J O V A N
MILOŠĆU BOŽIJOM PRAVOSLAVNI EPISKOP ŠUMADIJSKI
SVEMU SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I VERNOM SVETOSAVSKOM NARODU
OVE BOGOM ČUVANE EPARHIJE ŠUMADIJSKE,
BLAGODAT VAM I MIR OD BOGA OCA, BOGA SINA I BOGA DUHA SVETOGA
I DA MOLITVE SVETOG SAVE BUDU SA SVIMA VAMA
Sveti Sava je nastavnik, prvoprestolnik
i učitelj puta koji vodi u život…
Zaista, retko koji narod može da se pohvali ličnošću u kojoj se objedinjuju nedostižni vrhovi kojima se teži i neprolazne vrednosti za svakoga čoveka. Bogu hvala, mi pripadamo narodu koji ima privilegiju i čast da kroz jednu ličnost izobrazi sebe, svoju istoriju i duhovnost. Sva dubina, veličina i sjaj našeg naroda može se izraziti kroz ličnost svetog čoveka, nacionalnog simbola, duhovnog zaštitnika svih Srba – Svetog Savu o kome zato i pevamo da je nastavnik, prvoprestolnik i učitelj puta koji vodi u život.
U njemu su sabrani karakteri – princa i monaha, pravnika i prosvetitelja, književnika i radnika, pastira i predvodnika, neimara i vidara, čudotvorca, utešitelja i državnika, a iznad svega Svetitelja. Sve to je oličeno u najmlađem sinu velikog župana Stefana Nemanje, vladara svih srpskih i pomorskih zemalja. Okružen najprobranijim učiteljima i odnegovan posvećenom roditeljskom pažnjom i ljubavlju, Rastko je pripreman za vladarsku ulogu i od njega se očekivalo da postane dobar upravnik Huma, svetovni vladalac i kandidat za tron Nemanjića. To, međutim, nije prijalo njegovoj duši. Rastko je imao veće zamisli i drugačije životne težnje. Prekretnicu u njegovom životu predstavljao je dolazak monaha sa Svete Gore na dvor njegovog oca. Osetivši da dolaze iz sveta u kome vladaju Božije zapovesti, bratska ljubav i mir, odlučio je da pođe njihovim putem. Pobegao je iz roditeljskog vladarskog doma, prezreo je carske dvore, carsku krunu i porfiru i otišao u Svetu Goru, i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, zvanom Rusik, gde je i dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, carsku lavru, prvi i najslavniji srpski manastir na Svetoj Gori.
Opredeljujući se za monaštvo, Sveti Sava je već u ranoj mladosti pokazao duhovnu snagu i odgovornu slobodu. Želeo je da u životu više daje drugima, nego što bi uzimao za sebe. Tako je pokazao da je njegova pobožnost bila stvarna, a ne deklerativna. Dobro je razumeo Hristovu poruku da je čovek uspešan u životu onoliko koliko je spreman na nošenje krsta i hodanje uskim putem, a ne onoliko koliko može da primi i potroši nezasluženih privilegija. Upravo to je pokazao onog trenutka kada je napustio dvorsku raskoš da bi se podvizavao u monaškoj tišini.
Pogrešno je misliti da je manastirski život nešto suprotstavljeno ovome svetu, ili, ne daj Bože, da sadrži mržnju prema svemu ovosvetskom. Pre se može reći da je to najviši stepen ljubavi prema svetu. Davanje sebe, služenje smisleno noseći krst i hod uskim putem vere, glavne su odrednice monaškog života i Savinog opredeljenja. NJegov primer je dokaz da su manastiri posebna mesta podviga i susreta, najbolje osmatračnice sa kojih se svet vidi kroz molitvu, poslušnost i smirenje, najpotpunije u svoj slavi budućega veka.
Sveti Sava je u manastirski život uneo bogonadahnutu slobodu, tako da je vrlo često susretao i važne ličnosti koje su živele izvan manastira. Taj susret je bio za dobro obitelji, za prinošenje manastira i monaštva za opšte dobro sveta, ne radi svoje slave i isticanja sebe, već radi davanja sebe svetu kroz molitvu, podvig, bdenje i smirenje. Zato nije nikakvo čudo što su skoro svi vladari iz loze Nemanjića svoj život okončavali kao monasi.
Brinući o dobru svoga naroda kao istinski hristonosac koji u prvi plan stavlja žrtvu, Sveti Sava je napustio monašku tišinu koju je beskrajno voleo da bi od carigradskog patrijarha Manojla I Haritopula i cara Teodora I Laskarisa izdejstvovao samostalnost za Srpsku Pravoslavnu Crkvu i da bi kao arhiepiskop sve srpske i pomorske zemlje ocrkovio svoj narod. Ima istoričara koji govore da je Sveti Sava podvigom zadobijanja autokefalije stvorio narodnu Crkvu. I naš narod svoju Crkvu tako i doživljava i shvata, i to nije ništa loše. Ali je Sveti Sava, usuđujemo se reći, stvarajući narodnu Crkvu, prvenstveno želeo da stvori crkveni narod znajući da je Crkva Jedna i da smo svi mi udovi Jednog Tela – Crkve, čija je Glava Hristos (1 Kor 12, 27; Rim 12, 5).
Najvažnija karakteristika dela Svetoga Save jeste ohristovljenje srpskog naroda, a ne stvaranje ideologije ili religije. Kad god govorimo o Svetosavlju, čuvajmo se da ne odvajamo Svetog Savu od Hrista. Jer ako Svetog Savu odvojimo od Hrista ili Hrista zamenimo Svetim Savom, onda tu više nema Svetog Save kao Svetitelja i Hristovog čoveka. Samo ako kroz Hrista pristupamo Svetom Savi, moći ćemo da razumemo njegov monaški zavet, rad na sticanju autokefalije Crkve u Srbiji i prosvetiteljsku misiju na polju opismenjavanja i vaspitno-obrazovanog rada.
Nesebičnost i odlučnost Svetog Save bitne su odrednice njegovog Svetiteljskog lika i to se neprestano stvaralački osmišljavalo i usavršavalo. Najbolji način njegovog proslavljanja zato i jeste promišljanje o tome šta najbolje možemo učiniti za druge, a ne šta od njih možemo dobiti. To, naravno, nije lak podvig, ali se jedino kroz prevazilaženje egoističkih potreba može proslaviti Svetitelj kakav je bio Sveti Sava.
U svetlu Savinog podviga i životnog puta koji nam je pokazao, vidimo koliko su pogrešna nastojanja pojedinaca, koji umesto puta ljubavi i žrtve, biraju da postanu poznati i popularni. To im je jedina mera uspešnosti u sivilu jeftinog preživljavanja. Oni besomučno sakupljaju “bodove” i obožavatelje umišljajući da se stvarnost meri brojem pristalica, a ne delima ljubavi. To je, u nekim slučajevima, i čovekov odnos sa Bogom dovelo u stanje trgovine i pogađanja, sličnog onom na pijaci različitih artikala. Bog je tako sveden na naše potrebe i ukuse, ne doživljvamo Ga kao nesaznajnog ali poznatog. Mi njega merimo sobom, a ne sebe Bogom i to nas čini podanicima ljudi. Zaboravljajući Savin put, neki ljudi ponekad idu i korak dalje zloupotrebljavajući svoju funkciju ili znanje u nameri da nas zavedu i sebe prikazuju kao nekakvo božanstvo. Krajnje je vreme da se mi verujući ljudi upitamo da li stvarno tražimo Boga ili se olako povodimo za ljudima koji nam se nameću umesto Boga? Ovo nije poziv na bilo kakav bunt protiv drugoga, već na bunt protiv sebeljublja u koje smo svesno dospeli zbog toga što nismo dovoljno promišljali životnu stvarnost i okolnosti u kojima se nalazimo budući opterećeni mnogim nepotrebnim stvarima, zanemarujući pritom ono što je najpotrebnije. Dozvolili smo da postanemo žrtve sopstvene neprosvećenosti, jer prihvatiti da bilo koga bogotvorimo nije ništa drugo do neprosvećenost i neznanje.
Zaboravili smo da je Sveti Sava hristijanizovao srpski narod, da ga je Hristom osvetlio i prosvetlio i da su time postavljeni temelji srpskom nacionalnom i državotvornom identitetu. Hrišćanstvo u Srba je, zahvaljujući Svetom Savi, dobilo jednu posebnu nacionalnu dimenziju, koja će i naciju i kulturu oblikovati ne samo u periodu srednjeg veka i pod dugim turskim ropstvom, već i u vreme izgradnje moderne srpske države u XIX i XX veku.
Ukupno delo Svetog Save prožeto je idejom harmonije, simfonije između akcije i kontemplacije, rodoljublja i ljubavi prema čovečanstvu, Istoka i Zapada, autokefalije i sabornosti, crkve i države, crkvenog autoriteta i slobodnog stvaralaštva, Božanskog i čovečanskog. Sve proishodi jedno iz drugoga i ništa se međusobno ne potire, već čini celinu, jer je sve i u svemu Hristos, po rečima Svetog apostola Pavla (1 Kor 15, 28).
Sveti Sava jeste nadvremeni, ali je neophodno da ga i u ovim vremenima velikih iskušenja smatramo našim savremenikom. Jer nam je i danas potreban, kao putokaz i duhovna svetlost, na prosvetiteljskom, crkvenom, državnom, političkom, nacionalnom, diplomatskom, zakonodavnom, i na moralnom planu.
Vidimo da nam svetorodna dinastija Nemanjića, koja je utemeljila našu crkvenost i državnost, nije ostavila velelepne dvorove i gradove, kao svedočanstvo svoje moći i bogatstva, već manastire i crkve koje su danas ikone naše duhovnosti i samosvesti. A iznad svega kao vrednije, ostavila nam je, kao zavet, živo predanje Svetoga Save koje je on utkao u srpski narodni duh i identitet. Zato svoj identitet, ma koliko to bilo teško, treba da otkrivamo, spoznajemo i sa ponosom nosimo.
Kosovski zavet i kosovsko opredeljenje, koji proishode iz suštine učenja Svetog Save i koje je kao takvo životna odrednica našeg naroda, podrazumevaju večnost kao meru vremena. U učenju prvog srpskog Svetitelja narodna tradicija ne vidi simbole smrti već života, večnog života. U nezapamćenom nacionalnom polomu, koji je zadesio srpski narod u poslednjoj deceniji XX veka, okupacijom Kosova i Metohije, zatiranjem i progonom iz oblasti na kojima je vekovima živeo, ugroženo je postojanje i opstanak našeg naroda. Posledice tog poloma još se ne mogu sagledati. Međutim, kao što hrišćansko učenje u Hristu vidi vaskrslog živog Boga, sa takvom verom i učenjem mi vidimo i vaskrsenje i Kosova i Metohije i naroda Božijeg na njemu, bez obzira što moćnici ovoga sveta i veka nastoje da nam otmu Kosovo i Metohiju ili da ga između sebe podele znajući da nam time dele i srce i dušu.
No, mi znamo da je živ Bog naš i da sve ono što je u Bogu sjedinjeno – ostaje za večnost i kao takvo nedeljivo. Najvažnije je da se mi kao narod ne delimo već da se ujedinimo u Hristu Gospodu kao što nas je učio i uči Sveti Sava i sveti knez Lazar Kosovski i da im se molimo da održimo ono što smo primili od naših svetih predaka.
U svetlu svetosavskog nasleđa, u okviru koga ove godine obeležavamo osamsto godina od dobijanja autokefalije za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, mi vidimo da je naš spas u vraćanju Bogu i veri, u prilaženju Bogu, jer Bog nagrađuje one koji u njega veruju, kako kaže Sveti apostol Pavle (Rim 11, 31). Naš spas je takođe, u opredeljenju za put Svetoga Save. A danas, posle toliko vekova biti na tom putu znači raditi sve što je radio Sveti Sava u svom vremenu, ali na jedan novi način. Drugim rečima, u našim postupanjima, budimo iznad greha a ispred vremena, kao što je i Hristovo učenje bilo ispred vremena. Na nama je da sledimo Svetog Savu, da budemo takođe iznad greha a ispred svoga vremena. Samo tako ćemo imati i prošlost i budućnost u svom vremenu, u svojoj sadašnjosti. Prema Svetom Savi treba da se upravljamo i vladamo, jer se on sam upravljao i vladao prema najčudesnijem biću u svim svetovima, Gospodu Isusu Hristu. I dok smo god na tom putu, mi smo na putu spasenja. Tek sa njim možemo izdržati sva iskušenja u kojima smo se našli i kao pojedinci i kao narod.
Sa ovim mislima i željom da vas, draga moja deco duhovna, Sveti Sava vodi i rukovodi, ostajemo Vaš molitvenik pred Gospodom i pred Svetim Savom.
Episkop šumadijski
EPISKOP ŠUMADIJSKI G. JOVAN
Dano u prestonom Nam gradu Kragujevcu 27/14. januara 2019. godine