Život u gradu je nekako siv. Zgrade su prenatrpane, u saobraćaju gužva, zagađen vazduh i sve je patološki monotono. Gradovima treba parče sela, dinamično cenkanje i šaka ljudskosti i prijatnih poznanstava na jednoj lokaciji. Zbog ovoga mislim da su pijace srce grada.
Ako je tako, onda Kragujevac sigurno ima kardiovaskularne probleme. Nije životno ugrožen, na primer na Aerodromu ima lepu i funkcionalnu pijacu, ali u centru već godinama postoji srčana mana.
Poznato je da se Tržnica renovira već neko vreme, ali dok ima ljudi, biće i psihološke potrebe za pijacom u centru grada. Na Zelenoj pijaci na promaji, ljudi prodaju cveće, grožđe, kruške, jabuke, paprike, krompire, luk, cvekle, orase, zimnicu i šta sve ne. Vunene čarape, kablovi, posteljina, polovni računari, pletene korpe, ručno rađeni naket, ono čime se ubijaju mušice, kao i sve drangulije koje mogu da se svrstaju u čuvenu kategoriju ,,Ostalo”, prodaju se na ulicama oko Tržnice. Sede prodavci na stolicama koje su dovukli u šest ujutru i čekaju kupce, koji se uglavnom ne pojavljuju do devet ujutru. Da je hladno – hladno je.
Ja sam se na pijaci našla oko deset ujutru, nije bila velika gužva, ali se čuo poluveseli žamor uposlenih ljudi, a iz unutrašnjosti Tržnice misteriozna bušilica. Kažu prodavci da se uvek nešto čuje, nepoznati ,,oni“ uvek nešto rade, ali niko ne zna šta se dešava unutra, mada se očekuje da bude gotovo do februara.
Zbog svega ovoga, novi prodavci misle da je Tržnica urbana legenda – Nisam ja ni vido Tržnicu, ja ovde radim samo pet godina, reče neki čovek.
Asfaltiraj, kopaj, asfaltiraj…
Prodavci nas otpozdravljaju dok prolazimo kroz Dečansku ulicu koja je nedavno urađena, a sada je ponovo prokopana. Neposredno ispred pijace, celom širinom ulice je prokopano, a prilazak pijaci ne bi bio moguć da nije postavljena veličanstvena drvena paleta, preko koje ljudi uspešno prelaze, doduše nikad dvoje istovremeno. Iako običan prokop, izgleda kao neki mini geografski fenomen, recimo kanjon ili klisura, ali ako se dublje zamislimo, može da predstavlja malu depresiju.
Kad se dođe do pijace, atmosfera je malo lepša. Na jednom štandu žena prodaje voće. Ona je došla spremna, dakle donela je voće, a obula je krpene čizme, termo pantalone, preko njih grejače za noge, dugačak kaput, debele rukavice, kapu i, naravno, oko vrata ogrnula debeo šal. Ja je pitam ima l zime, ona kaže da je danas mnogo toplije nego ovih dana. Ali bila je tu svaki dan. Pijačari se kolektivno slažu da je mnogo hladno i da bi im mnogo značilo da zatvore barem jednu stranu pijace nekim reklamama, ali ništa se ne dešava.
- Kažu nam da se žalimo, da skupimo potpise i da nosimo. Ali šta da potpišemo? Gde da nosimo? Samo ćutimo i čekamo… izjavila je prodavačica.
- Od nesreće u Novom Sadu, ja se sve plašim da će i ovo da padne. Ne znam je l proverio neko je l ovo stabilno, ja mislim da niko nije proverio. A tek tamo…oni iskupali neki podrum, šta će im podrum ispod pijace? uznemirno je objasnila žena koja na ulazu prodaje cveće.
Često je mnogo hladno, na moje oči se posvađali ljudi oko cene teglice od pola kila rena, ubi promaja, ali je uvek živahno i šareno. Dok čekamo obećani februar kada se najavljuje kraj radova na Tržnici, pijaca se nalazi okolo nje. Tu je, puno svega i svačega, srce u centru grada.