Korpu „trojanku”, koja je služila za viljuške i kašike, šišire raznih oblika i veličina, krunjač za kukuruz, korpu za slavski kolač, torbu za mladine igle, kolevku „korpu”, korpu „kovin”, bataru, prenosivi koš za žito, trmku, stare fotografije koje su autentični svedoci prošlih vremena, mogu se videti na izložbi „Svaki prut ima svoj put” – od narodne radinosti, do zanata, veštine i znanja u Narodnom muzeju Šumadije do 13. novembra.
Multimedijalna izložba obuhvata pored izloženih predmeta i fotografije koje su deo Zbirke odeljenja za etnologiju, fotografije snimljene na terenu tokom istraživanja, crteže iz Etnografsko-folklorne zbirke Olge Benson, koji se čuvaju u Etnografskom institutu SANU i fotografije Petra Ž. Petrovića. Kroz izložbu nas vode muzejske savetnice, etnološkinje Nataša Nikolić i Svetlana Radojković.
„Svaki prut ima svoj put” naziv je i filma koji prati ovu izložbu, nastao na osnovu projekta kojim su konkurisali kod Ministarstva kulture, a osnovna ideja bila je da predstave znanje i veštine koje se odnose na pletarstvo i korparstvo, i na izrađivače – majstore koji su nosioci istih. Snimljena su još dva kratka filma, o izradi batare i izrade gradske korpe. Istraživanje je bilo prošle godine u jesen u selima Masloševo, Stragari, Ljubičevac, Čumić, Veliko Krčmare, Lužnice, Pajazitovo, Kutlovo, Goločelo, Donje Grbice, Dobrovodica, Žirovnica, Pajsijević, Čestin, Radmilović, Balosave, Vrbeta, Belušić i Lovci.
- To je potreba da predstavimo specifičnosti lokalne sredine, a izabrale smo korparstvo i pletarstvo iz razloga što dugi niz godina pratimo tu temu, a u Etnološkoj zbirci Narodnog muzeja čuvamo predmete koje smo dolaskom u muzej zatekli i koje su izuzetne vrednosti i retkosti, priča etnografkinja Nataša Nikolić.
U segmentu izložbe „korparstvo”, prvo su izložili korpe koje više nemaju tradicionalnu izradu, odnosno samo postoje muzejski primerci. Reč je o korpama od kore drveta, od puzavica kao što je pavet i miljevina, odnsono divlji hmelj, od cepane leske i vrbe, to su korpe različitih namena i uglavnom su korišćene za pletivo, skupljanje jaja, držanje klupčića. Nakon toga oni predstavljaju izrađivače batare, tradicionalne korpe od vrbovog pruća koja je najveću primenu imala pri branju kukuruza. Izrađivača je svega nekoliko pojedinaca koji su već u ozbiljnim godinama, obično iz radničko-poljoprivrednih domaćinstava, kojima je to dopunska delatnost.
Film o izradi batare pokazuje da za nju nisu potrebni kalupi i može se uraditi za dva i po sata, međutim, danas, ističe etnografkinja Nataša, ta znanja su izgubljena, „odnosno nosioci tih zanja su ljudi od 65 godina do 85, to su poslednji znalci izrade batara, jer mlađi nemaju interesovanja za tako nešto”. Ona dodaje da treba uzeti u obzir i promenjene privredne prilike, kao i način branja kukuruza, te je njihova namena smanjena. Ipak, one se pojavljuju u „garden centrima”, kao ekološki materijal vrlo poželjan za prezentaciju robe.
- Došlo je do transformacije, pa te korpe i dalje imaju neku namenu i primenu, navodi sagovornica.
Ona napominje da među mlađim posetiocima ima onih koji to budno prate, te im je jedan dečak rekao da je imao priliku da sa dedom izrađuje bataru, a bilo je i onih koji su isticali da su pojedine korpe viđali u svojim domaćinstvima.
Segment izložbe koji se odnosi na pletarstvo govori o jednoj kontinuiranoj upotrebi pruća na ovom prostoru, počev od prvih staništa koja su građena od pleteri i blatnog maltera. Pruće je korišćeno i u izradi nekih jednostavnijih oblika kuća, a u našoj bližoj prošlosti vešti pojedinci koristili su jasenovo, vrbovo, leskovo i drenovo pruće za izradu ograda, kao i objekata raznih namena. Za potrebe izložbe snimili su i stare ograde, kao i njihovo obnavljanje.
- Postoji jedan kontinuitet u upotrebi pruća kada se govori o ogradama, kaže Svetlana Radojković.
Na terenu u prirodnom okruženju snimili su i privredne objekte poput koševa, mlekara. Na izložbi su predstavili veće i manje pletare, kao i veći prenosivi koš za žito, tu su i crteži, trmke za držanje pčela, rogulje sa trmkom koje su služile za hvatanje rojeva pčela. O pletarskoj veštini govori i izrada šešira od slamenih stabljiki, a najčešće su ih izrađivali čobani idući za svojim stadima. Šeširi su bili sastavni deo letnje šumadijske nošnje.
- Suština ove priče je da je čovek na selu koristio ono što mu je bilo dostupno na terenu na kome živi, vođeno je računa o prirodnoj delatnosti, klimatskim uslovima i sposobnosti da se nešto napravi, zaključuje etnološkinja Svetlana Radojković.
