Sada mogu mirno da čekam kraj ovozemaljskog života i poput apostola Pavla da kažem: „Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah”, kaže protojerej-stavrofor hadži Spasoje Janković koji je već 65 godina u „službi Bogu i rodu svome”.
– Na mom životnom putu nisu samo cvetale ruže. Bilo je i spoticanja, jer „neprijatelj roda ljudskog” nikoga ne ostavlja a da se ne umeša u njegov život. Dakle, bilo je „padova”, ali i brzog „ustajanja”, iskren je sveštenik Janković (86).
Njega je duhovnički i životni put vodio od Batočine, preko Dušanovog Prizrena, Karađorđeve Topole, Miloševog Kragujevca do Las Vegasa i Salzburga, od najmanjih šumadijskih parohija u okolini Aranđelovca do Svete zemlje, Jordana i Sinajske gore, pišu Kragujevače.
Spasoje je rođen 1938. godine u selu Kijevo kod Batočine od oca Janka i majke Jele. Detinjstvo provodi sa majkom, dedom i babom, jer je otac sve vreme rata proveo u Nemačkoj kao ratni zarobljenik. Posle četvorogodišnje škole u rodnom selu, kao odličan đak, iako je svakog dana pešačio 14 kilometara, završava nižu gimnaziju u Batočini.
Iznenada, na kraju škole odlučio je da ide u bogosloviju.
– Nikada mi niko to nije savetovao, niti me nagovarao. Naprotiv, čitava moja porodica izričito je bila protiv toga. Odjednom sam u 15. godini osetio potrebu da postanem sveštenik. Ja to nazivam „prizivom božijim”. Porodici nije bilo svejedno da idem čak u Prizren da se školujem, a da ne podsećam da je tada bio komunizam i da sam od vlasti trpeo veliki pritisak.
Priziv božiji protiv UDBE
Kada je rešio da preda dokumenta za upis u Bogosloviju, kragujevačka UDBA ga je zvala svaka dva-tri dana na saslušanje.
– Pretili su mi batinama i robijom. Svaki put mi traže ličnu kartu, koju ja pošto sam dete nisam imao. Kažu mi da bez lične karte ne mogu da idem u Prizren, onda su mi nudili sve moguće privilegije samo da ne upišem Bogosloviju – koju god hoću drugu školu, besplatan internat, stipendiju, čak i oslobađanja svih dažbina mojih roditelja prema državi (u vidu nature – masti, vune, mesa, pšenice…). Nisam se pokolebao, ostao sam pri svome.
Školovanje u Prizrenu ostalo mu je u najlepšim uspomenama.
– Bilo je baš lepo. Dopadala mi se organizacija života u internatu, iako je disciplina bila gvozdena. Izlazak van kapija Bogoslovije bio nam je dozvoljen samo dva puta nedeljno. Tada vladika raško-prizrenski, a potonji patrijarh Pavle, koji je pre toga predavao u Bogosloviji često nas je obilazio. Ostao sam blizak sa njim do kraja njegovog života, kaže naš sagovornik.
I sam grad, star i orijentalni, bio je prelep tih šezdesetih godina prošlog veka. Povodom 60 godina mature svoje generacije otac Spasoje je napisao i knjigu o školskim danima i u svom rodnom Kijevu obeležio to okupljanjem maturanata iz 1958. godine.
– Bilo nas je šestoro na proslavi. Sada nas je petorica, kaže sa setom.
Po završetku školovanja trebalo je da bude raspoređen na Kosovo, ali je tadašnji episkop Pavle napisao pismo vladiki šumadijskom Valerijanu da on kao Šumadinac treba da bogosluži u Šumadiji. Tako je i bilo. Vladika Valerijan ga je rukopoložio u čin sveštenika 24. novembra 1958. godine, a prva služba bila mu je u rodnom Kijevu. Na žalost, tog prvog dana služio je opelo svom bratu od tetke Miloradu.
Od tada do sada službovao je za vreme čak pet poglavara Srpske pravoslavne crkve – Vikentija, Germana, Pavla, Irineja i Porfirija i tri episkopa šumadijska: Valerijana, Save i Jovana.
Bio je paroh u svom selu dok nije usledio dvogodišnji odlazak u armiju. Trebalo je da bude u auto jedinici, ali kada su videli da je sveštenik momentalno je „prekomandovan” u poljsku pešadiju – izviđače. Vozački ispit, uprkos svim peripetijama, ipak je položio u JNA.
– Bog je bio na mojoj strani. Posle prekomande iz Valjeva kao pešadinac pređem u Beograd. Po odlasku ćate u autočeti morali su da postave mene, ne što su hteli, već sam jedini bio pismen. Takav je bio „sastav” pešadinaca. Naučio sam da vozim, ali samo meni nije bio dozvoljeno da polažem vozački ispit. Tražio sam raport kod komandanta garnizona i ispostavilo se da je to pukovnik Dragan Radisavljević, rođeni sinovac mog namesnika Miloja, sveštenika iz Kragujevca, pripoveda otac Spasoje.
Za vreme narednog polaganja vozačkog ispita pukovnik je kao komandant „upriličio” vanrednu inspekciju u kasarni.
– U jednom trenutku je upitao: „Što samo ovaj ne polaže? Hajde i on kad voli. Tako sam dobio vozačku dozvolu, priseća se sveštenik vojničkog života.
Dugo po odsluženju vojnog roka bio je jedini licencirani instruktor vožnje u opštini Topola, gde je službovao (kao jedini sveštenik u Srbiji sa takvom ćagom) i za pet godina obučio je 420 vozača, od kojih 25 sveštenika, monaha i monahinja.
Godinu dana bio je lični vozač vladike Valerijana u Kragujevcu, a od početka sedamdesetih je paroh u Topoli.
– U Topoli sam stanovao u oronuloj „popovskoj kući” podignutoj za vreme Karađorđa. Proveo sam tamo 13 godina i sazidao parohijski dom sa tri sveštenička stana. Bilo je smetnji od vlasti, saobotaža, obustave radova, pozivanja na odgovornost… Mislio sam da ću da zaglavim robiju, kaže otac Spasoje.
Ali, nije. Premešten je za paroha u selo Venčani kod Aranđelovca, gde je zatekao pustoš, crkvu punu prašine i paučine, a parohijski dom sa propalim podom i krovom koji prokišnjava.
– Živeo sam u kancelariji. Crkvu sam uredio uz pomoć sestrinstva manastira Blagoveštenje, a potom se posvetio zidanju novog parohijskog doma.
Ponovo neprilike, svakodnevna pozivanja u komitet u Aranđelovcu.
– Prete mi, ja ćutim. Onda im jednog dana kažem da ću da završim parohijski kako-tako, a potom odmah prelazim na zadružni dom, koji je otkriven i propada 30 godina.
Izjava „da će pop da uradi zadružni dom” toliko je uplašila komitetlije da su posle dva-tri dana dovukli građu i obnovili zadružni dom u rekordnom roku.
Grad svih poroka i neviđene lepote
Jedno vreme je bio i vozač vladike Save, a potom ga on raspoređuje u Grošnicu u hram Sv. Apostola Petra i Pavla, crkvu iz doba kneza Miloša Obrenovića. Na toj parohiji je, uz prekid od godinu dana, proveo 18 godina, do penzionisanja, i iza sebe je „ostavio” tri crkve: kapelu u Grošnici i hramove u Korićanima i Dragobraći.
A grošnički „prekid” je nastao zbog svešteničke službe, ni manje ni više nego u Las Vegasu.
– Vladika Sava je pre dolaska na čelo Eparhije šumadijske bio episkop istočnoamerički i kanadski, a potom u periodu od 1986. do 1988. godine i administrator eparhija Srednjezapadnoameričke i Zapadnoameričke. U proleće 1988. dočekao sam ga na aerodoromu u Beogradu i dok smo prolazili kroz Batočinu, pored moje kuće, on mi kaže: „Ti Spasoje da častiš, ideš na parohiju za Las Vegas”. Nisam mogao da poverujem, a da ne napominjem da ne znam ni reč engleskog.
No, nije bilo vremena za (dan)gubljenje.
– Bio je mart, vreme velikog posta pred Uskrs. Dotadašnji sveštenik u Americi je prešao u grčku crkvu i parohija je ostala bez sveštenka. Vladika Sava me je „utešio” da idem da služim kao sveštenik za ljude koji su Srbi, pa tako „nema jezičke barijere”.
I, zaista nije je bilo.
– Tada je u Las Vegasu bilo 85 porodica koje su „primale sveštenika”. Dočekali su me kao najmilijeg, samo što me nisu nosili na rukama jer su ostali bez paroha.
A sem engleskog, kakva su bila ostala iskušenja u čuvenom Las Vegasu?
– Mesto koje blješti 24 sata dnevno i isto toliko se u njemu kocka. Ali, ne samo kocka. To je svetska prestonica greha, grad svih mogućih poroka. Nije lako čoveku da boravi u njemu, a da ne poklekne.
No, izdržalo se.
– Kad se pomene Las Vegas, govoriti o nivou moralnog i duhovnog života nekom se čini kao uzaludna priča. Ali, to je istovremeno i svetska prestonica lepote. U njemu nema fabrika, proizvodnje, zagađivača… Izuzetno je sređen i osmišljen, biser u pustinji. Svuda oko njega je pustinja, a u samom gradu se to ne primećuje. Prepun je parkova, zelenila – svako drvo ima svoj „sprinkler” (demonstrira otac Spasoje da je ipak obogatio svoj anglosaksonski vokabular) za zalivanje.
Proveo je tamo godinu dana, bilo je lepo, ali je osećao „stalni zov svoje zemlje”. Iz Nevade i SAD usledio je „kam bek” u staru parohiju – kragujevačku Grošnicu.
Penzionisao se 2000. godine nakon upokojenja episkopa Save, posle više od 42 godine aktivne službe. No, i po odlasku u penziju nastavlja sa službom, četiri godine u Hramu Svetog Dimitrija (sa ocem Borotom) u kragujevačkom naselju Vašarište, dok je tadašnji paroh Nebojša Rakić bio na studijama u Grčkoj, i punih deset godina u manastiru Grnčarica kod Batočine.
Sa blagoslovom vladike Jovana 2008. godine hodočastio je u Svetu zemlju i proveo vaskršnje praznike u Jerusalimu.
– Obišli smo sva mesta na kojima je Gospod boravio i još preko toga Sinajsku goru, gde je Mojsije primio deset Božijih zapovesti. Na Uskrs sam dobio zvanje hadžije od jerusalimskog patrijarha i poklon – naprsni Krst od sedefa. I dan danas ga nosim samo na Uskrs kao uspomenu na boravak u Svetoj zemlji, kao jedan od najlepših događaja u životu.
Služi i sada, skoro za svaki praznik u Batočini i „gde god ga pozovu”.
– Volim da služim, to je molitva. Služba Bogu i rodu svome.
Najveća mu je žal što sinovi nisu nastavili svešteničkim putem, a najveća sreća i radost što su unuci Stefan i Đurđe nastavili poziv, obojica su teolozi i veroučitelji u Prvoj i Drugoj kragujevačkoj gimnaziji (Stefan je i đakon) i kao i unuk iz familije (od brata od tetke) protojerej Bojan Dimitrijević, paroh maršićanski.
U zavičajnom Kijevu ne plevi samo „božiju baštu”, već i pravu, ima plastenik sa kojim se zanima. I vozi. I dalje.
Ovoga leta, ako Bog da, u planu ima da ponovo obiđe Grčku. Odgovara mu i morska klima zbog astme, a usput da obiđe svetinje, Hilandar, brojne crkve i manastire.
– I tamo služim kad odem. Ljudi to vole, a sveštenici mi se iskreno obraduju.