Požrtvovani nacionalni radnici, večito zabrinuti za brojnost svoga roda, idealnog Srbina zamišljaju kao onog Muju iz prastarog vica nastalog u doba procvata socijalističkog samoupravljanja.
U skladu sa državnom politikom, Mujo je elem, uz prećutnu saglasnost skrušene supruge, koja se nije kurčila da nešto studira i/ili radi, odlučio da ima vagon dece.
Rađali su se mali mujčići kao na proizvodnoj traci stranog investitora u Srbiji. Haso jedared poseti druga Muju, kroči u njegovo seosko dvorište, a tamo cika i vriska, dečica trči na sve strane kao mahnita.
Em ih je mnogo, em su srećni zbog toga što im otac poštuje smernice vladine demografske politike. Haso upita Muju, ma koliko to pobogu ima dece, a ovaj mu odgovori da ih nije prebrojavao.
„Hoćeš da ti uhvatim jedno?“, upita gostoljubivi domaćin.
Pre neki dan je izvesna državna sekretarka, kojoj čovek ne može nikako ime zapamtiti, u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju – pozvala naše mlade da se okanu ćorava posla i zajebavanja po kafanama, te da što pre zasnuju porodicu.
Jer, đavo je odneo šalu. Srbija svake godine gubi 40.000 ljudi, kolika je razlika kada na dva tasa vage stave mortalitet i natalitet.
Sigurno će ovaj poziv mnoge mlade ljude ponukati da stanu pred matičara.
Pogotovo što ih je pre nekog vremena i naš superheroj Vučić pozvao da rađaju decu, jer će u Srbiji, koja se razvija brzinom divljeg vepra, uskoro zafaliti radnika koji će, onako kako to samo mladi Srbi znaju, motati kablove u novootvorenim fabrikama.
Izgleda da smo sve probleme rešili, još samo da rešimo problem nataliteta.
I paradajza, za kojim vlada prava pomama ovih dana.
Naravno, nije ovo prvi put da naši znameniti nacionalni trudbenici suze rone nad sudbinom nacije u nestajanju, da pričaju o „beloj kugi“ koja je inficirala njihov narod.
Traje to decenijama, pogotovo otkako je probuđena nacionalna svest o intergalaktičkoj zaveri protiv Srba.
Naslušali smo se priča da Srba za 50 do 200 godina neće uopšte biti, pa čak ni za božemeprosti oplodnju, bez obzira koliko je ovdašnja sperma u belom svetu tražena.
Nedavno je, naime, jedan tabloid objavio da u Nemačkoj vlada prava pomama sa ovdašnjim ljudskim semenkama, te da Nemice plaćaju i po 20.000 evra za produktivni koitus sa pripadnicima mlađeg pučanstva svetosavske vere.
Dakle, nije u pitanju samo nestanak jednog naroda već će se propustiti i dobra izvozna šansa koja može doprineti rastu BDP-a.
Predsednik Vučić na svako pitanje ima odgovor.
Odgovara i kada nema pitanja.
Tako je i, kada je natalitet u pitanju, izvukao keca iz rukava, osnovao adekvatno ministarstvo i na njegovo čelo postavio Ratka Dmitrovića.
Kakve veze ovaj novinar ima sa brigom o porodici i demografijom, to niko ne zna, osim što se, kako to piše u njegovoj biografiji, onako uzgred bavio načinima kako da se Srbi razmnože.
Odavno je Dmitrović valjda zabrinut za činjenicu da se sve više koriste kontraceptivna sredstva u Srba, pa je valjda – dumajući između dva ratna huškanja – smislio i rešenje za ovaj problem.
Da li je u tom smislu imao i nekakve praktične uratke, to ne piše na sajtu njegovog Ministarstva. Jedno je sigurno: on se s kraja osamdesetih i devedesetih, kao i njegovi politički patroni, uključujući i Vučića, pokazao kao stručnjak za mortalitet.
Njegova ekipa imala je definitivno sjajnih praktičnih izvedbi, koji su smanjili broj stanovnika na ovim prostorima za koji milion poginulih i izbeglih. Jebat ga, ako je stručnjak za mortalitet, valjda zna i kako se podiže natalitet. Sve je to, na kraju, demografija.
Sad dosta, pitanje nataliteta nije za zajebanciju. Mnoge evropske zemlje ulažu ogromna sredstva za „stimulaciju rađanja“.
I nacionalisti svih evropskih zemalja kukaju kako će njihovi narodi nestati, a kako će njihovu zemlju, pokretnu i nepokretnu imovinu naslediti pripadnici južnih ili istočnih naroda koji se seksaju kao štuke, a žene su im „mašine za rađanje“.
Iako je problem ozbiljan, bez pogovora, ima u njemu nešto pogrešno.
Na internetu naime možete pronaći brojčanik koji meri svetsku populaciju i videti koliko se ona svakog časa uvećava.
Dakle, nije problem u nedostajućem broju ljudi na planeti, već u tome što su oni pogrešne vere, boje ili nacije.
Nacionalisti i klerikalci će, naravno, za pad nataliteta po difoltu optužiti žene.
Potom, civilizaciju koja je ljudima omogućila da se žene i udaju kad hoće i s kim žele, da slobodno odlučuju da li će imati dece ili neće…
Retko će kad optužiti muškarce.
A bogami, u Srbiji imamo natalitetski problem i sa muškarcima, i on je medijsko-političke prirode.
Zamislite, primera radi, ovdašnjeg rasplodnog mužjaka kako svakog dana na televiziji prati Vučićeve nastupe.
Samo su tri puta pred njim. Prvi je da odavde pobegne glavom bez obzira i da negde tamo daleko rađa decu kojoj će zabraniti da nauče naš jezik, da im ne bi palo da se vrate na ove prostore.
Drugi put je da potraži pomoć neuropsihijatra, koji će mu zasigurno prepisati antidepresive, a antidepresivi uzrokuju problem sa potencijom, piše to i u uputstvu za upotrebu.
Treći je da se divi omnipotentnosti superheroja Vučića, za kojeg su Atomski Mrav i Kapetan Nitrat obični ovčiji brabonjci.
A poznato je da muškarcu kada se nađe pred tako impozantnim i svemogućim primerkom svoje vrste kakav je naš predsednik – ćuna jednostavno ispuše ko dušica.