istina, kao i u svakom ratu. Zbog društvenih mreža, i velikog broja portala koji plasiraju dezinformacije i informacije, ljudi teško razlikuju laž od istine. Od prvog dana rata, počele su u Srbiju da pristižu i izbeglice. Neki od njih su svoj dom pronašli u Zaječaru.
Kada su prve bombe 24. februara pale na Ukrajinu, veliki broj civila, napustilo je ovu državu, i sklonilo se u susednim zemljama, međutim deo izbeglica došao je i u Srbiju, a nekolicina, svoj dom pronašlo je u gradu na Timoku.
Na sam dan napada, Ukrajinac iz Lvova, prošao je granicu između Ukrajine i Mađarske i zaputio se u Srbiju. Igrom slučaja tog dana njegov deda je slavio 95-ti rođendan, i on je krenuo da proslave zajedno.
Mislio je da sedi nekoliko dana i da se nakon toga vrati, pošto nije verovao da će doći do rata, iako su gotovo svi mediji, uveliko najavljivali Rusku ofanzivu.
Prema njegovim rečima, situacija na istočnoj granici Ukrajine je turbulentna već duže vreme, još od revolucije na Trgu nezavisnosti u Kijevu, kada je svrgnut Janukovič.
On je odrastao i živi u Lavovu, mirnom gradu na zapadu Ukrajine koji je bliže evropskom načinu života, nego ostali gradovi u Ukrajini, kako po infrastrukturi, tako po mentalitetu stanovnika.
Kako je on kazao u osam sati ujutru 24. na 25. februar, vodič u vozu ga je ljubazno obavestio da se približavaju Budimpešti, i on se probudio, i tog trenutka saznao da je počelo bombardovanje.
- Odjednom čujem glas žene koja je bila pored mene kako mi kaže da su danas u pet ujutro rakete pogodile kijevski aerodrom. Tog trenutka kao da sam se drugi put probudio, i kazao glasno „Ne može biti!“. „Da, ozbiljno, prijatelj iz Kijeva mi je upravo napisao. Počeo je rat…”, odgovorila je žena zabrinutim glasom. Ne mogu da kažem da me je vest o ratu iznenadila, o tome se već dugo priča, ali vest da je prvi udarac zadat odmah u prestonici – zaprepastila me je, objašnjava on.
On kaže da je celim putem do Beograda, ćutke gledao kroz prozor, pošto je bilo veoma teško sabrati misli jer je brinuo za svoje koji su ostali u Ukrajini.
- Svi ljudi koji su bili u autobusu iz Budimpešte za Beograd, kada su shvatili da sam iz Ukrajine, solidarisali su se, sa mojim mislima. Svi su izrazili zabrinutost i pružili mi podršku, objašnjava on.
On je već više od mesec dana u Srbiji, ostaće ovde da živi, pošto su mu sestra i zet već u Zaječaru, tako da je od skora i on žitelj grada na Timoku.
Nije on jedini koji je svoj život nastavio u Zaječaru. Pored njega, Ukrajinke Ina, Katarina i Darija prošle su put od više od 1.500 kilometara i sada se nalaze u Velikom Izvoru kod Zaječara, u kući Ininog supruga Predraga, inače srpskog državljanina. Sa njima je pre mesec dana na neizvesno putovanje krenuo i mali Damijan koji sada ima tri meseca, a kojeg je Ina rodila u Ukrajini.
Njih je rat zatekao u Dnjepropetrovskoj oblasti, i putovanja do Zaječara, trajalo je danima. U njihovom svedečenju one su govorile kako je putovanje izgledalo.
- Prvo nisam mogla da poverujem da je rat počeo, ali sam počela da čitam vesti, i na Telegramu sam videla da je naš predsednik Volodimir Zelenski kazao da je rat počeo i da je uvedeno ratno stanje, kaže Ina i dodaje:
- U tom momentu sam spavala, i zaista nisam ništa čula. Obično ustajem rano da nahranim bebu, i paralelno sam čitala vesti, gde piše da je napad Rusije u toku, kao i upustva za građane Ukrajine kako da se ponašaju i šta da rade u kriznim trenucima.
Darija objašnjava kako je izgledao put u neizvesnost. U kolima su bili ljudi sa decom, invalidi, stari i mladi, gotovo svi.
- Bili smo i pod kišom, i pod snegom. U koloni su bili mame sa malom decom, penzioneri, invalidi. Svi smo čekali red, ali neke ljude nisu pustili da pređu granicu, objašnjava ona.
One su kazale da kada su putovale vozom, i po 18 ljudi je bilo u kupeu, ali to nikome nije smetalo, pošto su sve želeli da napuste oblasti gde je počelo bombardovanje.
U grad na Timoku su stigle tačno 8. marta i od tada su redovno u komunikaciji sa roditeljima i prijateljima preko interneta.
Kao što smo već kazali, ovo su ispovesti tri Ukrajine i jednog Ukrajinca, koji su govorili o stradanju kroz koje su prošli, bežeći od ratnog vihora, sa kojim su građani Srbije imali prilike da se upoznaju 1999. godine.
Ono što je odlika ovog rata, je rat informacijama i dezinformacijama, pošto jedna i druga strana optužuje drugu za zločine, dok pojedini mediji, više izgledaju kao propagandna sredstva jedne ili druge strana, nego mediji koji ima za cilj da građane informiše pravovremeno i istinito.
U moru dezinformacija, prvo strada istina, a propaganda uzima dominatno mesto, dok se iz takvog ponašanja medija i država, pojavljuju ekstremisti sa jedne i druge strane, koji sebi olako daju za pravo da određuju šta je laž, a šta je istina, i ko o tome ima pravo da priča, ili da ćuti.
Tekst i fotografija: Glas Zaječara
*Tekst je objavljen u okvriu projekta „Jačanje kapaciteta srpskih lokalnih medija za suzbijanje strane propagande i dezinformacija“, uz podršku DT Instituta