Da je dijabetes svakodnevica za mnoge ljude, stanje u kome čovek može funkcionisati bez većih prepreka, kao i da je prvi susret sa njim ponekad neobjašnjiv i pod nepoznatim okolnostima, govori nam slučaj dvadesetdvogodišnjeg Kragujevčanina Bogdana Buzadžića koji živi sa dijabetesom tip 1 koji se nasleđuje.
- Iz vedra neba se to dogodilo, niko ne zna zašto se dogodilo, lekari ne znaju da objasne kako se dogodilo, svačija porodica krene da gleda porodično stablo, da pita da li su prababa, pradeda imali, često se dogodi da niko nije imao i da smo prvi u generaciji. Kako se suočite sa njim, morate da krenete dalje, u mom slučaju nije bilo prevelikog razmišljanja. Glavna stvar koja mi je davala nadu jeste ta da imam izbor kako ću se ophoditi prema svom zdravstvenom stanju, mnogi ljudi koji se susretnu sa drugim bolestima ne mogu da biraju šta će uraditi. Dijabetes pruža tu mogućnost da izaberete da li će te se posvetiti, živeti zdravo, kontrolisati glukozu, davati korektnu dozu insulina. To je najveća uteha koju sam imao od samog početka, ističe Bogdan.
Dijabetes mu je otkriven između 2016. i 2017. godine, kako kaže, on postane deo vašeg života, pa kada se osvrnete i pogledate iza sebe, zaboravite kada se dogodio taj trenutak. Student je ekonomije u Ljubljani, a deo je i tima „Novo Nordiskˮ, prvog i jedinog profesionalnog biciklističkog kluba u kome svi vozači žive sa dijabetesom tip 1. On naglašava da je ovo tip dijabetesa za koji lekari i dalje ne znaju zvanično kako se dobija, šta je uzrok, dok se dijabetes tip 2 razvija nezdravim načinom života, nezdravom ishranom, nezdravim navikama, stresom.
Budući da se bavi sportom, svojim primerom pokazuje da ga dijabates ne sprečava ni u čemu: „Moderna terapija omogućava ljudima koji žive sa dijabetesom jedan potpuno normalan način života, dijabetes jeste posao sa dvadesetčetvoročasovnim radnim vremenom, zahteva konstantno praćenje glukoze, konstantno razmišljanje da li treba nešto pojesti, dati korektivnu dozu insulina, jeste zahtevan proces, ali omogućava ljudima neometano bavljenje svim svakodnevnim aktivnostimaˮ, ističe Bogdan Buzadžić.
Kada govorimo o situaciji u Srbiji i Kragujevcu i položaju osoba koje boluju od dijabetesa, Bogdanovo mišljenje je da su dve glavne kategorije problema, jedna se tiče nedostatka ažurnih i empatičnih lekara, a druga nedostatka adekvatne opreme za kontrolu dijabetesa.
U prvoj kategoriji, navodi, imao je nekoliko krajnje zanimljivih iskustava sa lekarima.
- Jedna doktorka nije htela da mi prepiše novu, naprednu generaciju insulina, zato što sam imao dobre rezultate i zato što su ti insulini skuplji od bazičnih insulina koji se prepisuju svima. Velika je razlika između njih, u smislu kakav kvalitet kontrole dijabetesa oni pružaju.
Napominje i određena pojavljivanja doktora na televiziji koji često „ne paze koje reči birajuˮ. Spominje još i kragujevačko udruženje koje nosi ime „Društvo za borbu od šećerne bolestiˮ:
- To su po mom mišljenju neke stigmatizacije koje definitivno ne pomažu ljudima koji žive sa dijabetesom, jer je dijabetes stvarno svakodnevica. To nije isto kao kada odete kod zubara, popravite zub i narednih šest meseci, godinu dana ne razmišljate o tome. Sa dijabetesom živite svaki dan, od jutra do večeri, i preko noći.
Kada je reč o drugom problemu i neadekvatnoj opremi, naglašava da je farmaceutska industrija prešla veliki put, a Srbija nije imala veliki benefit od tog pređenog puta.
- U Srbiji pojedini doktori ne žele da prepišu nove, napredne insuline, senzori, to jest uređaji preko kojih se može pratiti kretanje glukoze u stvarnom vremenu, nisu dostupni ljudima u Srbiji preko fonda, dostupni su za kupovinu, ali su cene dosta van standardnih okvira. Ti isti senzori dostupni su u regionu.
Bogdan smatra da su to neke od ključnih prepreka sa kojima se susreću ljudi sa dijabetesom u našoj državi: „I kada imate naprednu terapiju i kada imate kvalitetne lekove, vi ne možete kvalitetno da ih primenite kada ne znate kada su vam i koliko potrebniˮ, naglašava on.
Napominje da nije sve tako mračno, da postoje i one dobre strane, te kaže da je doktorka kod koje se trenutno leči u suprotnosti od svega što je naveo. Samo misli da su takvi stručnjaci u deficitu. Zaključuje da je neophodno da se pojedinci koji se susretnu sa problemom na pravi način informišu, konstantno obrazuju i osvešćuju svoju okolinu.
- Neophodno je da osoba koja živi sa dijabetesom sama inicira kontakte sa ljudima koji imaju sličan problem. Mislim da konekcije mnogo znače, one su ključne, stalno se nešto menja, pa je neophodno znati nove informacije, kaže Bogdan Buzadžić.
*Potreba građana južno od Beograda je da imaju svoju nacionalnu mrežu. Ovaj tekst nastao je u okviru te inicijative koju čine medijske kuće Južne vesti, Ozonpress, Glas Šumadije i Bujanovačke.