Tito je umro 1980, a samo dve godine kasnije njegova država je neformalno bankrotirala, jer nije mogla da vraća dugove (24 milijarde dolara) po kreditima koje je on nemilice uzimao kako bi pokrivao nisku efikasnost privrede i finansirao socijalni mir u truloj državi.
Privreda je uprkos velikom investiranju u dvadesetogodišnjem periodu (1960-1980) uspela da ostvari samo 70 odsto efikasnosti ekonomija Turske, Grčke, Španije i Portugalije. Izvoz je 1978. godine bio 259 dolara po glavi stanovnika (Grčka – 362, Španija – 358, Italija – 987, Austrija – 1.628 dolara).
Vladimir Gligorov u studiji “Jugoslavija i razvoj: Korist i troškovi ključna tema sporenja” navodi da u periodu od 1979. do 1989. nije bilo rasta dohotka po glavi stanovnika. Neefikasnost poslovanja bila je kolosalna.
Međunarodne institucije navodile su da je svakog radnog dana 700.000 radnika bilo na bolovanju, 600.000 proslavljalo je neki praznik, 400.000 je odlazilo na razne konferencije i samoupravne sastanke, a oni koji su dolazili na posao radili su, u proseku, tri sata i šest minuta dnevno.
Sa stopom rasta BDP-a od 0,6 odsto (1981-1985) Jugoslavija se našla u društvu privredno najmanje uspešnih zemalja u svetu. Rasplamsavala se inflacija. Navikli na relativno komotan život, radni ljudi suočili su se s padom zarada (za jednu trećinu), ograničenjem iznošenja deviza i nestašicama osnovnih životnih potrepština i benzina.
Sistem socijalističke privrede ponovo je zaribao, umnožile su se ekonomske neracionalnosti i naopaki ekonomski odnosi, pa je režim bio primoran da ga popravlja.
Formirana je “Krajgerova komisija” sa zadatkom da formuliše Dugoročni program ekonomske stabilizacije (DPES). U DPES-u je ponovo sve bilo jasno napisano (kao i 1964) – uspostavljanje tržišta, liberalizacija, ponovna afirmacija rada kao osnova egzistencije i društveno-ekonomskog položaja čoveka, rigorozna štednja i trošenje samo onoga što je zarađeno. Program je izazvao seriju velikih štrajkova nezadovoljnih radnika.
Ne piše da je te 1964 uvedena zabrana uvoza sirovina.
Država Srbija je navikla da funkcioniše putem zaduživanja, to je već uveliko postalo deo mentaliteta naroda, što je jedna od osobina kojom se ovaj narod svrstao na dno čovečanstva. Zato i ne čudi da naprednjaci sada vode sličnu ekonomsku politiku kao i Tito tada, što naravno dovodi i do sličnih rezultata. Zato će po promeni vlasti jedna od najesencijalnijih stvari biti hapšenje svih funkcionera koji su za poslednjih deset godina učestvovali u kreiranju takve politike, sa obaveznom konfiskacijom imovine od koje će se pokriti dugovi koje su takvim pristupom napravili, pogotovo što se zna da država uzima znatno veće kredite od toga koliko je potrebno da bi se pokrile budžetske rupe, a razlog je naravno da bi veći deo tog novca mogao da se pokrade. Ako dođemo u situaciju kao posle petog oktobra, da svi recimo znamo kako je Živadin Jovanović protivpravno prisvojio najmanje milion evra, a niko ga ne hapsi, onda u skoroj budućnosti ne možemo očekivati ništa drugo osim izumiranja.