Nedavno pokrenuti postupak likvidacije Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika (nekadašnja Zastavina medicina rada) najpre je zatekao, a onda ogorčio i „podigao na noge“ najveći broj Kragujevčana koji, posredstvom sindikalnih organizacija u samom Zavodu, ali i onih u ovdašnjim fabrikama (Fijat Kr ajsler, Zastava opružje i drugim), zahtevaju da se likvidacija te zdravstvene ustanove u kojoj se leči oko 35.000 šumadijskih trudbenika i penzionera, odmah obustavi.
Bes i ogorčenje šumadijske javnosti više su nego osnovani. Najpre stoga što je nekadašnja Zastavina medicina rada bila i ostala najbolja i najopremljenija zdravstvena ustanova za lečenje radnika u Srbiji, verovatno i šire. Ništa čudno kad se zna da su je, pre šest decenija, osnovali Zavodi „Crvena zastava“, najstariji i najveći industrijski kompleks u Srbiji i na Balkanu koji je, i zbog društveno – političkog konteksta (radničko samoupravljanje), ali i ugleda kompanije u zemlji i svetu zaposlenima obezbedjivao i optimalnu zdravstvenu zaštitu.
Žitelji šumadijske prestonice ogorčeni su, nadalje, i zbog toga što je Agencija za privredne registre (AP R) odluku o pokretanju likvidacinog postupka nad Zavodom za zdravstvenu zaštitu radnika (ZZZR) doneta 29. maja, dok je javnost za to saznala tek sredinom prošle nedelje, kada ju je o tome obavestio predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca Jugoslav Ristić. Tada se i saznalo da je postupak likvidacije Zavoda pokrenut zato što prethodno poslovodstvo te ustanove čak tri godine (od 2015. do 2017.) Agenciji za privredne registre (APR) nije podnosilo finansijske izveštaje o poslovanju ustanove kojem je na čelu, dok je aktuelni direktor Zavoda dr Antonio Dimitrovski, zvani Toni, propustio dodatni rok od svih 90 dana da ispravi propust svojih prethodnika.
Zašto bivše poslovodstvo nije predavalo finansijske izveštaje APR-u, i zašto Antonio Dimitrovski, zvani Toni, nije ispravio propust svojih prethodnika, pouzdano se ne zna. Ono što se više no osnovano pretpostavlja, jeste da Dimitrovski nije smeo da ne ispravi propust svojih prethodnika bez znanja i saglasnosti gradske uprave, koja ga je, pre godinu dana, prilikom preuzimanja Zavoda od države, postavila na direktorsku funkciju u toj ustanovi. Pravu istinu bi, ipak, trebalo da utvrde nadležni organi, kojima su četiri i sindikalne organizacije u Zavodu podnele kruivične prijave protib bivšeg i sadašnjeg poslovodstva ustanove
Šumadijska javnost ogorčena je i zbog toga što je Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika još jedna ustanova koja se, odlukama lokalne ili reopubličke vlasti, likvidira, gasi i(li) netragom nestaje iz šumadijske i prve srpske prestonice, koju u poslednjih šest- sedam godina, ekskluzivno voljom samog vrha naprednjačke vlasti u Srbiji, upadljivo i bezobrazno zaobilize i svi važni putni pravci.
Nakon što su, pre blizu pet godina, predvodjeni sinom bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Radomirom (Nikolićem), naprednjaci preteli vlast i u Kragujevcu, krenulo je pretvaranje tog administrativno-univerzitetsko-obrazovno-industrijskog centra, kojem gravitira više od dva miliona ljudi južno od Save i Dunava, u besputnu i gluvu šumadijsku palanku, kakvu ju je knez Miloš Obrenović zatekao kad je pre dva veka doseljavao prestonicu države u nastajanju usred guste šumadijske šume.
Voljom aktuelnog “vožda“ Aleksandra Vučića, delovi Srbije dati su na upravljanje napredjačkim dahijama, a Šumadija je, pre pet godina, dodeljena dinastiji Nikolić, kao ustupak u političko- politikantskim nadgornavanjima i namirivanjima Vučića i Tome Nikolića. Netrpeljivost je, medjutim, ostala, i Šumadija i Kragujevac plaćaju sve veću cenu u marginalizacji koja prerasta u izolaciju. Kragujevac i Šumadja, koje su zaobišli ne samo koridori 10 i 11, već i saobračajnica koja treba da ih spoji u centr alnoj Srbiji, definitivno postaje „crna rupa“ na infrastrukturnoj i investiciono-razvojnoj mapi Srbiji i Jugoistočne Evrope, te su stagnacija, propadanje i raseljavanje stanovništa ne osnovana pretnja, već sve izraženija realnost zavičaja moderne srpske dr žave.
Nesposobno, lenjo i neodgovorno rukovodstvo Kragujevca ne samo da ne može da se odupre opakim namerama vrha državne vlasti u Šumadiji, već svojim neznanjem, neradom i totalnom nezainteresovanošću uveliko doprinosi marginalizaciji grada i šumadijskog dela Srbije, te gašenju i seljenju važnih ustanova i institucija iz centra Šumadije. Tome, svakako, uveliko doprinosi i gotovo kompletna lokalna opozicija, pošto je jedan njen deo, u oktobru 2014. , omogućio da naprednjaci preuzmu grad, nakon čega su brzo najureni iz vlasti, dok oni koji su tada smenjeni već mesecima čame u Vučićevoj čekaonici, nadajući se da će da im vrati pre pet godina otete položaje.
Kragujevac i Šumadija, za to vreme, tonu u izolaciju i palanački mulj. Nije, doduše, mnogo bolje ni u ostatku Srbije, ali ovde je, bez dileme, najcrnje.