Sagovornik Danasa kaže da je izašao iz Ukrajine 40 minuta pre početka napada Rusije na njegovu domovinu. Dok je bio u vozu koji je išao ka Budimpešti, od žene koja je sedela pored njega, saznao je da je napad na Ukrajinu počeo. Putovanje, od rodnog Lvova do Srbije, kako on kaže, trajalo je čitavu večnost.
Prema njegovim rečima, situacija na istočnoj granici Ukrajine je turbulentna već duže vreme, još od revolucije na Trgu nezavisnosti u Kijevu, kada je svrgnut Janukovič. Takođe, prošlo je mnogo godina od aneksije Krima, ali nedavno su počele da kruže alarmantne vesti o tome da politička situacija postaje prilično napeta i da će verovatno eskalirati.
On je odrastao i živi u Lavovu, mirnom gradu na zapadu Ukrajine koji je bliže evropskom načinu života, nego ostali gradovi u Ukrajini, kako po infrastrukturi, tako po mentalitetu stanovnika.
„Mnogo turista iz celog sveta dolazi u naš grad. U mom gradu uspešan je hotelski i restoranski biznis, imamo bogato arhitektonsko nasleđe, kosmopolitsku kultura i još mnogo toga. Moj narod je odavno izgubio poverenje u visoke državne funkcionere, i umesto da se osloni na nekoga, sve je uradio sam, od infrastrukture do malog biznisa. Zato kažemo da smo mi Ukrajina, a ne narod koji živi na njenoj teritoriji. Od ljudi sam dobijao glasine o dešavanjima na istoku, ali uopšte nisam pratio vesti, jer je tema politike za mene uvek bila nešto komplikovano, nezanimljivo i uglavnom razočaravajuće“, objašnjava sagovornik Danasa.
Pripreme za put u Srbiju
U utorak 22. februara njegova sestra, koja sa mužem, kao i baba i deda, živi u Srbiji, podsetila ga je da će, 24. februara njihov deda napuniti 95 godina, pa da ne zaboravi da ga pozdravi.
„Dugo sam razmišljao da uzmem odmor sa posla, ali nisam mogao da isplaniram svoje slobodno vreme, i sada se pojavila prilika. Naravno, odmah sam podneo prijavu za godišnji odmor, zatvorio trenutne radne zadatke i počeo da pakujem kofer. Ovo nije bilo moje prvo putovanje u Srbiju sa porodicom, tako da sam jasno znao proceduru i kako da stignem. To je bila vozna karta do Budimpešte, a odatle autobusom do Beograda. Kupio sam poklone, uzeo novac i 23. februara u 21 sat uveče, seo sam u voz za Mađarsku. Upoznao sam svog saputnika, razgovarao o zajedničkim temama i otišao u krevet, pošto je put bio dug“, kaže naš sagovornik.
Kako on kaže, negde u noći probudili su ga na carini. Prvo su ukrajinski graničari došli da provere dokumenta, i da se raspitaju koja je svrha njegovog putovanja.
„Pitali su za svrhu putovanja, i da li nosim cigarete. Generalno, izgledali su prilično opušteno, nisu gledali u torbe, očigledno je dovoljno bilo što su videli moju smirenu reakciju na pitanja. Mađarski carinici došli su na huk voza kada su menjali točkove za evropsku prugu. Uglavnom, pitanja su bila ista, pitali su me koliko ću da ostanem u njihovoj zemlji, odgovorio sam da sam samo u tranzitu i da idem za Srbiju. Nakon toga pitali su me da li imam novca i carinik mi je kazao „Pokaži“, što sam i ja uradio, a on je odgovorio „OK “ i vratio mi je dokumenta. Brzo su pregledali ranac, dok kofer nisu ni pominjali. Takođe, nije bilo zahteva da se pokaže potvrda o vakcinaciji, niti rezultat testa na prisustvo virusa. Ceo postupak je trajao do oko 04:20 časa ujutru. Nakon toga otišao sam da spavam“, objašnjava naš sagovornik.
Prema njegovim rečima u osam sati ujutru vodič ga je ljubazno obavestio da se približavaju Budimpešti, i on se probudio.
„Otvorio sam oči i ležao neko vreme, zureći u plafon i slušajući kucanje točkova našeg voza. Odjednom čujem glas žene koja je bila pored mene kako mi kaže da su danas u pet ujutro rakete pogodile kijevski aerodrom. Tog trenutka kao da sam se drugi put probudio, i kazao glasno „Ne može biti!“. „Da, ozbiljno, prijatelj iz Kijeva mi je upravo napisao. Počeo je rat…”, odgovorila je žena zabrinutim glasom. Ne mogu da kažem da me je vest o ratu iznenadila, o tome se već dugo priča, ali vest da je prvi udarac zadat odmah u prestonici – zaprepastila me je“, objašnjava on.
Čekanje na autobus za Beograd
Kako on kaže za Danas nakon što je stigao u Budimpeštu, imao je problem da nađe prevoz do Beograda, ali i sa internetom, pošto nikome nije mogao da se javi.
„Na autobus za Beograd sam čekao osam sati. Pokušaji da se pronađe besplatan internet su bili takođe neuspešni. Morao sam da koristim mobilni internet u romingu ali i da štedim pošto se kredit koji sam uplatio polako „topio“. Nisam pronašao mesto za dopunu mobilnog telefona, kartice su mi bile prazne, a krediti blokirani. Jedva je bilo dovoljno da ostanem u kontaktu sa prevoznikom za Srbiju. Negde u 16:40 časova konačno je mini bus stigao i krenuo sam za Beograd“, kaže on.
Naš sagovornik kaže da je celim putem do Beograda, ćutke gledao kroz prozor, pošto je bilo veoma teško sabrati misli jer je brinuo za svoje koji su ostali u Ukrajini.
„Kada su putnici izašli na pauzu, dečak iz autobusa koji je sedeo pored mene pokušao je da razgovara sa mnom. Pitao me je odakle sam i kuda idem. Odgovorio sam da ne govorim dobro srpski i prešli smo na engleski. „
Ja sam iz Ukrajine“, rekao sam. „A kakva je vaša situacija tamo?“ upita je dečak. Odgovorio sam da je jutros počeo rat i ispričao o raketnom udaru na Kijev. Dečak je glasno promrmljao na engleskom nešto. Bilo je očigledno da ga je ova vest šokirala, ništa manje nego mene jutros. Zasukao je rukav da pokaže da su mu se dlake na rukama naježile. On mi je prvi izneo reči podrške i saučešća. Učtivo je pitao da li su moji rođaci bezbedni i govorio o glupostima šta rade vlasti u Rusiji, sa čime sam se ja složio“, ističe on.
Prema njegovim rečima, granicu između Mađarske i Srbije prošli su još lakše nego prethodnu, pošto niko ništa nije pitao, samo su udarili pečat u pasoše i nastavili su put ka prestonici Srbije.
„Moj saputnik je ostalim putnicima ispričao vest, i svi su izrazili podršku, ponudili kolače, kulturno postavljali ljubazna i kratka pitanja o Ukrajini. Prijatno sam se iznenadio što je vozač tražio adrese svih putnika i sve je vodio direktno svojim kućama, čak i po okolnim selima, što nije bila njegova dužnost pošto je ruta bila jasna Budimpešta – Beograd. Kada su me dovezli na dogovoreno mesto, imao je ko da me dočeka. Siguran sam da bi, ako bi moji prijatelji zakasnili, šofer čekao sa mnom dok oni ne dođu, međutim, svi su bili tu, dočekali me i odveli kući. Posle svega ovoga osećam se potpuno sigurno, srećan sam što sam gost u ovoj toploj zemlji. Put je trajao kao večnost“, objašnjava naš sagovornik.
„Slava Ukrajini – Hvala Srbiji“
Kako on kaže za Danas, u Srbiji je već deseti dan. Svakog jutra čita vesti, gleda izveštaje iz nekada mirnih gradova Ukrajine, koji su svakodnevno pod pretnjom uništenja.
„Pratim uspehe ukrajinskih branilaca i samovolju ruskih okupacionih jedinica. Srce mi se slama jer želim da idem tamo, želim da pomognem u zaštiti svoje zemlje, ali s druge strane, razumem da nisam vojnik, da ne poznajem vojnu disciplinu, da ne mogu i ne želim da ubijam ljude, plašim se. To je emocionalno teško, ali ne gubim veru u svoj narod i trudim se koliko mogu da im pomognem odavde novcem i raspodelom imovine koja mi je ostala kod kuće. Moja majka nije htela da napusti kuću. Sa njom se redovno čujem. Ona je dobra osoba, prima izbeglice i pomaže koliko može. Ponosan sam na nju. Hvala Bogu, Lavov ostaje bezbedno mesto, molim se da tako i bude“, poručuje on.
Njegov otac je sada u Poljskoj i on je takođe zabrinut za Ukrajinu. Porodica ga moli da se ne vraća pošto ne žele, kada su već Rusi poslali svoju decu u rat, mnogi nemaju još 20 godina, da ima njihovu krv na svojim rukama, ali kako naš sagovornik kaže, on će oca poštovati i voleti bez obzira na to kakvu odluku donese.
Naš sagovornik je sada na sigurnom, sa svojom sestrom, koja već više godina živi u Srbiji, i za sada će ostati ovde da živi, a budućnost će odrediti i pokazati njegove sledeće korake.
„Slava Ukrajini – Hvala Srbiji“, poručio je sagovornik Danasa.
Izvor: Danas