Malo je bračnih parova koji će se odreći blagodeti urbanog života zarad povratka na selo, pogotovo ako odlaze u sredinu u kojoj su ostala samo staračka domaćinstva. Vlakča je jedno od takvih sela. Ima 220 kuća i oko 500 stanovnika po poslednjem popisu i samo 12 učenika od prvog do četvrtog razreda, koji nastavljaju školovanje u Stragarima.
Vlakča se nalazi na 30 kilometara od Kragujevca, na obroncima planine Rudnik i na nadmorskoj visini od oko 400 metara, što je idealno za pčelarstvo.
Bračni par Tanja (36) i Slobodan (43) napravili su iskorak pre par godina i sa trojicom sinova – Aleksom (14), Lukom (11) i Đorđem (9) preselili se u Vlakču. Registrovali su gazdinstvo „Pčelinjak Đorđević” i danas imaju 70 košnica, koje drže odmah uz kuću. U planu im je da sa stacionarnog pčelarstva pređu na seleće pčelarenje, a za to im je potrebno znatno više društava pčela i više ulaganja.
Potrebno je da imaju 120 košnica u naredne četiri godine, jer jedna osoba, kako kažu, može da održava oko 50 košnica. Oni su mladi u ovom biznisu, stasavaju polako u ovom poslu, kao i njihovi sinovi kojima su uspeli da prenesu ljubav prema pčelama, angažujući ih oko lakših poslova. Njihova pomoć je dobrodošla, budući da je Slobodan pola dana odsutan od kuće zbog posla u TPV „Šumadija”.
Poklon komšije
U ovu avanturu Đorđevići su ušli sa tri košnice koje su dobili od komšije Radomira Maksimovića još 1997. godine, starog pčelara iz kraja, koji sada ima devedeset godina i još uvek aktivno pčelari. Ove godine njegova kuća slavila je stogodišnjicu pčelarstva. Za Radomirovo ime vezuje se interesantna priča da su on i njegova supruga, pošto su se penzionisali i preselili u Vlakču, svakoj kući poklonili po košnicu, verujući da kad imaju pčele neće tretirati voće i bašte kad ne treba.
Tako je i Slobodan dobio prve košnice, s tim što tada još nije bio oženjen. Desetak godina Đorđevići su se bavili pčelarstvom krajnje amaterski, a u Vlakču su se vratili posle osam godina provedenih u gradu. Te 2015. krenuli su u ozbiljnu priču, praveći plan da do 2020. imaju bar 50 košnica.
Kako pčelarstvo nije samo med, koristeći iskustva svojih kolega, Đorđevići su pravili i pčelinje proizvode, jer su smatrali da na tržište mora da se izađe sa kompletnom ponudom.
Osnovni Đorđevićev proizvod je ipak med. Prinos im je oko jedne i po tone, kada je dobra godina. Nažalost, poslednje dve nisu bile tako unosne, zbog loših vremenskih prilika. Počeli su da prave i propolis, pa pergu, polenov prah, a od ove godine proizvođači su imuno meda- mešavine propolisa, polena i meda.
- Ove godine na tržište smo plasirali propolis i po prvi put smo sakupljali polenov prah i pergu. Perga je fermentisani polen, koji pčela unese u košnicu, preradi ga i spakuje u saće. To je ono što pčele jedino jedu i to se drugim rečima zove pčelinji hleb, objašnjava Slobodan.
On kaže da jako malo ljudi, osim pčelara, zna za nutritivne vrednosti perge. Dobra je za imuni sistem, za krvne sudove, kao i za lečenje raznih bolesti. Ona se posle vađenja iz košnice pakuje u teglice od 10 grama i konzumira se dva grama dnevno, stavljanjem ispod jezika.
Đorđevići imaju velike planove za budućnost. Žele da pored pčelinjaka naprave komoru za api terapiju i razviju api turizam. Inače, api komora je postupak lečenja inhalacijom, direktnim udisanjem vazduha iz košnice. Slobodan je ovo video dok je boravio u Sloveniji, gde je veoma razvijena ova vrsta turizma.
Ovaj bračni par odnedavno pravi i med pomešan sa semenkama koprive, koji je dobar za obolele od anemije i za podizanje imuniteta. Medu dodaju polen i propolis, sirov ili suv, samleven prah. Još uvek ne proizvode matice, pa nemaju matični mleč, mada im je i to u planu. Ali zato imaju široku lepezu drugih proizvoda od meda i trude se da svake godine izađu na tržište sa nekim novim proizvodom, poput kandiranog voća, koštunjavog i suvog voća u medu. NJihovi proizvodi prolaze i hemijsku analizu, koja potvrđuje kvalitet njihovih proizvoda. Na takmičenju u Tuzli dobili su zlatnu medalju za kvalitet. NJihov favorit je bagremov med, koji se najviše traži na tržištu i dostiže dobru cenu.
- Nažalost, ove godine malo je bilo bagremovog meda zbog velikih kiša za vreme vegetacije, baš kao i prošle godine. Samo sporadično su uspeli da ga sakupe srećnici na pojedinim lokacijama. Zato treba imati seleći pčelinjak, na točkovima, gde juriš za ispašom. Jer jedno pčelinje društvo godišnje pojede od 120 do 140 kilograma meda, a pčelar samo višak za sebe može da uzme. Pronašli smo alternativu u vidu šećernog sirupa, ali za pergu, bez koje pčele ne mogu da žive, nema alternativnih rešenja, objašnjava Tanja.
Za sada, oni svoje proizvode reklamiraju i distribuiraju preko društvenih mreža. Šalju ga svuda po Srbiji putem dostavne službe, a imaju i svoju fejsbuk stranicu. Najbolja reklama im je, ipak, preporuka zadovoljnih kupaca.
Učestvovali su i na četrdesetsedmom Sajmu pčelarstva održanom na Tašmajdanu, što je jedan od najvećih sajmova u Srbiji.
- Dobili smo zlatnu medalju za bagremov med u Velikom selu kod Požarevca i zlatnu medalju za bagremov i livadski med na sajmu u Tuzli ove godine, kaže Tanja.
Predstoji sajam u Brčkom, u Republici Srpskoj, gde će se takođe predstaviti svojim prizvodima. Plan je bio da idu i u Tetovo, ali to nisu mogli da realizuju zbog korone.
Sami prave košnice
Pošto je Slobodanov otac Milorad stolar i ima stolarsku radionicu, njih dvojica sami prave košnice i svu drugu prateću opremu od drveta. Uglavnom, to zadovoljava njihove potrebe, a ponešto naprave i svojim prijateljima, ukoliko uspeju da „ukradu” malo vremena.
Kažu da vole da imaju sve svoje, jer nije dobro pozajmljivati opremu drugima niti je uzimati od drugih, pošto se tako prenose pčelinje bolesti. Sve što su do sada postigli je uglavnom od svojih para. Imali su jedino podsticaj od Agencije za privredni razvoj, konkretno dobili su centrifugu i sto za otklapanje saća, sa svojim učešćem od 30 posto.To je bila pomoć ženama na selu 2018. godine, koja je pripala Tanji, na koju je i registrovano gazdinstvo.
- Ja sam bila učenik i šegrt kada smo počinjali, a sada mogu slobodno da kažem da je učenik prevazišao majstora, kaže kroz smeh Tanja, veoma energična mlada žena koja nema problem da uđe u pčelinjak i da sve radi oko pčela, iako su je one mnogo puta izubadale, ali ona im je sve „oprostila”.
Sa zaštitnom pčelarskom opremom i deca ulaze u pčelinjak, mada se desi da ih pčela ubode i kroz odelo. Najstariji Aleksa je počeo da pomaže roditeljima kao jedanaestogodišnjak. Za klince, napominju naši sagovornici, je dimilica bila zanimljiva. Kad se vrca med, gde nema dodira sa pčelama, ponajviše pomažu.
- Tu svoju ljubav prema pčelama, prenosimo na decu i mislimo da će oni nastaviti tradiciju, kaže glava porodice.
Uostalom, napominje, zbog pčela su se i preselili u Vlakču, jer je bilo nemoguće stalno trčkaranje tamo-amo. Bile su loše i saobraćajne veze u to vreme i to im je trajno opredeljenje, mada su deci rekli da imaju mogućnost izbora.
- Za mene je pčelarstvo odmor za dušu i telo. Želimo da vodimo zdrav život, bez stresa, koji inače donosi posao koji ja radim. Ovo mi je kompenzacija. I ni jednog se trenutka nismo pokajali što smo se vratili na selo, kaže Slobodan.
Na to se nadovezuje Tanja rečima da im je pčelarstvo donelo nova poznanstva i prijateljstva, nova iskustva i kontakte, novu mrežu, gde postoji mogućnost za nove poslovne poduhvate. Jer u pčelarskom svetu niko ne zna baš sve. Gde god ima predavanja na tu temu stalni su posetioci, a to je obično u jesen po završetku sezone. Preko zime kada pčele odmaraju, oni spremaju opremu za narednu, uče i distribuiraju ono što su preradili. Sve količine meda za četiri meseca su prodali, ostavili su samo deo za lične potrebe. Sve je završilo u nacionalnom pogonu u Rači, jer oni su otkupljivači velikih količina od 300 kilograma, pa naviše.
- Zahvaljujući tome bagremov med je dostigao veću cenu, jer neki manji otkupljivači ne mogu da budu konkurencija ovom pogonu, kaže Tanja.
Od ovog posla može da se živi skromno, a jednog dana kada budu imali 250 košnica, što im je i cilj, porodica će moći lepo da živi od pčelarstva. Mada zavisi i šta ko smatra dovoljnim u životu zaključuju Đorđevići.
- Treba, pre svega, da voliš ono čime se baviš, pa da računaš na zaradu. Jer oni koji non-stop drže digitron u rukama i preračunavaju se, bolje da odustanu odmah. Ova godina je bila loša, ali doći će bolja, koja će sve to da pokrije, kaže na kraju Slobodan.