Gotovo svi argumenti, od arheoloških dokaza, pa do usmenih predanja starih Caribrobrođana, nedvosmisleno govore da su prva ljudska staništa na mestu koje se sada zove Dimitrovgrad bila na desnoj obali Nišave ili u delu Dimitrovgrada, koji se ko zna od kada zove Strošena češma. Neolitski, bronzandopski nalazi, ostaci Via Militaris, srednjevekova crkvišta, oruđa i oružja rečito govore u prilog tome.
Ipak, turski period, XIX vek, a pogotovo vreme posle izgradnje pruge, stanice i nastanka čaršije po pravilu navode i putopisce i geografe da Dimitrovgrad lociraju kao grad na levoj obali te reke. Time neopravdano zanemaruju Strošenu češmu, njegov ne samo stariji, nego po mnogo čemu i zanimljiviji deo.
Stara, skoro bezvremna priča koju ću delom preuzeti iz svog teksta objavljenog u listu „Danas“ 2010. govori o nastanku imena tog dela Caribroda.
Ona glasi ovako.
Postoji priča, koja zbog vremenske nepreciznosti i nepominjanja konkretnih imena, poprima obrise legende. Suštinski ona je caribrodska varijacija „Zidanja Skadra na Bojani“. Doslovno je ne možemo ni ispričati, jer bi zbog lokalizama i anahronizama bila nerazumljiva i mnogim sadašnjim stanovnicima Dimitrovgrada.
Mostovete (Dvomostovlje)
Ona kaže da je u „staro vreme“ u Caribrodu živeo lep, mlad i bogat Turčin, koji se zagledao u mladu, lepu i siromašnu hrišćanku. Video ju je samo jednom dok je zahvatala vodu sa izvora u Mal Caribrodu, iza „dvomostovlja“ na Nišavi. Toliko mu se dopala da je rešio da je opseni ne bogatstvom i moći za koje je znao da ih ima, nego plemenitošću za koju nije mogao da zna da je poseduje. Odlučio je da po svemu običan kladenac sa koga je pila pretvori u raskošnu česmu.
Naručio je majstore iz Carigrada, materijal iz Sofije, počeo da zida i posao je neko vreme lepo odmicao. Postavljene su cevi od gleđosane keramike, konture česme već su se ocrtavale, voda se nije opirala i Turčin je bio zadovoljan misleći na lepu Ćaurku.
A onda je preko noći neko počeo da mu ruši (troši) građevinu. To je trajalo dosta dugo, sve dok zaptije nisu preuzeli stvar u svoje ruke i uhvatili hrišćane koji su mu kvarili gradnju. Među njima i braću lepe Caribrođanke. A onda se znalo! „Pri valiju i kadiju, pa pod sablju ili na kol`c.“ Smrti je jedino mogao da ih spasi bogati Turčin ili nesrećna lepotica.
Češma nema grešna (Nijedna česma nije grešna)
Ishod je ipak bio pomalo neobičan. Ćaurka je prešla „dvomostovlje“ na Nišavi, odnosno otišla iz Mal Caribroda u Golemi Caribrod i pošla za Turčina. Hrišćani su bili pošteđeni, a Turčin je odustao od zaveta i prokleo je česmu da zauvek ostane S(trošena). Vodu na sreću nije i ona još uvek izbija na osam sulundara, bistra, jaka, zdrava i pitka.
Istorijski kontekst legende o Strošenoj česmi daju turski, nemački i dubrovački putopisci, ostavljajući zapise o turskom odnosno Golemom Caribrodu i hrišćanskom, stočnom ili Mal Caribrodu. To je kraj XVII i početak XVIII veka. U tom periodu postojale su i druge česme u caribrodskom kraju. One su po pravilu zahvalnice i materijalizovani dokazi turskog adeta da se na dobro odgovara dobrim. Zajedničko svima je da su posle oslobođenja postale predmet hrišćanske “zahvalnosti“ i skoro sve srušene.
Caribrodska priča o zahvalnom Turčinu nema direktnog pisanog traga, ali je kao i Strošena česma i voda sa nje, ušla u tradiciju Caribrođana. Toliko duboko da je voda sa Strošene česme putovala sa vojničkim koferima, u testijama (stovnama), slata novorođenčadi u šišetijima (flašama) zajedno sa povojnicom, ali i umirućima daleko od Caribroda kao predsmrtna želja.
Iako joj niko nikada nije pripisivao ni čudotvorna, ni lekovita svojstva, Caribrođani, koji se vraćaju ili odlaze iz rodnog grada, na putu „od stanicu do granicu“ obavezno svrate na Strošenu česmu. Prvo da se umiju, a onda i napiju vode sa izvora koji je imenovao deo njihove varoši, trg sa vencem građanskih kuća iz XIX veka oko njega, njihove uspomene i kao turski abzest ili ćaursko pričešće obave ritual pročišćenja pre nego što će se ponovo suočiti sa realnošću života, koji baš kao na sulundarima Strošene česme izbija kao živa voda i negde daleko, čak ispod „dvomostovlja“, usporenog toka i zaprljana kanalom kojim teče, uvire kao neznatna utoka u Nišavu i preko Ponta Euksinijskog postaje deo Hronosovog Okeana, koji se uvek, hteli ili ne, nemilosrdno izliva u „reku bez povratka“ – Stiks.
Gradžanje i seljaci (Građani i seljaci)
Ako hoćemo tačno da odredimo gde počinje i gde se završava Strošena češma, moraćemo da preko „mostovete“ ili dvomostovlja (dva mosta + mala ada) pređemo iz caribrodske čaršije u prvu ulicu tog dela grada, koja jedina nije imala narodni naziv i uvek je nosila neko zvanično ime.
Preko nje ćemo stići do Širinte, malog trga sa Strošenom česmom, koga preseca vada i sa koga se račvaju tri glavne mahale – Velina, Čitina i Borovska ili Šušejina. Sve one imaju svoje sokake, koji su takođe nazvani po familijama koje su ih osnovale.
Ćitina mala 60-ih godina XX veka
Strošena češma se nekada završavala preko Veline mahale, kod nekadašnjih kasarna, preko Čitine kod Žoljinog kamika i marvenog groblja, a preko Borovske mahale se utapala u Paskašijski put. Danas su njen sastavni deo i naselja Satelit, Reonat, Kazarmete, Vadata, Prtelašći put i Kamikat.
Sve do 60-ih godina prošlog veka bila je naseljena ljudima koji su se ili „dohranjivali“ poljoprivredom ili im je ona bila osnovna delatnost. To nije važilo jedino za ulicu od dvomstovlja do Širinte, koju su uglavnom naseljavali činovnici, jače zanatlije, oficiri ili trgovci, a koji su pak u šali za ostatak stanovnika svog naselja govorili da su seljaci.
I takva, poluseljačka ili polugradska, ili upravo zbog toga zajedno, Strošena češma je puna priča i zanimljivosti.
Napomena. Teksta ne bi bilo bez knjiga, članaka ili separatiih radova Bogdana Nikolova, Vlastimira Vaceva, Marina Mladenova, Stefana Nikolova-Grčeto, Dinka Tucakovića, Aleksandra Grozeva, no i Spasena Gogova, Slobodana Cvetkova i porodice Aleksandra Aleksića-Čaveje, koji su svojim uspomenama obogatili, a na nekim mestima i korigovali priču o Strošenoj češmi, kao i baba Dimitane Crcine, od koje je priča o nastanku imena Strošene češme “prepisana” još pre 1969. kada je umrla. Svima njima hvala!
Nastavak sledi.
Piše: Slobodan Aleksić Ćosa
Foto: Milana Videnov / Petar Videnov / Grafike Metodi Petrova / Lost Bulgaria / iz albuma Marije Gocev, Marjana Milanova, dr Aleksandra Aleksića-Čaveje i Slobodana Aleksića
Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rs, www.glassumadije.rs i www.pancevo.city.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.