Tržnica u Kragujevcu – po projektu pijace u Parizu građena „dugih“ godinu i po, rekonstruiše se četvrtu godinu

’’Najmodernija’’ i ’’najlepša’’ pijaca u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, epiteti su koji su gotovo čitav vek krasili gradsku Tržnicu, koju poslednje četiri godine krase epiteti poput ’’gradsko ruglo’’, ’’bruka’’ i ’’sramota’’. Da li su stvarno potrebne četiri duge, odnosno ’’za sada’’ četiri duge godine za rekonstrukciju nečega u XXI veku, za čiju je celokupnu gradnju početkom XX bilo potrebno svega godinu i po dana?!

Ako je već svima jasno da s početakom XX veka, graditelji, inženjeri, projektanti i ostali radnici nisu imali ni blizu na raspolaganju znanje i oruđe koje danas imaju, mora se razjasniti da ni okolnosti nisu bile iste. Da, rećiće neki, ali rat koji besni na istoku Evrope ugrozio je celokupnu ekonomiju Evrope i sveta, pa i Srbije i Kragujevca, baš kao što se i korona zadesila u vreme kada je na red za rekonstrukciju došla Tržnica. Tačno, ali u vreme kada je Tržnica nastajala ni svet, baš kao ni tadašnja Kraljevina nisu bili još ni blizu punog oporavnka od, do tada najveće nesreće koja je zadesila čitavu planetu – Velikog iliti Prvog svetskog rata. I pored toga, Kraljevina, baš kao i grad, smogli su snage da zajedno pogledaju u budućnost, a za dobrobit ’’malog čoveka’’.

• Gradnju je pokrenuo naravno kralj Aleksandar Karađorđević, koji je želeći da pomogne svojim ratnim drugovima, odlučio da napravi tu Tržnicu. Njegovi ratni drugovi su najvećim delom bili, seljaci (jer Srbija je bila seljačka zemlja), koji su živeli na ovom području i koji su donosili svoje agrarne proizvode na pijace, a koje su bile takve kakve su bile. I onda je vladar odlučio da taj prostor osavremeni i njima da olakša prodaju tih proizvida, jer ipak su to bili ljudi koji su učestvovali u svim tim ratnim dešavanjima, koji su bilo po desetak godina u vojsci, a nikakve posebne beneficije nisu dobili, nisu imali penzije, itd… Nego nakon deset godina provedenih u vojsci, a neki su proveli tamo mladost i najlepši doba života, vratili su se nazad na svoja imanja i nastavili su da rade ono što su radili kao i pre deset godina, objašnjava za portal ’’Glas Šumadije’’, istoričar Nenad Đorđević.

Tržnica je građena tokom 1929. i 1930. godine, u vreme kada je Kragujevac brojao jedva 30 hiljada stanovnika.

• Sadašnja gradska Tržnica urađena je prema projektu pijace u Parizu, naravno samo u manjem obimu. Isto tako u dokumentaciji koju mi imamo u Istorijskom arhivu, a koja je vezana za gradske Tržnice, nalazi se projekat pijace u Kelnu. Moguće je da je pijaca u Kelnu rađena po ugledu na pijacu u Parizu ili da je pariska pijaca rađena po ugledu na Tržnicu u Kelnu, ali ako se pogleda taj projekat iz 1928. godine koji mi imamo u Istrijskom arhivu, tu stoji pečat Kelna. To je projekat koji je maltene preuzet, nomalno uz neke modifikacije, priča za portal ’’Glas Šumadije’’, ispred Istorijskog arhiva Šumadije, istoričar Predrag ilić.

Prema dokumentaciji iz 1930. godine, Tržnica je još tada bila priključena na prve kanalizacione cevovode i to u vreme dok je sam grad i dalje imao problem sa vodom.

• Tržnica je bila ultra moderna za to vreme kada je izgrađena. Ne samo za Kragujevac, već za celu Srbiju. I ona je verovatno podizala tu lestvicu sa normativima i verovatno su za pijace koje su u kasnijim periodima građene, korišćeni ti normativi i standardi ( kragujevačke Tržnice ), u zavisnosti od veličine i ekonomske snage opštine. A koliko ja vidim iz ove dokumentacije, grad Kragujevac je finansirao Tržnicu. Ne vidi se sada da je to vlada, država ili ko već… Kragujevac je to finansirao i on je angažovao te ljude, to se vidi po zapisnicima sa Skupštine, poglavarstva grada Kragujevca. Tu je bio nadzorni odbor, građevinsko odeljenje, na čijem čelu se nalazio Leonid Zagoa koji je potpisivao svu dokumentaciju. Bila je određena i komisija, dva građevinska inženjera i jedan odbornik, Kirilo Vujiči, koji su bili u toj komisiji i koji su kontrolisali te radove, ističe Ilić.

Tržnica je građena od tvrdog materijala, a po zvaničnim projektima iz Beograda, dok je za izvođača radova uzeta takođe beogradska firma Vagner-Turner. Korišćeni su tada savremeni materijali, staklo, metal, krovna konstrukcija, rađeni su i statički proračuni kako se ništa ne bi prepustilo slučaju.

• Ispod same gradske Tržnice nalaze se i podrumi, gde je bilo predviđeno da ljudi koji su donosili svoje agrarne proizvode, tu ih smeste, u te lagume koji su bili ako neka vrsta modernih ( za XX vek ), ostava, frižidera, da ih tako nazovemo i da se jednostavno ne maltretiraju da ih stalno vraćaju. U podrumu, u osnovi, su bile drvene grede koje su bila posebno pripremane. Debele grede koje su, da tako kažemo, polagane u zemlju i nakon toga su bile impregrirane, zaštićene, dakle nisu imale dodira sa vazduhom i to ih je štitilo jedan vek, do ovog nesrećnog otkopavanja i pokušaja ne znam već čega… To je recimo ono što se dešavalo u egipatskim gorbnicama. Da u jednom trenutku kada se otvore egipatske grobnice, vide se i vladar i ljudi koji su bili sahranjeni u nekom položaju u kome su se nalazili i odjedanput, nakon nekoliko minuta se pretvore u prah. Tako je bilo i sa pijacom, kada je ta greda došla u dodir sa vazduhom, kaže istoričar Đorđević.

Prema rečima istoričara Nenada Đorđevića, pijaca, odnsono Tržnica, imala je bitnu ulogu i u privredi grada, jer se stanovništvo samo delom urbanizovalo. Ljudi su počeli da dolaze iz sela u sam grad, ali je najveći deo ipak i dalje ostao na selu.

• Tako da je ta pijaca predstavalja jednu istorijsku, čak i emotivnu vezu između grada i sela. Između dakle ljudi koji su iz sela prešli da žive u grad i onih koji su iz sela dolazili u grad radi prodaje – oni su doživljavali neku vrstu, da tako kažemo, civilizacijskih promena… Jer znate, kada vi dođete iz sela gde nemate struju, vodu, u grad, u jedan zatvoren prostor gde su se sem te zgrade koja je sama fenomenalna, nalazile i tezge koje su bile od mermera, zamislite kakav je to bio civilizacijski skok?! To vam dovoljno govori da su tadašnje vlasti u tadašnjoj državi, koja je ipak bila siromašna, brinula o tom ’’malom’’ čoveku. A seljaci su bili ’’mali ljudi’’. I mi zaboravljamo da tu, sem vrednosti te zgrade postoji i ta, da tako kažem, empatija, neki element empatije i zabrinutosti tih vladajućih elita, šta je sa običnim ’’malim’’ čovekom, poručuje Đorđević.

Prema nekim podacima tadašnja Tržnica mogla je da primi između 500 i 700 prodavaca, koji s druge strane nisu dolazili da prodaju samo svoje agrarne proizvode, već i proizvode svojih rođaka, kumova, prijatelja. Jedan prodavac faktički je ekonomski zastupao više porodica iz svog okruženja. Istoričari ističu i da je sama pijaca imala višestruki značaj, jer nije ni slučajno izabrana lokacija za njenu gradnju. Na samo stotinak metara odatle nalazio se Vojno-tehnički zavod (VTZ) , u kome je u trenutku najvećeg uspona radilo najmanje 6.000 ljudi.

I ovde dolazimo do celine. Do jednog osmišljenog kompleksa zarad lakšeg života običnog čoveka. Jer nekada se promišljalo o svakom koraku, o smislu, o svrsi. Baš kao i o vremenu za koji je bilo potrebno nešto sagraditi. A jedna pijaca, po svim standardima za XX vek u Srbiji, sagrađena je od temelja, kako istoričari ističu za ’’dugih godinu i po dana’’. Kako će period njene rekonstrukcije, koji podsećanja radi nije ni blizu gotov, biti nazivan u istorijskim udžbenicima za nekih stotinak godina, čitaće naši potomci koji nakon nove rekonstrukcije, nadamo se, Tržnicu neće morati da gledaju samo na starim slikama.