Sugrađanka se pita: Šta je sa obnovom dečjeg odmarališta na Bešnjaji?

Odmaralište na Bešnjaji još uvek nije završeno, a dogovoreni deo koji je trebalo da uradi otac Bogdana Milanovića, sa željom da odmaralište ponese ime njegovog sina i ostane kao znak sećanja na njega, urađen je pre više od sedam meseci. Međutim, radovi koje je grad Kragujevac preuzeo na sebe su stali.

U nastavku prenosimo reakciju jedne sugrađanke povodom ove situacije.

Ovo je i apel, i očaj, i molba, i neverica. U jeku prepirki da li će u gradu za Novu godinu gostovati JK, Vang Gog, Desingerica ili neko četvrti, meni se srce slomilo. Vrti se u pozadini neprimećena jedna pretužna gradska priča, koju od spinovanja o koncertu i drugim sadržajima ne možemo da primetimo.

Sećate li se da su pre dve godine svi u gradu pričali o obnovi i novoizgradnji dečjeg odmarališta na Bešnjaji? Da li se sećate tužnog oca, uglednog sugrađanina i mog velikog prijatelja Slave Prado, koji je izgubio mladog sina jedinca zbog teške iznenadne bolesti? Bogdan je bio uspešan, talentovan, ambiciozan međunarodni mladi programer, koji je u najboljem svetlu predstavljao našu zemlju u svetu, ali nije uspeo da se izbori sa teškom bolešću.

Naš sugrađanin Slava, u prevelikom bolu i tuzi, koju mi ostali ne možemo ni da zamislimo, video je jedino svetlo u životu u tome da iza svog sina ostavi nešto u amanet našem gradu, što će koristiti svima nama i budućim pokoljenjima i da u to uloži svu svoju ušteđevinu i imetak koji su njegov sin i on za života stekli.

Naš Slava je tada rekao da će sav svoj i novac koji je njegov talentovani, uspešni sin zaradio svojim radom u Americi zaveštati gradu Kragujevcu kompletnom novoizgradnjom ruiniranog i uništenog dečjeg odmarališta na Bešnjaji, koji decenijama više nije bio ničija briga i kog smo se svi sa setom sećali.

Za Slavin život to je od tada postalo njegov jedini smisao, jer drugi više nije imao.

A za grad?

Slava je, do zadnje reči, održao svoje obećanje, uložio ogroman novac, pokrenuo gradnju, postavio temelje, podigao zidove budućeg novog objekta na Bešnjaji, za našu decu i decu naše dece, da bi vratio mesto za odmor i rekreaciju našim sugrađanima, mesto na kome bi se dešavale neke nove, lepe stvari, koje bi donelo osveženje i lepotu našoj i budućim generacijama.

Grad se tada obavezao da će učestvovati u finišu izgradnje i da će dovršiti opremanje objekta.

Bila je to jedina stvar koja je držala Slavu u životu, jer je njegov život sa gubitkom sina izgubio svaki drugi smisao.

I na kraju?! Slava je od svojih para podigao zidove, podigao zgradu, podigao objekat, a ono što je ostalo na Gradu nije ni započeto, a kamoli privedeno kraju, iako je rok gradnje prošao.

Ja ne mogu ni da zamislim besmisao, tugu i očaj ovog čoveka, mog prijatelja Slave, ali želela bih da mu pomognem, dok već mesecima gleda u objekat čiju je izgradnju finansirao do poslednjeg dinara, a koji, polako opet zapušten, počinje da liči na neku ruinu, umesto da je već dom za igranje i rekreaciju nove dece, dok Grad ova tema ne zanima.

Ja se samo pitam da li je moguće da niko od odgovornih ne prepoznaje značaj finansiranja završetka ovog objekta u odnosu na neke druge stvari koje će se u narednom periodu finansirati u gradu.

Da li je moguće da odgovorni ostaju slepi, gluvi i nemi na molbe i pred sudbinom čoveka koji nije tražio ništa za sebe, već je ovom gradu dao sve što je imao, odrekavši se svega za neke buduće generacije?

Poznajući Slavu mnogo godina, želim da podsetim širu zajednicu i apelujem da se završetak objekta na Bešnjaji pokrene, jer mi se srce slomilo kad sam videla njegovu sliku kako nemo stoji ispred ogromnog objekta koji već sad više liči na neku ukletu vilu nego na odmaralište koje treba da širi radost.

Izvor: Fejsbuk stranica