Prvog dana u šetnji Kragujevac-Niš, sa studentima i srednjoškolcima je šetala i sugrađanka Dragana, učiteljica, majka dvoje dece, iskusna planinarka i skijašica. Ovako je put od Kragujevca do Rekovca izgledao njenim očima:
- Odluku se da pridružim studentima na njihovom putu ka Nišu donela sam ujutru, u utorak 25.2. 2025. u pola devet, iako sam o tome razmišljala prethodene večeri. Za ženu koja za tri meseca puni 62 godine možda je to preveliki zalogaj, ići do Niša . Tako sam rešila da se pridružim studentima na putu za pravdu, bar tog prvog dana, dok me noge budu nosile, jer sam kao dugogodišnja skijašica i planinarka naučila da slušam svoje telo. Ideeeem, to dugujem sebi, mojoj deci. Život mora da se boji i da stalno pomeraš sebi granice, da završiš nešto što je trebalo odavno da završiš .
I eto, već u devet i petnaest stigoh ispred opštine u punoj ,,ratnoj opremi“. U rancu voda, banane, čokolada -naravno crna, duple čarape obavezno od ,,čiste “ vune, rezervne dukserice, kapa, kabanica.
Trg Slobode je bio prepun ponosnih roditelja, ozarenih lica njihove dece –studenata i maturanata, a ja tražim neko poznato lice ,,moje garde“, s kojim bih mogla tokom puta da ćaskam. Nikoga nisam uspela da vidim, ali nije ni važno razmišljam, idem, pričaću sa studentima, mogu i da pevam kada oni budu pevali, mogu i da ćutim ako treba, jer znam da su oni svi čistog srca divna i pametna deca i da će mi biti ovo biti jedno nezaboravno iskustvo. Okrećući se u trenu, među svim tim lepim mladim ljudima, ugledah najlepša lica, lica mojih bivših đaka spremnih za put. Grle me, ljube, (,,Učiteljice, i Vi idete sa nama!“ ,a ja kažem, Makar do Rekovca.) Njihovi roditelji me oduševljno pozdravljaju . Eto ga, mislim, možda sam i odradila dobar posao pre desetak godina. A onda u ogromnoj masi , moj kolektiv ,,mali krug, velikih ljudi “ , kolektiv OŠ,,Radoje Domanović.“ Došli su da isprate studente, podrška na delu, jer većinski deo mog kolektiva je već šest nedelja u potpunoj obustavi rada. Euforija kada su me videli onako opremljenu za put, a meni kao da ptica lepeće krilima u grlu. Ostadoh bez reči. Ajd da se slikamo. E, sada je sve kako treba. Krećemoooo !
Trudim se da se ne rasplačem, dok nas sugrađani snimaju mobilnim telefonima, pozdavljaju, mašu, pištaljke i vuvuzele odrađuju svoj posao, viore se zastave, transparenti, sve kao u snu .
Ne postoje reči kojima sve ovo možeš da opišeš, sve ovo treba da doživiš. Tokom puta sagledavaš svu lepotu duše ove dece, upornost, dobrotu, odlučnost, nesebičnost i onda ti dođe da pukneš od ogromne navale pomešanih osećanja. U Sabanti posle nekih 10km pešačenja smo stali da odamo počast poginulima u padu nadstrešnice. Neki studenti su već dobili žuljeve, sipaju talk, stavljaju hanzaplaste, neki samo sede. Ja stojim 15 minuta, odajem počast. Nemi sam posmatrač . U jednom trenutku prekrio me je veo tuge. Pa oni u sada u najlepšim godinama. Treba da se zabavljaju, žive bezbrižno, putuju, završavaju škole i fakultete, a šta oni rade… Ispravljaju tuđe greške. Nose naše breme koje smo im ostavili. Duboko u sebi osetila sam i stid jedva zadržavajući suze. Roditelju je u prirodi da zaštiti svoje dete. A šta je ovo? Da li još uvek treba da postoji dilema o tome šta je pravo da sada činiš ili ne činiš?
Prošlo je petnaest minuta, sledi obuvanje, prezuvanje, krećemo dalje. Uz dobro raspoloženje idemo ka Raklji. Kako se put odmotava ja sve više srećem u koloni bivše đake ,,Radoja.“ Do Rekovca sam prebrojala njih 30-oro. Neke znam, neke ne, ali oni mene znaju i pozdravljaju se. Bodre me sa: „Bravo! Svaka čast! Jel možete…“ Zahvaljuju što sam sa njima. Kažu da su ponosni što su bili đaci ,,Radoja“, a ja na njih još više.
Svi su divno raspoloženi, neki pevaju, neki pričaju o njima važnim stvarima. Ako se jede čokolada uzme se po kockica, a onda se prosleđuju dalje i tako je uglavnom u svemu što rade- dele, pomažu, poštuju jedni druge, slušaju redare. Pažljivi su, sve koje ih tokom puta pozdravljaju nagrađuju aplauzom, mahanjem, zagraljajem. Na one koji ih psuju, a znamo da ima i takvih, ne obraćaju pažnju, ne odgovaraju na prostakluke. Svuda gde prođu šire dobrotu i nekako ne osećaš taj put. Podrška redara koji ,,podižu“ atmosferu raznim duhovitim komentarima, brinu o koloni, sigurnosti i o toliko detalja me je fascinirala. Iako sam dosta starija od njih ćaskaju sa mnom. Prihvataju moje sugestije kako da koriste štapove za pešačenje, koju kremu da mažu za upalu mišića, kakve patike bi trebalo obuju za ovkve pešačke ture. Zahvaljuju mi se za magnezijum i pitaju kada je najbolje da ga popiju i kako sam ja u tako dobroj formi. Rekli su mi takođe da iako su fakulteti u blokadi , na nekim fakltetima njihovi profesori nisu nisu zvanično obustavili rad i stali uz svoje studente, da ih to nekako rastužuje, ali da je njima važno da će biti istrajni u ovome što rade i što se oni međusobno drže. Svi pozitivno misle i hrabre jedni druge. Atmosfera je tokom čitavog puta do Rekovca bila vesela, pevalo se, treštala je muzika, a onda redar kaže: ,,Ugasi muziku sa leve strane ispred nas je groblje“. Sve se u trenutku utišalo .Šta dalje pričati . Svi oni (a ima ih je preko trista), funkcionišu kao jedan savršen sistem.
Spustilo se veče i mi stigosmo u Rekovac. E, tu sam plakala. Vatromet, muzika, vriska, aplauz, suze, neizbežan bubanj. Hvala svim divnim ljudima iz Rekovca koji su raširenih ruku nesebično prigrlili naše studente i ugostili ih. Bolje nije moglo. Posle večere koja je bila fenomenalna studenti su otiši na zasluženi odmor, a ja se kolima kasnije vratila u Kragujevac .U 62. godini 27 kilometara -lepo , možda i nevažno .Ono što je važnije ovo je sećanje za nezaborav.
Jutro posle probudila sam se u 6 sati, jer je tada trebalo da studenti krenu iz Rekovca. Ništa me nije bolelo, nema umora. Možda sam mogla dalje i ja sa njima. Sela sam na krevet i shvatila da se osmehujem. Puno srce zahvaljujući ovoj divnoj deci… Nema više opravdanja.
