Pre nešto više od godinu dana čuveni jugoslovenski režiser Goran Marković dao je intervju, i jasno prognozirao šta će se desiti sa njegovim budućim filmskim trudbeništvom u zemlji Srbiji. Rekao je da će njemu neko teško ubuduće „dati da snima“, aludirajući na to da će za njega državni fondovi, neophodni za kinematografiju malih i nesrećnih zemalja sa „neodrživom“ kulturom – biti zatvoreni.
Kao oštar kritičar režima Aleksandra Vučića, dugo je već, malo je reći, neomiljen među scenaristima i režiserima autokratskog života u Srbiji, koji odreše kesu samo za one kulturne poslenike koji su potpuno lojalni, i do imbecilnosti se dive omnipotentnom predsedniku, ili koji „samo rade svoj posao“, strogo ćuteći o političkim i društvenim prilikama u jednoj potpuno rasturenoj državi. Podržavaju se šakom i kapom kulturni projekti koji su u skladu sa dominantnom nacionalističkom matricom, a po kojoj su Srbi fin, kulturan, dobrohodan narod koji je kroz istoriju jedino i samo patio, i nikome nikakvo zlo nije naneo.
Nedavna odluka Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, na čelu sa omraženom Jelenom Trivan, nekada funkcionerkom Demokratske stranke, a sada naprednjačkom damom za pogane poslove u kulturi i kojekuda, glasi: odbacuje se, bez obrazloženja, predlog konkursne komisije da se sredstva dodele filmovima velikih režisera Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Zajednička karakteristika ovih stvaralaca, osim što su svetski poznati i priznati, jeste i ta što se ne libe da naprednjački režim i tragikomičnog vladara Aleksandra Vučića žestoko kude. Pored toga, u pitanju su oni u čijim ostvarenjima se „blati“ nacionalizam, autoritarizam, koji se ne ustručavaju da Srbiju suoče sa stvarnošću, pa i nedavnom prošlošću, ratnim i zločinačkim devedesetim, zbog kojih je sa pravom fasovala užasan imidž, kojeg se neće – kako stvari stoje – još dugo osloboditi.
Svi su brže-bolje požurili da napadnu „atentatora“ Gorana Markovića (FOTO: Marija Janković/Vreme)
Marković je konkurisao sa filmom „Doktor D“, u kojem je želeo da tematizuje život ratnog zločinca Radovana Karadžića, pogotovo ono vreme dok je ovaj landarao po Srbiji kao nadrilekar pod imenom Dragan Dabić, maskiran dugom bradom i kosom privijenom u rep, kao kakav ofucani hipik. Da ipak ima neke nade za sve nas, govori podatak da je Upravni odbor Filmskog centra Srbije posle ove odluke Jelene Trivan i ekipe, napustilo četvoro članova. I sačuvalo čast.
Setimo se, povod za naš intervju onomad bila je polemika između Gorana Markovića i Emira Kusturice, koji je od sarajevskog geliptera evoluirao u tvrdokornog srpskog nacionalistu koji živi na visokoj nozi, obavljajući kulturne i druge poslove za sve vladare Srbije, od Miloševića, preko Koštunice i Tadića, pa do Vučića. Goran Marković je, tada, pozvao Kusturicu da objasni javnosti zašto je, kao član žirija, glasao da na beogradskom Savskom trgu, tu kod blaženopočivše centralne železničke stanice, nikne jezivi, gromadni kič-spomenik rodonačelniku nemanjićke dinastije Stefanu Nemanji, u izvedbi nekakvog ruskog državnog umetnika. Kusturica mu je odgovorio u svom prepoznatljivom, džiberskom maniru, i uzgred je Markovićeve filmove nazvao – „filmićima“. A to su oni filmovi uz koje su generacije Jugoslovena odrastali, koji su dobijali domaće i svetske nagrade, i koje volimo da pogledamo kada god na njih naletimo listajući kanale. Znamo svi, ali podsetimo se da je Marković, između ostalog, autor filmova: „Nacionalna klasa“, „Specijalno vaspitanje“, „Variola vera“, „Već viđeno“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Kordon“, „Turneja“ … Tada je, naravno, režimska i većinska Srbija stala na stranu moćnog Kusturice, latifundiste koji se fura na Če Gevaru.
U poslednje vreme Marković je prisutan na svim antivučićevskim protestima u Srbiji. Nedavno ga je htelo čak i uhapsiti zbog „nedoličnog ponašanja“. Policija ga je presrela dok se vraćao sa građanskih blokada saobraćajnica i tražila legitimaciju. Rekli su da je prekršio zakon jer se – zajedno sa hiljadama drugih građana – šetao po mostu, beogradskoj Gazeli. Marković je odbio da preda ličnu kartu, a onda su zbog prolaznika koji su sve snimali policajci odustali od daljeg maltretmana. Ipak su procenili da od svega može ispasti velika afera. A i uplašili su se! Gde neće, kada su videli koliko je građana širom Srbije izašlo na ulice, odlučni i besni, kako bi protestovali protiv zloglasne kompanije „Rio Tinto“, koja želi da od centralne Srbije napravi džinovski rudnik megaprljave tehnologije, i suludih zakona koji su išli u prilog ovoj kompaniji. A zapravo su, recimo to iskreno, protestovali protiv Vučićevog režima, koji je jednom delu građana od mozga napravio gulaš, a drugom, sve većem, što bi se reklo – izaziva osip i gnev.
Protestima je Vučićev režim dobio prilično jak šamar, a zakoni su povučeni iz procedure. Onda je usledio još jedan problem – kolaps elektroenergetskog sistema, zbog kojeg su mnogi delovi Srbije ostali bez struje i grejanja. Zbog šalabajzerskog upravljanja Elektroprivredom Srbije i celom zemljom, čak šest (od osam) blokova najveće termoelektrane u Srbiji „Nikola Tesla“ u Obrenovcu „ispalo je iz sistema“. Tu se, naravno, pojavio Aleksandar Vučić kao spasilac i imali smo prilike da gledamo još jednu pink-sapunicu, u kojoj je predsednik čak obećavao da će se „obesiti za luster“.
SNS-ovi batinaši u akciji na nedavnim protestima (SCREENSHOT: YouTube)
Trebalo je pod hitno organizovati neki spin, koji će skrenuti pažnju javnosti sa ovih problema. A omiljeni spin režima, često korišćen, glasi – mani sve, predsednikov život je ugrožen. Vučića, naime, ako je verovati njegovim medijima, želi da ubije pola naše Galaksije, uključivo i Eskime i jogi-letače. A sada to želi, je li, i Goran Marković! Na zlog „atentatora“ Markovića obrušilo se celokupno režimsko propagandno osoblje, koje zahteva da se slavni režiser uhapsi ili bar smesti u ludnicu.
A šta se zapravo desilo? Marković je u jednom intervjuu rekao ono što je već često govorio, a što misli i govori dobar deo opozicione Srbije. Otprilike, da će Vučićev režim pasti na ulici. Ne zato što to neko odista želi, već stoga jer ovakve vlasti najčešće tako i okončavaju. Kada suspenduješ državu, opljačkaš je do balčaka, zabraniš kritičku misao, okupiraš institucije i ukineš čak i privid slobodnih i fer izbora – ulica je neminovna. Ako ne ulica, ono Belorusija. A scenariji mogu da budu razni: Marković je podsetio na to kako je završio bračni par Čaušesku u Rumuniji. I da autokratski lideri treba da, i kada su najsilniji, razmišljaju o tome. Nešto slično je Marković rekao i u intervjuu za Lupigu: „Ovo neće proći samo od sebe, pogotovo ne na nekakvim poštenim, regularnim izborima. To mafija na vlasti i njen šef nikada neće dozvoliti. Jedini način je bunt. Pobuna koju će izvesti mladi ljudi koji više ne vide načina da žive u ovakvoj zemlji. Video sam već nekoliko takvih istorijskih preokreta, pa verujem i u ovu revoluciju.“
Potom je započela jeziva kampanja, iz svih oružja, protiv Markovića. Oglasila se ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević, koja je, u ignorantsko-ulizičkom maniru, napisala da je Marković „frustiran i agresivan, umetnički impotentan, bez nacionalnog identiteta“, da mu se „Srbi gade“, da bi „sve Srbe odveo u Žutu kuću“, da bi „voleo kad poraste da bude Kusturica“ … Ova epidemiološkinja se, inače, „proslavila“ tokom pandemije, kada je bila predmet kritike stručne i ismejavanja obične javnosti, a nakon čega je avanzovala u ministarku. Poznata je i po jednoj aferi. Naime, firma u kojoj je njen brat izvršni direktor („Nites“) za četiri godine je svoju godišnju dobit uvećala sa 27 na 375 miliona dinara, i to baš u vreme dok su u Vladi Srbije bile najpre njegova supruga, bivša ministarka Nela Kuburović, a zatim i sestra Darija.
Omiljena meta svih izmišljenih ubica sveta (FOTO: HINA/Denis Cerić)
Potom su drugi naprednjački i kadrovi vlasti pohitali da uhvate voz, da napadnu Gorana Markovića i zaštite „ugroženog“ predsednika. Dragan Marković Palma, Arkanov saborac i jagodniski aga, tražio je da se režiser odmah uhapsi. Premijerka Ana Brnabić smatra da bi on, zajedno sa karikaturistom Dušanom Petričićem, trebalo da zaglavi u ludnicu. Poslanica SNS-a Sandra Božić je, povodom „afere Marković“ napisala sledeće, a to su režimski mediji jedva dočekali da prenesu: „Fašistička gamadija belosvetskih lopuža Đilas, Tepić, Jeremić metkom bi da zaustavi razvoj i napredak Srbije! Kroz bedna kmetovska usta izlazi program oko kojeg su se najzad ujedinili! Metak za Vučića je plan koji imaju i za Srbiju!“ Članica predsedništva SNS-a Bojana Radaković, opet, kaže: „Politički program đilasovsko-tepićske elite: Vučiću, ne možemo da te pobedimo na izborima, pa ćemo da te streljamo! Evo jedna loša vest za vas: Možete sve nas naprednjake da streljate, ali opet nećete doći na vlast. Narod vas, bre, neće, jer ste i teški lopovi i teško poremećeni.“
A onda su, u sličnom maniru, svoje izjave davali i brojni drugi dušebrižnici u vlasti i bliski vlasti, zapravo razne ljudske fukare, a sve su to pratile naslovnice tabloida na kojima je Marković predstavljen kao „opasni ubica“. Očekivano, oglasio i predsednik Vučić. Decenijski je njegov cinični manir da, kao, ublaži ono što su rekli njegovi jastrebovi, i da se – stilom preuzetim iz jeftinih španskih i turskih serija – predstavi kao žrtva. A zapravo da ponovi ono što su oni rekli. Komentarisao je to što su nevladine organizacije i kritička javnost stali u zaštitu Gorana Markovića: „Da ga zaštite od toga što će da me strelja? Ja im želim svima dobro zdravlje i mnogo uspeha u životu, mi nećemo nikoga da streljamo… A, to da nas streljaju predlažem odavno, drugačije da pobede – teško!“
Kako će se sve ovo završiti? Teško je reći. Male su šanse da će se vlast osmeliti da uhapsi Gorana Markovića, ipak bi to bio svetski skandal. Pitanje je i da li im je ovo spinovanje baš potpuno uspelo, jer su mnogi građani Srbije već odavno pročitali njihove kerefeke. Sa druge strane, ovo je još jedan pokazni primer kako prolaze oni koji su u Srbiji kritičari vlasti. I kako im se – kampanjski – pokušavaju uništiti životi. I zastrašiti. Ali, ponekad naiđu na tvrd kamen. Sigurno je da Marković neće zaćutati. Zbog toga što on nije samo veliki režiser nego i veliki dasa, jedan od onih zbog kojih nije baš skroz ponižavajuće živeti danas u Srbiji.
Autor: NEDIM SEJDINOVIĆ
Naslovna fotografija: Marija Janković/Vreme
https://lupiga.com/vijesti/strasenje-srba-lomaca-za-neposlusnog-rezisera