Treća i poslednja promocija prvog romana Marija Bajduka „Čudni ljudi“ večeras je održana u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji, u kojoj se i sam autor svojevremeno obrazovao, a već dugi niz godina svoje znanje prenosi i na mlađe generacije, kao profesor srpskog jezika i književnosti.
- Mario je pošao da kupi grobno mesto, a nakon toga je završio u prodavnici cipela i nakon toga kupujući divno odelo, jer je to čovek koji voli baš lepo da se oblači. Posle toga je odlučio da napiše knjigu, priča njegova dugogodišnja prijateljica i koleginica
- Mario kaže da je smrt glupa, zato što je neuka, nije načitana, prosta je i profesor se protiv smrti bori čitajući, učeći, saznavajući i pokušavajući da konstatno umovanjem pobedi tu glupost – smrt.
Ko su ti „Čudni ljudi“?
Mi. Svi mi.
Iz autorove perspektive čudni ljudi su svi obični i normalni ljudi, pored kojih prolazimo svakoga dana, previše zauzeti sopstvenim problemima i sopstvenim brigama, lepotama i ružnoćama.
Čudni ljudi su svi ljudi.
U romanu, autor nam priča jednu priču o neizmernoj ljubavi prema životu, kroz motive rodoljublja, prijateljstva, motiv ljubavi, saosećajnosti, kroz motiv skromnosti i kroz motiv dostojanstva.
- Ova knjiga je nastala kao produk onoga što je trajalo tri godine u meni. Jednostavno, u nekoj samoći , u tim trenucima sam razmišljao o tome zašto baš ja? A to se svaki bolestan čovek pita. Meni je papir poslužio kao neka vrsta katarze. Ovom knjigom je zbačen kamen koja su ova nejaka pleća nosila , kaže autor Mario Bajduk i dodaje:
- Knjiga je sastavljena od niza kratkih priča, tako da možete da je čitate po naslovima, možete da je čitate od početka, ali i kraja. Ova knjiga slavi život. Ne dozvoljavam da mi pesimizam i beznađe budu deo života.
Mario Bajduk nosilac je brojnih priznanja za svoj profesionalni rad. Trenutno je na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rođen je 1971.godine u Smederevu.
- Shvatio sam ono što je očigledno detetu, da je život jednostavno zbrka malih života, ali najviše od svega naučio sam da život znači sedenje na klupi, pored potoka s rukom na njenom kolenu, i ponekad za dobrih dana, kada me bolest ne guši potajno ljubakanje i dodirivanje njenih mirisnih grudi. Fiktivni likovi često mogu biti izbor najvažnije životne inspiracije. Baš kao ljudi koje poznajemo u stvarnom životu. Od izmišljenih likova takodje možemo mnoogo naučiti, oni mogu uticati na naše živote svojim rečima i delima a isto je i sa mestima, događajima, i činjenicama koje su opisane u knjigama koje čitamo (odlomak iz knjige).