Udruženje obolelih od multiple skleroze izgubilo prostor

Društvo

Da jedna nevolja ne ide sama dokazalo se i u slučaju osoba sa invaliditetom čija udruženja su ostala i bez ono malo komfora kojim su raspolagali zbog primene republičkog Zakona o zakupnini koji je drastično povećao kirije. Tako se na udaru našlo i Udruženje obolelih od multiple skleroze u Kragujevcu, a nije jedino. Izgubili su prostor u Ulici Prvoslava Stojanovića broj 8, od 70 kvadrata, u kome su proveli tri godine deleći ga sa Udruženjem amputiranih osoba i tuženi su za kiriju, komunalije, investiciono održavanje, jer nisu mogli više da plaćaju nakon drastičnog poskupljenja zakupnina, pišu Kragujevačke.

Opštepoznato je da se udruženja finansiraju projektno i tačno se zna gde ide svaki dinar, a to ne pokriva režijske trškove. Donatori su se povukli posle korone, projekti nisu prolazili na gradskom nivou. Prešli su na rad od kuće, a to podrazumeva odsustvo okupljanja članstva, druženja i terapeutskih tretmana koji su ovim ljudima pomagali da što duže ostanu na nogama – na radnim mestima i unutar porodice, s obzirom da je njima motorika kritična. 

A da li je baš do toga moralo da dođe? Jasmina Brajković, sekretar Udruženja obolelih od multiple skleroze Šumadija i ujedno predsednica Društva multiple skleroze Srbija, smatra da do toga ne bi došlo da je postojala dobra volja.

Desetostruka povećanja

Zvanično od 1. jula prošle godine ovo udruženje je napustilo prostor zajedno sa Udruženjem amputiranih osoba usled nedostatka finansijskih sredstava.  

  • Opština je prošle godine primenila republički zakon po kome je zakup izjednačen za nas, kao za sva privredna društva, firme, tako da je umesto 2.400 dinara zakupnina trebala da bude 20.700 dinara. Pored toga je i grejanje izašlo na oko 15.000 dinara, struja i voda po 1.500, plus telefon i internet, što se dosta nakupi na mesečnom nivou. Mi nismo to mogli da plaćamo i u jednom trenutku smo doneli odluku da napustimo prostorije i da funkcionišemo iz privatnih stanova, kaže Jasmina dodajući da im je taj potez veoma teško pao, ali nisu dozvolili da njihove aktivnosti stanu. 

Jedini novac koji dobijaju je od Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, odosno republičke organizacije, i namenjen je uglavnom za edukativne, kreativne i psihosocijalne radionice, ponekad i za neka druženja, Skupštinu i slavu udruženja, za honorare za edukatore, prevoz za članove invalide i eventualno za manje materijalne troškove. Međutim, preko republičke organizacije ne mogu da dobiju sredstva za komunalije, zakup i slično, objašnjava Jasmina, koja se razbolela 1990. godine od ove bolesti.

Sve do 2019. godine su se finansirali preko opštine i tada je, kako kaže, počeo projekat RILOUD, koji je bio mnogo težak i nisu imali prođu. Poslednji put su 2021. aplicirali kod grada, ali nisu prošli zato što neke tabele nisu bile ispečatirane, mada, kako kaže sagovornica, na tim tabelama i nije imalo mesta za pečat.

  • Tačno je da su nam poslali mejl koji smo propustili da pročitamo na vreme, ali mislim da su mogli i telefonom da nas pozovu, podsete da dođemo, jer dešavaju se te ispravke na projektima. Od tada više nismo ni konkurisali, kaže Jasmina.

Ona priznaje grešku, i ne ljuti se na grad, ali ne može a da ne objasni situaciju kako je do toga došlo. U tom periodu ona i predsednik njihovog udruženja vodili su teške porodične bitke. 

I ove godine su preskočili da urade projekat zbog njenih zdravstvenih problema sa srcem i dijabetesom, ali Udruženje ne sme da stane. Konkurisaće novim projektima i pokušati da reše pitanje poslovnog prostora. 

  • Kada smo osnovani 1993. godine, snašli smo se za prostor, bio je na neurologiji, sastajali smo se u kancelariji pokojnog prof dr. Mikice Pantovića. Posle toga 1996. dve i po godine sam radila iz svog stana, kada sam postala sekretar. Nakon toga, zajedno sa Društvom za dečiju i cerebralnu paralizu imali smo lokal u Ulici Episkopa Save. Pošto se članstvo omasovilo, a potrebe dece sa paralizom su drugačije, više nismo mogli zajedno da funkcionišemo i iselili smo se. Iznajmili smo lokal 2018. u Prvoslava Stojanovića, gde smo proveli tri godine i sada smo opet na ulici, kaže Jasmina. 

Ona dodaje da su tu imali salu za fizikalnu terapiju koja je njima mnogo značila i koju su lepo opremili, u jednom delu prostora je bila smeštena i kreativna radionica, čak su imali izdvojen prostor i za psihologa koji je povremeno dolazio. Imali su i kombi kojim su prevozili članove na radionice i izlete, ali nažalost, kombi su bili prinuđeni da prodaju jer trebalo je od nečega plaćati registraciju i troškove održavanja. 

Do prošle godine funkcionisali su i bez oslanjanja na budžetska sredstva Kragujevca, ali ostao je jedan deo neizmirenih obaveza, zašta su ih tužili.

  • Presudu još uvek nismo dobili. Ja razumem da treba to da se plati, jesmo potpisali ugovor koji nas na to obavezuje, ali go se ne svlači. Ranije smi imali donatore iz Italije, ali posle 2020, nakon korone, prestali su da nam pomažu. Od članarina i dobrovoljnih priloga gledamo zaostatke da platimo, kaže Jasmina.

Imaju 278 registrovanih članova, a realno u Kragujevcu je blizu 700 obolelih od multiple skleroze. Godišnja članarina od hiljadu dinara po članu, koja se godinama nije menjala i nije obavezna, ne plaćaju je svi nego samo oni koji to mogu, nedovoljna je da potkrpi sve to. Donatora nema ni na pomolu. Sreća je što im još uvek nije blokiran račun, ali čim budu donete presude blokada ne gine. Na glavni dug idu kamate, sudski i izvršiteljski troškovi… 

Selektivno pokrivanje zakupnina

Jasmina ne krije da su malo i povređeni odnosom prema osobama sa invaliditetom. Zar nije mogao da se izbegne sud – da se odloži taj dug i podeli na neke rate, jer ako ima volje ima i načina.

  • Dosta zavisi i do komisije koja vrednuje projekte. Recimo, nije u redu da neka udruženja dobiju milion dinara za godinu dana, a druga dvesta hiljada. Mi i da dobijemo 250.000 dinara ne možemo s tim parama samo komunalne usluge da platimo, kaže Jasmina.

Ona podseća da su prošle godine imali jedan sastanak i sa ministarkom Darijom Kisić gde su izneli svoj problem, i ona im je rekla da nema zakonski osnov i da ne mogu da utiču na lokalne samouprave koje to rešavaju. Sa istim problemom se suočavaju i udruženja iz drugih gradova.

Na pitanje kako su to oni prevazilazili, Jasmina kaže da je sve do razumevanja lokalne zajednice. Zaječar i Bor, kao i oni, imaju velike probleme, dok Vranje, Užice i Leskovac dobro funkcinišu.  

Udruženje osoba obolelih od multiple skleroze iz Kragujevca se obraćalo i svojoj krovnoj organizaciji (Nacionalna organizaciji osoba sa invaliditetom Srbije), a generalni direktor te organizacije je Kragujevčanka Ivanka Jovanović. I ona je razgovarala na tu temu sa resornim ministarstvom i njoj je saopšteno da to nije njihova ingerencija. Prosto, takav je Zakon o zakupnini. 

  • Kao da kompromisna rešenja ne postoje. Kako se desilo da su kasnije pomogli nekim udruženjima za razliku u zakupnini, pita se naša sagovornica.

Njihovo članstvo je zato nezadovoljno. Vole da se druže, jer je to i neki vid terapije i sada su za to uskraćeni. Sve se svelo na kućne posete sa limitiranim brojem ljudi. Zato treba malo više razumevanja u budućnosti jer sve dogovorom može da se reši. 

Izvor i fotografija: Kragujevačke nedeljne novine, piše Elizabeta Jovanović
Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.