U Srbiji se Dan žena obeležava od 1914. godine, kao dan borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Danas, umesto da slavimo hrabrost i upornost žena koje su rekle “ne” za sve nas i nastavimo njihovu borbu, većina žena u Srbiji pristaje da bude samo kvota i glasačka mašinerija.
Podesećanja radi, u lokalnom parlamentu osnovana je Ženska odbornička mreža, kojoj su pristupile sve odbornice, želeći da ujedinjene, bez obzira na stranačku pripadnost, svojim radom doprinesemo kako većem političkom angažovanju žena, tako i rešavanju problema građanki Kragujevca. Iz te mreže deo odbornica, među kojima sam i ja, istupile smo pre godinu dana. Nakon godinu dana sve je isto. Odbornice vladajuće većine se ne bore za prava žena, nisu solidarne, njihova svrha bavljenja politikom je samo lični interes, davanje kvoruma i podizanja ruku na sednicama Skupštine grada. Solidarnost iskazuju samo kada Srpska napredna stranka proceni da je govor mržnje upućen ženi koja je deo njihovog sistema.
Slučaj Marije Lukić mnogo govori o ravnopravnosti žena u Srbiji. Ukoliko vlast okreće glavu od seksualnog uznemiravanja, onda najčešće o pitanjima ženskih prava ćuti i ne izjašnjava se. Vladajuća stranka gotovo svakodnevno bruji o tome da se bori za rodnu ravnopravnost, ali isključivo kada su žene u toj stranci žrtve seksizma i neprimerenih komentara od strane političkih neistomišljenika.
Uzalud je to što imamo predsednicu Vlade, predsednicu Skupštine i ministarke u Vladi, kada nije smanjena stopa nasilja nad ženama, kada nije donet Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kada ne osuđuju seksualno uznemiravanje koje su počinile njihove stranačke kolege.
Sve ovo ne sme da nas spreči da se ujedinimo i podignemo glas za naša prava, jer “neću cvet, hoću revoluciju”. Srećan praznik!
Bravo Suzo!!!