Šta je čovek bez stida? To je čovek bez morala i časti. A šta je čovek bez morala i časti? Ništa. Na prvi pogled ima ljudski oblik, ali nije civilizovano ljudsko biće, pošto je upravo osećaj za sramotu osnovno obeležje normalnog i zdravog čoveka.
Šta stoji nasuprot stidu, kao njegova negacija? Pre svega nedostatak kočnica. Budući da vas ničega nije sramota, onda vam nikakvo devijantno ponašanje prema prihvaćenim normama civilizovanog društva, nije strano. Možete da lažete, da kradete, da varate, da manipulišete, da vređate, da otimate, da budete nasilni i beskrupulozni. Možete šta god vam padne na pamet i šta procenite da je vama korisno.
Takvih ljudi u svakom društvu ima. Ali u uređenim zajednicama takvi su ljudi na margini. Njih ne koči stid, ne koči ih moral, koči ih eventualno samo strah od kazne. U civilizovanim društvima ono što iskače iz zakonskih okvira, sankcioniše se po propisima. Ono što nije nezakonito, ali nije ni moralno, podleže društvenoj sankciji. Da bi ta društvena sankcija delovala, neophodno je da „kažnjeni“ ima osećaj sramote. Ako ga nema, društvena sankcija ne deluje.
Problem je kad jedno društvo izgubi osnovna svojstva civilizovane zajednice, kad se oni sa margine bez stida i morala grupišu, udruže se i proglase za većinu i budući da nemaju kočnica, bez ikakvih obzira pogaze pravo, pravdu, zakone, etiku, pa i sam Ustav, a nametnu svoja pravila i anti-vrednosti.
Oni koji veruju u etiku, moral, poštenje, prvo ne shvataju sasvim šta im se događa. U čudu su, povlače se, ne veruju da je to moguće.
Onda kad shvate, počnu da se bune, protestuju, gledaju šta ih je snašlo. Ako takvo stanje predugo traje i još se stalno pogoršava, padaju u očaj i opet se povlače. Posebno kad vide kako mnogi oko njih, za koje su do juče verovali da su takođe etični ljudi sa moralnim kompasom, počinju da „padaju“ jedan za drugim pod teretom ponuda koje se ne mogu odbiti. Odnosno mogu, ali se ne isplati.
I na kraju shvate, na svoj užas, da je društvo propalo u svakom mogućem aspektu i da ga je već zahvatila entropija. Krađa i otvorena pljačka postaju princip, nasilju nema ko da se suprotstavi, strah je okovao mnoge, zakoni važe selektivno i to samo za zaštitu nove klase. Pravna država doživljava sopstvenu negaciju svakog dana, a nemoral postaje princip. Govoriti o sramoti postaje deplasirano, čak i glupo.
Ako se neko protiv ovog poretka pobuni, digne glas, cela mašinerija se na njega obruši da ga saseče i po svaku cenu osramoti, jer je upravo to za njega najgora kazna. To je pokazna vežba i za druge, da vide šta ih čeka ako i njima nekakva pobuna padne na pamet. Nad glavama svih zuji mašinerija laži.
Bez medija koji se kod uspostavljanja ovog anti-sistema prvi moraju zarobiti, prestati da budu mediji i pretvoriti u propagandne servise i dobro plaćene fabrike laži, ovaj se novi anti-sistem ne može uspostaviti.
I to uz svojevrstan paradoks: sad kad postoji internet i njegovo „večno pamćenje“, kad svaka laž može da se otkrije u dva klika, to uopšte nije prepreka. Šta nam to pokazuje – da se laž više i ne smatra neprihvatljivom devijacijom koja onoga što je izgovara može da osramoti i diskvalifikuje od daljeg javnog govora. Ne. On nastavlja dalje i dalje i dalje, uopšte se ne obazirući ni na sebe od juče, ni na one koji ga slušaju, niti na one koji valjda treba da mu veruju.
Kako to? Pa tako što su oni koji ih slušaju sad već prihvatili laž kao standard, ne očekuju od onoga koji je izgovara da se zbog toga stidi, čak ga ni sami ne osuđuju. To se postiže pojačanom akcijom – fabrika laži radi neumorno, u tri smene, ne gasi se nikad. Jučerašnje laži zatrpavaju se novim, današnjim, a današnje odmah ujutru svežim sutrašnjim i to više niko i ne pamti.
Tako se razlika između istine i laži, morala i nemorala, dobra i zla vremenom sasvim briše. Laže se bestidno, beskrupulozno, kao da sutra ne postoji. Nema straha od sankcija jer više nema ko ni da ih sprovede, pošto i tamo sede takvi isti. Ni njima nije neprijatno što mnogi još shvataju i pamte da su u pitanju laži.
Tako se ova lična patologija širi i pretvara u društvenu patologiju. Država propada materijalno, jer se pljačka bez mere, skrupula i kočnica (pljačkaši nikad u istoriji nisu bili skrupulozni) ali još više i teže propada moralno. Celo društvo pretvara se u rijaliti. Galerija najskarednijih likova bez zanimanja i životnog kompasa zaposeda televizije sa nacionalnom frekvencijom i bez zazora ispoljava devijantna ponašanja svih vrsta. Što je gore, to se više plaća.
Taj „program“ onda dograbe tabloidi i dalje šire misiju urušavanja sistema vrednosti. Na to se idealno nadovezuje politički rijaliti koji za ovim „narodnim“, po ponašanju aktera i „vrednostima“ koje promoviše, ni malo ne zaostaje. I onda jednog trenutka shvatite da ništa izvan toga više ne postoji. Nema ničega. Ni kulture, ni umetnosti, ni muzike, ni pozorišta, ni uspeha običnih ljudi, ni lepote, ni dobrote. Ničega izvan laži i rijalitija.
Ako društvo smogne snage da se iz ove nesreće ipak otrgne, ima i nade da se spase. To neće biti lako, neće biti preko noći, otrežnjenje će biti teško i bolno, ali ta katarza mora da se prođe. Ako se u društvo ponovo vrati stid kao vrhovni princip, onda se domino efektom vraća i sve ostalo.