Deca u Republici Srbiji ne uživaju ista prava kao njihovi vršnjaci u razvijenim evropskim državama. Ovo nije pitanje ekonomskog standarda, već društvenog okruženja koje je daleko od idealnog za odrastanje i razvoj dece. Naša deca iz Bora ne dišu zdrav vazduh jer svakodnevno udišu nedozvoljene količine arsena. Deca u Zrenjaninu i Novom Sadu nemaju pristup ispravnoj pijaćoj vodi, što roditelje primorava da kupuju flaširanu vodu, dodatno opterećujući porodični budžet.
Sve češće smo svedoci vršnjačkog nasilja, a naša deca odrastaju u nesigurnom i nebezbednom okruženju. Država koja dozvoljava da se u školama obrušavaju plafoni, da nema funkcionalnih toaleta, i da pacovi slobodno hodaju hodnicima – ne ispunjava svoju osnovnu dužnost. Situacija je posebno alarmantna u južnoj pokrajini, gde vlast deci nudi jedino besplatne udžbenike i đački dinar za užinu, kao jeftinu kompenzaciju za političke promašaje.
Deca iz ugroženih i osetljivih grupa (iz siromašnih porodica, bez roditeljskog staranja, sa smetnjama u razvoju, romska deca) zaslužuju mnogo više pažnje i podrške. Da bi odrastali u zdravom okruženju, država mora ulagati u vrtiće, škole, igrališta i fiskulturne sale. Svaki đak treba da ima besplatne udžbenike, a nepravedna raspodela resursa, koja omogućava deci u nekim opštinama vaučere za sportsku opremu i knjige, dok u drugima ne dobijaju ništa, samo produbljuje osećaj nepravde.
Deca su najveći resurs svake zemlje, i nema razloga da tako ne bude i u Srbiji. Njihova prava ne smeju biti tema samo u vreme predizbornih kampanja i tokom Dečje nedelje. Svi politički akteri imaju obavezu da izgrade društvo koje poštuje i omogućava razvoj svakog deteta. To dugujemo našoj deci – budućim sudijama našeg društva.