Stari Kragujevac je umro ali je ostao na mojim slikama – Milivoje Make Tasić

Praznike je za razliku od većine proveo radno, u ateljeu. Slika po 15 – 20 sati dnevno kako sam kaže.

– Živim za slikarstvo, ne krije Milivoje Make Tasić.

Tako je oduvek i bilo.

Prošle godina „odnela” je mnoge. Među njima, za jedno prepodne čak i Maketa Slikara. Lokalni mediji (među kojima i naš) preneli su vest da je Make Preminuo. Ipak, za razliku od ostalih u ovom slučaju se ispostavilo da vest nije tačna. Na sreću. Ali bilo je čupavo. 

Make je živ i zdrav i radi. Ne može da postigne brojne narudžbine koje ima mahom od Kragujevčana koji bi voleli da imaju njegov rad sa motivima naše stare čaršije. Tu su i porudžbine naših ljudi koji mahom žive u Beogradu ili inostranstvu a vezani su za pejzaže starog Kragujevca.

Radi i novi ciklus ženskih aktova.

– To je nešto novo. Da zlim jezicima zatvorim usta, da shvate da radim sve. Nemoj da se zanose…, standardno je konkretan Make u svom ophođenju.

Najavljuje i retrospektivnu izložbu (on kaže oproštajnu, a mi nećemo) za dve godine u Narodnom muzeju. Planra da u galeriji Muzeja izloži 120 radova u svim tehnikama koje su godinama bile zastupljene u njegovom stvaralaštvu: crteži, ulje, suvi i masni pastel, akvareli, gvaš, tempera, ugalj…

I tematika je raznovrsna: pejzaži (gradski ali i šumadijski), motivi sa mora, aktovi, portreti…

Kao da se ništa nije desilo prošlog leta, a bogami, nije da nije. Make, nikada nije bio bolestan u životu. Joškao klinac boksovao je 10 godina za tada popularni BK „Milicioner” i igrao fudbal u najboljem podmlatku „Radničkog”. Dobra forma i kondicija stečena u mladosti do tada ga nije izdavala.

Odjednom je kao grom iz vedra neba, po društvenim mrežama odjeknulo da je preminuo.

– Gledao sam utakmicu na evropskom prvenstvu u „Marabuu, a ptom otišao do „Zelengore”, gde sam popio kafu i sok. Iznenada mi se slošilo. Sinđa i još jedan moj prijatelj, kao i Sneža sa recepcije pomogli su mi i pozvali Hitnu pomoć koja me je odvezla u bolnicu, pojašnjava Make šta se desilo tog dana kada su ga „živog sahranili”.

Četiri dana i noći borio se sa komom u Urgentnom centru.

– Nebeska muka, kume moj. Ulogu Hamleta odigrao je Zvonko advokat ali su se i mnogi drugi zauzeli oko mene. Ma, nisam ja zaslužio toliku pažnju, kaže Make, iskreno pripovedajući da se kada se malo oporavio zaplakao zbog sve te pažnje i brige koju su mu ukazali prijatelji.

Ne krije da je bio i ostao emotivac, koji uvek, kako kaže „igra otvorenih karata”. Emotivac ali i duhovit. Ni to ga nije napustilo.

– Sretnu me ljudi na ulici, zapanjeni a ja kažem „povampirio sam se”, šali s eon na račun ove neprijatne situacije.

No, dorastao je on svim, pa i takvim izazovima. Nema kod njga „pošumljavanje goleti”. Ne ide to tako, ne mogu kod njega da uberu šljivu.

– Umem ja, karatak je on.

Ume, zaista. Sad je najčešće u ateljeu gde radi po čitav dan. Smirio se, kaže.

– Nisam više ja onaj Make od pre 30, 40 godina, spušta on loptu.

Mnogi su pre i posle njega pokušali da na platnu i hartiji „ožive” stari Kragujevac ali ga niko nikada nije ovekovečio kao on.

– Nije stvar samo da nešto nacrtaš ili naslikaš. Kada to radiš, trebaš da se saživiš sa samom čaršijom, uhvatiš njen duh i dušu. Umetnosti uvek mora da se pristupi a dušom a ne mentalitetom svinjarskog trgovca, iskren je i duhovit Make kao i uvek, pa i na temu svog voljenog rodnog grada kome je „dao likovni pečat za sva vremena”.

Sa setom konstatuje:

– Na žalost, skoro sve ono što je ovekovečeno na mojim radovima je porušeno. Danas „postoji” i ostalo je samo na mojim slikama, kaže on.

Iako ćlan ULUSA još od pre dve godine nije mu regulisana penzija preko ovog strukovnog udruženja.

– Ulus je status, za penziju a ne slikarsko merilo. Ne može od tebe ULUS da „napravi” slikara. To ili jesi ili nisi, izručite je Make.

A, kad hoće da odmori dušu rdi to uz svoju omiljenu zabavu – vesterne. Tu su po njemu, neprevaziđeni Džon Vejn i Gari Kuper kraljevi vesterna, legende i heroji uz koje je odrastao. Od naših glumaca, srpskih najviše ceni Kragujevčane sa kojima je prijateljevao od deteta: Ljubu Tadića, Miju Alekesića i Gidru Bojnića (koji je takođe, ne mali trag ostavio u kaubojcima).

Svakog dana je i u Velikom parku barem sat-dva.

– Tu je tišina, odmaram oči i dušu, priznaje on, dodajući da u miru parku pronalazi i inspraciju, što je urodilo čitavim nizom slika sa parkanskim motivima i pejzažima u svim godišnjim dobima.

Ne samo sada, pod stare dane već oduvek ga je iritiralo što se sve kod nas gleda i sagledava kroz partiju, stranku, „njihovu knjižicu”. On čitavog života svoju „politiku” i „ideologiju” nije menjao, a to su: štafelaj, platno i boje, čime dokazuje da mu se „u glavi još nije skuvala geršla”.

Tri stvari su, uvek ističe za kraj, osnova i temelj njegovog života i rada: ćerka Jelena, slikarstvo i Kragujevac. I, to se kod Maketa nikada nije menjalo. Naprotiv, ovekovečio ih je i dao im svoj autentičan pečat. Onaj, Maketov.