SUGRAĐANI HEROJI – SPASILI PORODICU IZ LEPENICE

Saobraćajna nesreća, koja je na sreću prošla bez najtežih posledica po aktere koja se dogodila u utorak, 2. juna u našem gradu izazvala je veliku pažnju medija zbog nesvakidašnjeg prizora prevrnutog automobila u koritu reke Lepenice. Sve se ipak (koliko je to moguće u ovakvoj situaciji) srećno završilo i dok po čaršiji kolaju razne „priče” i „verzije” (sve pogrešne, naravno) kako je do nje došlo ovaj događaj je pokazao i jednu lepu, ljudsku stranu naših sugrađana, običnih ljudi koji su tok trenutka, oko pola četiri popodne zatekli kraj obala Lepenice.

Još iste večeri doktor Aleksandar Rašković iz kragujevačkog Zavoda za hitnu medicinsku pomoć (na čelu jedne od dve ekipe Hitne koje su intervenisale u ovom slučaju) kontaktirao nas je rekavši da sami Kragujevčani, komšije, ljudi koji su se tu zatekli prvi intervenisali, izvukli povređenu porodicu iz vozila u reci i po njegovim rečima „uradili nešto što je izuzetno hrabro, teško i odgovorno na najbolji mogući način”.

 Sutradan, dok se emocije još nisu (a, neće još neko vreme) stišale razgovaramo sa njima na licu mesta gde se nezgoda dogodila i koju su oni sprečili da ne preraste u tragediju.

• Oko pola četiri popodne video sam vozilo koje se kretalo iz pravca Glavne pošte prema Lepeničkom bulevaru. Auto je samo produžio preko razdelnog ostrva, suprotnih kolovoznih traka, potom preko travnjaka i korita Lepenice i uletelo u reku, još uvek pod naletom adrenalina prepričava Igor Janković, naš prvi sagovornik koji sve ovo gledao ispred servisa za bicikle „Biciklica” (u Lepeničkom bulevaru broj 9) u kome radi.

U istom trenutku, ne dvoumeći se ni časa Igor kreće da trči preko obe kolovozne trake u pomoć dok mu kolega iz radnje dovikuje na sav glas da pazi da ga ne udare kola koja brišu u oba pravca bulevara. Ne obazirući se na vozila uleće u Lepenicu.

• Pokušavam svom silinom da otvorim vozačeva vrata. Zatičem muškarca koji u tom trenutku ne daje znake života a koji je svojim telom „pokrio” dečaka koji je sedeo napred. Oberučke hvatam dete i iznosim ga iz kola koja su reci i dodajem ga ljudima koji su se već našli na prvoj kaskadi korita i koji ga preuzimaju, priča uzbuđeno on.

Igor se potom odmah vraća i po drugo dete, devojčicu koja je sedela na zadnjem sedištu.

• Tu je već bio i Aleksandar koji je takođe uleteo u reku da pomogne pri izvlačenju. On otvara druga suvozačka vrata pokušavamo da izvučemo. Međutim, njoj se prilikom uletanja u reku, udara i prevrtanja vozila glavica zaglavila između naslona za glavu i sedišta. Ne smemo da paničimo, trudimo se da budemo maksimalno pribrani ali i da što brže reagujemo. Aleksandar i ja u vozilu prevrnutom u reku uspevamo da odvrnemo naslon za glavu i odglavimo dete i izvlačimo i njega napolje, nastavlja Igor.

Kako kaže na obali se skuplja sve više ljudi i njegov kolega po hrabrosti i humanosti ali i pribranosti dodaju i drugo dete onima koji stoje na obali.

Dok su devojčicu spašavali iz prevrnutog automobila voda je odnela malo belo kuče koje je ona držala u naručju (spasili su ga takođe dobri ljudi nešto niže niz reku kod zgrade „Lepa Brena”) i njenu žutu jaknu.

Kada su zbrinuli decu Aleksandar i Igor se vraćaju po vozača koji do tog trenutka nije davao znake života.

• Mislili smo da nije živ, ali u tom momentu, kada voda već počinje da mu prelazi preko brade on počinje da reaguje dajući znake života. Nas je u vodi već trojica, uskočio je još jedan momak i uspevamo da i njega iz prevrnutog automobila da izvučemo na drugu obalu, priča Igor dodajući da nekih stvari u toj brzini ne može čovek ni da se seti, ma koliko bio pribran jer je skroz posvećen samo jednom cilju – da pomogne ljudima.

(SLIKA 03)

– Zaista se, kako kažu, sve odvija „kao na filmu”. U čoveku u takvim situacijama proradi neki ljudski, sakriveni instikt koga ni sami nismo svesni da postoji u svima nama. Javlja se neverovatna snaga i odlučnost o kojoj samo slušamo i čitamo dok se ne nađemo u ovakvim situacijama a koja se javlja samo kada su životi ugroženi, kaže on dodajući da ne želi da je „niko nikada da doživi ali je to sve deo života, na žalost…”.

Naš sugrađanin Aleksandar (iz skromnosti ne želi da se predstavi prezimenom i slika za tekst) koji se odmah uz Igora našao istog trenutka u Lepenici samo dodaje da su učinili ljudsko i dobro delo za koje smatra da bi svako uradio da se zatekao na njihovom mestu i ne bi voleo da se sada od toga „ispredaju priče” koje bi neko mogao da protumači kao „samohvala i samo reklamiranje”. Po njemu čovek i deca su bili bespomoćni i Igor i on su samo pokušali da im pomognu i hvala Bogu – uspeli. Svako od nas mada obično o tome ne razmišlja dok se nesreća ne dogodi u momentu može da postane žrtva ili spasila.

I on dodaje da su sve to uradili pod ogromnim udarom adrenalina.

• U kolima je od udara i prevrtanja sve bilo spljeskano i sabijeno. Imali smo veoma skučen prostor za delovanje. Najveći strah nam je bio, jer mi i ne znamo kakve sve povrede taj čovek i deca mogu da imaju, da ih, ne daj Bože, tokom izvlačenja dodatno ne povredimo i pogoršamo njihovo stanje, priznaje on dodajući da se u tom trenutku setio apsolutno svega što je ikada učio iz prve pomoći. Na sreću, dobro je i primenio.

I Igoru i Aleksandru kako iskreno pričaju sutradan, porodica u prevrnutom vozilu u Lepenici je bukvalno bila „ceo svet”, kao da se to dešava nekom njima najbližem i postoji samo jedna misao „da im pomognemo i da ih zaštitimo”, kažu oni.

Međutim, inicijator ovog razgovora (i teksta) doktor Aleksandar Rašković specijalista urgentne medicine iz naše Hitne pomoći ima samo reči hvale za ove naše sugrađane.

• Ovo je nesvakidašnja situacija. Bez obzira što se mi kao lekari Hitne pomoći celokupni svoj radni vek obučavamo za „ovako nešto”, edukujemo i teoretski i praktično nikada nije lako kada zateknete ovakav prizor. A, on je jeziv. Teren je nepristupačan jer se auto nalazi u reci, prevrnut na krov. U ovakvim slučajevima najvažniji, ključan faktor je vreme. Pokušavaš da sagledaš celokupnu sliku i već moraš da pretpostaviš i mehanizme mogućih povreda, kao i složenost načina spašavanja, puteve evakuacije iz vozila i rečnog korita… a naši sugrađani su sami obavili već veliki deo tog posla, objašnjava doktor Rašković koji je bio na čelu jedne medicinske ekipe Hitne pomoći koja je evakuisala oca dok je druga kojom je rukovodila njegova koleginica Aleksandra Radosavljević spašavala decu iz reke.

Rašković ističe da u ovakvim slučajevima, na trenu lečenje započinje od onog trenutka kada dodirneš pacijenta.

• A, najveći deo tog teškog i opasnog posla su uradili ljudi koji nisu medicinski i zdravstveni profesionalci već obični ljudi, naši sugrađani koji su koji su nama zdravstvenim profesionalcima uštedeli enormno blago – vreme i tako pomogli toj deci i tom čoveku, kaže on koji sutradan „dodatno analizira čitav slučaj” i rekonstruiše ga.

Ni on ne reaguje baš samo hladno i profesionalno već na čitavu situaciju gleda ne samo kalo lekar već i kao običan čovek, roditelj i suprug.

• Oni su po meni pokazali, iskreno, natčovečansku i ogromnu hrabrost ne misleći ni jednog momenta šta i njima može da se dogodi. Motor je još radio, curelo je gorivo… moglo je sve da odleti u vazduh ali se oni nisu obazirala. Ako pođemo od toga da je spašavanje povređenih i nastradalih posao naših ekipa Hitne pomoći, zatim vatrogasaca koji su demonstrirali vrhunsku obučenost i smirenost kao i policija ceo sistem je funkcionisao besprekorno i svako je maksimalno uradio svoj deo posla ali su oni, obični građani bili prvi, najhrabriji, izuzetno pribrani i maksimalno posvećeni spašavanju postradalih, ne štedi doktor Rašković priznanja za ovaj čin građanske hrabrosti, ljudskosti i solidarnosti i dodaje da je srećan što se uverio da još uvek postoje ovakvi ljudi i da je neizmerno ponosan na svoje sugrađane, Kragujevčane koji su pokazali i dokazali da još uvek postoji hrabrost, požrtvovanost i ljudskost u ovom nekom „prebrzom” vremenu opterećenom lažnim vrednostima.

• E, ovo su prave i hvala im. Može nekom da zazvuči to kao oveštala fraza ali nije – dok postoje ovakvi ljudi ne moramo da brinemo za svet u kome živimo i u kome trebaju da odrastaju naša deca, iskren je on.

I ne zahvaljuje samo on. U toku noći Igoru Jankoviću je stigla i SMS poruka sa nepoznatog broja. Još uvek vidno uzbuđen „deli” je sa nama: „Hvala za sve. Hvala za život. Ne postoje reči kojim bi ti zahvalila što si spasao živote. Hvala ti do neba. Sve sam čula i ne znam kako da ti se zahvalim. Ja sam majka dece i žena čoveka koji je sleteo u Lepenicu.”, stoji u njoj.

Igor i Aleksandar na kraju samo svima iskreno žele što brži oporavak i da što pre zaborave na ovaj nemili događaj, kao i da se ponovo sretnu i vide u boljim okolnostima. Zaslužili su svi zajedno.

Piše: Zoran Mišić