Za finansiranje ili sufinansiranje projekata, programa i manifestacija u kulturi u 2021. godinu grad Kragujevac je izdvojio 16,5 miliona dinara. Ugovore za projekte koje je Komisija podržala, sa predstavnicima 57 udruženja potpisao je Miljan Bjeletić, član Gradskog veća za kulturu.
Od ukupno 87 projekata Komisija je podržala 57 u ukupnom iznosu od 16,5 miliona dinara što će u praksi značiti da ćemo, uz program ustanova kulture koji organizuju svoje programe, imati dinamičan kulturni život, rekao je Miljan Bjeletić, član Gradskog veća.
- Smatram da smo stvorili kontinuitet koji je nedostajao. Siguran sam i u to da Grad Kragujevac , pored Novog Sada, izdvaja izdašna sredstva, na godišnjem nivou 40 miliona dinara. Ta sredstva su raspodeljena na programe stalnih manifestacija čiji su organizatori udruženja građana i za konkurs za finansiranje/sufinansiranje projekata, programa i manifestacija u kulturi. Ono što je specifičnost odobrenih projekata ove godine, to je da uključuju i osobe sa invaliditetom, što je važno ako posmatramo sa stanovišta ravnomernog uključivanja građana u kulturni život kao i projekte koji uključuju mlade ako govorimo o stvaranju kulturnih potreba i navika, istakao je Bjeletić.
Podržani su različiti projekti iz brojnih oblasti umetničkog stvaralaštva. Među projektima koji su dobili podršku grada na ovogodišnjem konkursu je Univerzitet u Kragujevcu za autorsko delo Jelene Atanasijević – Hologramska prezentacija skulpture “Majka“ Nikole Koke Jankovića, UG Opera nova Kragujevac za projekat “Očuvanje kulture, misija 2021 – opera Kralj Artur“. Udruženje Vajb za Vajb festival 2021. Evropska asocijacija studenata arhitekture – Srbija dobila je sredstva za projekat AESA realiti, za nastavak snimanja dokumentarne TV serije “Priče iz muzeja“ sredstva je dobio Pogledi d.o.o Kragujevac, Ustanova SKC za ESTAM – world music festival, Muzička omladina Kragujevca za odražavanje Internacionalnog festivala “Isidora Žebeljan“ i drugi.
Književni život grada Kragujevca sveo se na diletantizam. Sva sredstva za finansiranje književnih dela slila su se u „korake“, po principu – diktature, ne ostavljajući mogućnost da i neko drugi konkuriše. Nekoliko ljudi kojima je književnost, naročito poezija, jednaka – postojanju, potpuno su marginalizovani. Takav sramni pristup su nekada imali prema velikom pesniku Borislavu Horvatu. Bora je umro od gladi.
@Dejan bravo za komentar i dodaj amaterizam i bahatost. Praviti Arsenal fest usred porušenih objekata pod zaštitom, napraviti od jedne dve Djurine kič kuće sa ulazom od betonskih stubova i modernim crepom, srušiti Tržnicu za 50 parking mesta, dozvoliti snimanje filma Umetnost sećanja https://www.youtube.com/watch?v=aI5PYOY4V-E u kojem se na početku i na kraju filma polugoli glumci penju po spomeniku djacima Šumaricama je za hitnu ostavku ! Ali se to neće desiti i jasno da Dašić štiti Bjeletića, ali i da će mu kad tad to biti samo minus a ne plus ! Naravno da bi neko častan do sada dao ostavku pet puta, ali ne i Dašićev većnik za kulturu, koji se pravi da se ništa od toga ne dogadja u njegovom mandatu, i da on nije odgovoran za sve te skandale ! Kragujevac je palanka samo zbog loših kadrova a njih postavlja Gradonačelnik !
Poštovanje, sve je to tačno…
Samo je problem što ni prethodna vlast nije imala „sluha“ da se nešto pokrene, barem na literarnom polju. Nekada su pisci ovde, naročito pesnici, gotovo samizdatski, radili najbolje što su umeli, sa najoskudnijim sredstvima. Lično, bio sam svedok, a i učesnik u pojedinim dešavanjima, od kraja devedesetih… Nisu odnosi bili uvek na najvišem nivou – i to je tačno, no bilo je kvaliteta, i to ne samo gledano iz lokalne perspektive. Naravno, savezna vlast i književni establišment nisu bili zainteresovani ni tada.
Radmila, izgleda da ste zaspali na času, pa ste propustili lekciju iz arhitekture, a osim toga, ne znate da razlikujete termin kultura od termina urbanizam, ili možda pak stvari sagledavate iz prizemne pespektive, iako biste svakako radije gledali sa petog sprata, al vam se ne da.
Највећа несрећа је што ретко ко уопште, има било какав капацитет да схвати проблем, који сам само начео. Тако да узурпатори и рачунају на то да никога поезија и не занима, квалитет нарочито.
Људи не схватају, да је ово, што се ради на тзв.књижевној сцени Крагујевца, исто као када би ти неко отимао плату – сваког месеца, а ти имаш дете коме треба млеко. И то се дешава овде више од 20 година. Да парафразирам Елиота: народ који је изгубио везу са својом песничком традицијом, не треба ни да постоји.
Komentari na vašem portalu često nemaju veze sa vešću, već služe kao izduvni balon za neostvarene i frustrirane persone. Recimo kakve veze imaju projekti u kulturi sa Dejanom koji je mislio da će primati platu za pisanje pesama. Ne ulazeći u književni opus dotičnog, niti sa namerom da omalovažim njegovo stvaralaštvo, priznaćete da u ovom gradu ima više desetina pesnika i pesnikinja koji plate primaju na svojim radnim mestima, a pesme se danas plaćaju samo na Pinku, ako i tamo. A ako su pesme kvalitetne, sigurno će naći svoj put do neke zbirke, ili makar književne večeri sa „mnogobrojnom“ publikom u bašti SKC-a ili Doma omladine.
Немам ја проблема са објављивањем књиге песама. Овде се ради о функционисању једне делатности…
Постоје људи везана језика, који не могу најбоље да објасне зашто им се нека песма допада, а имају дубљи и трајнији сензибилитет од оних који то могу.
Све у свему није битна првобитна тема, већ крајња суштина до које ћу доћи сам, наравно.
Као што сладолед, за врелих летњих дана, које дете лиже са задовољством, нема у својој првобитној сврси лепоту , већ укус који крепи, тако и песма није лепа, већ има своју сврсисходност у времену. Естетска категорија је у овом случају секундарна, што не значи да није битна уопште. Само није примарна.
Једна зрела средина би треабала да разликује уметника од културног тежака. Но „добро“, овде се све релативизује, по систему: није битно, и тако се и отвара простор за манипулацију, да би се на крају сва кривица пребацила на државнике, као да сваки човек тобоже не сноси одговорност, ако ни због чега другог, оно због прећуткивања. А фрустриран јесам, наравно, само нисам неостварен. Да сам неостварен био бих искомплексиран. А то је огромна разлика.
Што се тиче финансирања из државног, а и локалног буџета, наравно да песнику треба да се да новац, зато што је песник. Не због тога што је неко објавио двадесет књига, и тиме „оправдао“ своје постојање, оправдао друштву, жени, деци, мајци… Или нека се ништа не финансира. То би можда било и најбоље. Тада би остали само они који имају органску потребу да се изразе. Тада би се, можда, појавили истински заљубљеници – мецене и, ма како рогобатно звучало, развило би се тржиште. Онда би, постепено, и људи били заинтересованији – по принципу ускраћивања. Овако имамо инертне, заштићене институције, и исте такве културне раднике.
„Крагујевачка школа версификације“. Мој термин, који је вешто употребио Никола Живановић, приликом писања есеја о недавно преминулом песнику Владимиру Јагличићу. Барем трећина текста је посвећен “ Школи“. Оправдано, и што се тиче контекста Јагличићевог певања и самог значаја „Школе“ за српско песништво. Оно о чему смо разговарали, оно што сам загребао овде. Есеј је изашао у новом броју часописа „Кораци“. Има га на нету. Значај „Школе“ ће тек доћи до изражаја.